www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Oд покајања зависи судбина народа

Уредник: zoxyf

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Oд покајања зависи судбина народа

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 14:48

Отац Тадеј: Када би се народ покајао, не би овако страдао
11. октобар 2012. Религија

Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља

Ми сада у нашој земљи, па и у свету беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот.

Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача.

Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља. Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо.

Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

Извор: bogotrazitelj.com
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Oд покајања зависи судбина народа

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 30 Мар 2013, 14:26

Praštanje je kapija drugog života
Foto: V. Danilov

Piše Zoran Nikolić

Kada čoveku nevolja i bolest zakucaju na vrata, on ne bira gde će potražiti pomoć. Kada lekari priznaju da su nemoćni, kada učene, mudre glave kažu da leka nema, tada se unesrećeni čovek obraća jedino Bogu ili silama koje moderna nauka još nije „ukrotila“. Jer, kako se odavno ovde govori: „Nema bogomolje bez nevolje“.
Odvajkada su u narodnim predanjima postojali tradicionalni lekovi, oduvek je ovde bilo ljudi koji su imali autentičnu, nesvakidašnju bioenergiju ili su, kako se to kod nas kaže, bili „prozorljivi“. I, dabome, odvajkada je bilo i prevaranata koji su pokušavali da dokažu kako baš oni imaju neobičan, Božji dar, ne bi li na sebe privukli pažnju i na kojekakve načine je zloupotrebili.
U svojoj osamdesetoj godini, posle nekoliko decenija rada na pomoći unesrećenima, i posle bezbroj pokušaja različitih novinara i časopisa da im otvori dušu, za Treće oko je najzad prozborila Rada Ilić iz Beograda, popularna baka Rada, žena neverovatnog životnog iskustva i neobičnog Božjeg dara. Posle mnogo godina u kojima je pomagala ljudima koliko god je mogla, rešila je da vašim novinarima opiše život koji vode prozorljivi i izabrani ljudi, kao i njegove lepe i ružne strane. Njena priča prostire se od onih teških, namučenih ljudi koji su pritisnuti nevoljama stigli pred njena vrata, do desetine kumstava, kada je zamoljena da krsti mališane kojima je pomogla.
Reporteri Trećeg oka posetili su je u njenom domu, i imali zaista priliku da čuju neobičnu životnu priču...


Uvek u prvo u crkvu


-Uvek kada mi je neko zatražio pomoć savetovala sam ih da spas potraže crkvi i u veri kojoj pripadaju – počinje priču baka Rada.- Naš život je nastavak nečega što su davno započeli naši preci i mnogo je toga na čemu moramo da im budemo zahvalni. Pogotovo u vreme velikih praznika treba da pominjemo one čiji smo nastavljači, a taj običaj se trenutno nedovoljno gaji kod nas.
Baka rada savetuje da u doba velikih svečanosti radimo isto ono što su radili i naši stari: Da pokojnicima damo crkveni pomen. Jer, kako kaže ona, „kada se mi dole radujemo, to rade i oni gore“.
Njene misli su protkane običnim, ali upečatljivim narodnim govorom.
-U takvim danima, kada se gostimo pred bogatom trpezom treba nameniti obrok i nekome od mrtvih. Pre nego što počnemo sa jelom, valja nam reći da je to i za određenog, dragog, umrlog pretka.
Opet, kada nam ne ide dobro i kada stvari krenu nizbrdo, baka Rada savetuje da otkupimo grehove predaka. Ona kaže da treba otići u crkvu, pa da paljenjem sveća i simboličnim darivanjem novca zamolimo svece da oproste grehove naših predaka. Naročito se treba moliti Svetom knezu Lazaru i Svetom Mini Čudotvorcu. A posebno, kako naglašava ova dobronamerna žena, moramo znati da praštamo. Kako najbližima, tako i neprijateljima.
Slušamo mudrosti žene iz naroda koja ima neobične talente, znanja, bioenergiju i šta god još čime se danas mnogi hvale. Ona ima drugačiju, tihu životnu filozofiju, ali njene reči nas lagano opijaju. Slušamo kako mirno govori i počinjemo da se vraćamo među njene početke, kada je otkrila svoj nesvakidašnji dar pre mnogo godina....


Ruke i „struja”


-Moja mladost vezana je za doba komunizma, a ja sam uvek verovala u Gospoda. U ono vreme to je mi je činilo velike probleme, kako na poslu tako i u životu. Sve je počelo uz veoma jake vizije dok sam bila vrlo mlada, i kada mi se Gospod ukazivao i davao do znanja šta bi tačno trebalo da radim. Zatim su mi se kolege na poslu ponekad žalile na bolove u leđima i neke od njih sam izmasirala. Govorili bi da sam neobična i „kao da imam vatru u prstima“, a bol ih vrlo brzo prolazio. Nisam tome pridavala prevelik značaj, ali je broj bolovanja u mom preduzeću značajno počeo da opada. Tada su me čak i poslovođe i direktori gledali drugačije, jer sam i njima pomagala, ali sve je to bilo nešto što nisam osetila kao previše važno, sve dok nisam došla u sukob sa jednim komšijom koji je stalno loše govorio o Bogu. Iako smo se posvađali, a potom i okrenuli jedno drugom leđa, posle pet dana se pojavio na mojim vratima moleći me da ga spasem. Imao je bebu koja je bila veoma bolesna, lekari nisu imali rešenje, i on je došao kod mene. „Pobogu, zašto misliš da ja mogu da ti pomognem!?“, pitala sam se potpuno zaprepašćena, ali on je sa ženom i detencetom za tren već bio kod mene. Šta sam mogla? Zamolila sam sve svece da se novorođenčetu nađu u pomoći, stavila sam ruku na bebu, tačno osetila mesto gde oseća bol i spustila dlan baš tu, moleći se da mu bude bolje. Beba se uskoro umirila i usnila mirnim snom.
To, prvo odojče koje je baka Rada spasila zove se Miloš i danas je, sa ponosom kaže naša sagovornica - četrdesetogodišnjak koji vozi autobus.
Tako je sve počelo.
-Otišla sam kod moje majke i sestre, ponudila da ih pregledam na isti način, one su pristale, a posle su mi rekle kako imam „struju u prstima“. Ljudima je počelo da bude bolje od onog što im radim, ali ja sam sve vreme bila potpuno samouka. Molila sam se, i počele su da mi se rađaju jake vizije i slike dok mi neko leži na krevetu.
Baka Rada se ovim bavila na vrlo neobičan način. U ruci drži veliki krst koji visi na brojanici, a dok nevoljnik leži na krevetu ona sedi sa njegovim nogama u krilu dok ruku drži na njegovom stomaku.
-Tačno osetim šta ga boli ili vidim ko mu je otežao život pa sada pati – nastavlja baka Rada.- Zatvorim oči i pokušavam tu negativnu energiju iz njega da izvučem napolje, a njega napunim zdravom, dobrom energijom. Tačno znam kada je čoveku dobro, kada mu je loše, a kada se pravi da se ne oseća kako treba. Kada sklopim oči vidim šta mu je. Jasno osećam kako isterujem đavola iz njega. Ko god me je poslušao dobro je prošao.
Pored molitvi i potpune posvećenosti Gospodu, baba Rada kaže da je niko nije učio onome što zna, da je potpuno samouka i da „ima neke antene, da joj neko u glavu govori“ šta bi trebalo da radi kako bi nekome pomogla da se izvuče iz nevolje ili bolesti.


Početak mora da boli


Baka Rada je imala veoma težak život, brak koji je popustio zbog pritiska muževljeve rodbine, izgubila je brata i dete... Posle svih životnih iskustava uz blagi osmeh ipak kaže: „Bog me je predodredio da budem ovo što sam, trebalo je da pomažem ljudima, ali izabrani moraju prvo da prođu pakao. I on traje prvih 30 pa i 35 godina. Iako nikog nisi ubio niti oštetio, moraš da osetiš strašnu patnju. Ako ni tada nisi odustao od puta – biće nešto od tebe!“
-Imala sam život pun trnja i tako namučena i izranjavljena tražila sam pomoć za sebe – seća se Rada Ilić svoje mladosti.- Čula sam za čika Ljubu u selu Majdevu kod Kruševca, dobila i njegovu adresu koju sam čuvala u Svetom pismu punih 20 godina. Nikako se nisam odvažila da krenem kod njega. Kada sam to ipak uradila posle dve decenije i pojavila mu se na vratima prvo što me je pitao bilo je: „Pa gde si ti do sad!?“ Iako mi se život rušio, činilo mi se da su me svi ostavili, on mi je rekao da će da mi pomogne, ali da je trebalo znatno ranije da dođem.
Podsmevajući se pomalo svom tadašnjem mladalačkom neznanju, baba Rada se seća Ljubinih saveta. Naložio joj je da slavi slavu, da obavezno posti sredom i petkom, a posebno da ode u hram Svetih Vartolomeja i Varnave.
-Kada sam naivno upitala gde je taj hram, odgovorio je: „Sigurno je pred tvojom kućom!“ Zaprepašćena, posle sam shvatila da je to bila crkva u Rakovici, u kojoj sam čak i svoju decu krstila, ali, prosto, nisam na to obraćala pažnju. A suština je da, kada ulaziš u hram, prvo se obratiš svecu kojem je crkva posvećena i tražiš njegovu dozvolu da kročiš unutra. Eto, bila sam mlada i nisam ništa znala, baš kao i što današnji mladi ne znaju mnogo. Upravo to je bilo vreme od kada mi se pojavljuju jake vizije i znam šta nekoga boli i na koji način treba da potraži sebi lek. Tada sam usnila san u kojem mi je rečeno da treba da raširim ruke i okrenem ih ka Nebu, i da zamolim Gospoda i sve svece za pomoć onome kome je ona potrebna. Meni je trebalo da se dogode moje životne muke i tragedije i da krenem u svet da tražim pomoć, a na kraju sam shvatila da je moj spas u tome da pomažem drugima.
Od kada sam počela da se bavim pomaganjem onima koji su u nevolji, nastupam potpuno sigurno. Da sam se plašila, đavo bi me zaustavio. Bez molitve nikad nisam ni pokušala da radim. Da se razumemo: postoje vračare koje će da učine ljudima zlo. Ja radim samo na tome da nekome bude bolje. Ako mu je neko uputio zlo, vraćam ga tamo odakle je krenulo. I ništa više. Nikada ne bih uradila ništa na žao nekome. Takvih žena ima, to su vračare, ali one su vrlo opasne. Sklopile su pakt sa đavolom i to je užasna rabota.
Baba Rada je, u svom životu prepunom čudnih događaja videla različite ljude. Kaže da kod nas ima mnogo prozorljivih ljudi, talentovanih da zavire iza svakodnevnog života i da naslute događaje u budućnosti, ali i da pronađu način na koji mogu da pomognu drugima.
-Neobično je koliko mladih ljudi danas ima taj talenat. Njihov broj kod nas je veoma veliki. Ako ih uputimo na pravi put ka Bogu, časti i poštenju, oni bi mogli da spasu ovu zemlju od užasa koji je stigao. Ipak, prvo moraju da znaju da im je podarena moć od Boga, ali kada počnu da se bogate na njoj, brzo će je izgubiti. Sa druge strane, prevaranata ima na svakom ćošku. Zato vam skrećem pažnju na vračare. One se ne bave belom, već crnom magijom, mogu čoveka da unesreće zbog čiste pakosti.
Naša sagovornica ipak upozorava da đavo vreba iz prikrajka, da ono što smo od Boga dobili vragu nikako ne treba nuditi.
-Mi, koji smo kršteni u crkvi ne bi smeli ni da pokušamo bilo kakvu igru sa đavolom. Na početku grešnik dobija sva blaga koja poželi, ali će se sve jednom sigurno okrenuti i tada nastaje lom. Đavo na kraju sve uvek uzima. Blago, porodicu, sve... I dušu, i to „na kašičicu“. Zato vračare umiru vrlo teško i u mukama. A čak ni tada neće da se ispovede.


Moć praštanja

Ono što čini čoveka velikim je praštanje. Tako tvrdi baba Rada, posebno upozoravajući na to da „čovek dok je živ može da prašta, ali posle smrti više ne, i tada se prokletstvo prenosi na potomstvo do devetog kolena“, pa „na koje se spusti“.
-Praštanje čini veličinu čoveka i o tome se danas premalo govori među našim potomcima. Nekada, kada jedan supružnik oseti da će umreti, pozove onog drugog, i zamoli ga za oprost ako je ikada prema njemu zrešio. Tada i drugi zamoli to isto, pa ovaj mirno napušta ovaj svet, spokojan i čiste duše. To je izuzetno važno, deco moja. Ne zamerite što vas zovem decom, ja imam osamdeset godina i svi su uglavnom mlađi od mene, pa su mi kao deca.
Kada je upitamo kuda ide ovaj svet i gde vodi ovo vreme u kojem živimo, baka Rada prvo oćuti. Zatim zavrti blago glavom, kao da ne može lako da izusti reči koje slede:
-Ovaj svet je toliko grešan, da je to čudo jedno, a pogotovo su političari prepuni greha. Neki od njih bolje da se nisu ni rodili. Njihova dela su nam donela silovanja, bizarne oblike seksa,užas sa drogom, a zbog para su i sa samim đavolom napravili pakt. Oni su zlo ovog doba. Sa druge strane, običan svet nekada mora da bude zadovoljan i sa onim što ima. U svom veku još nisam videla grob zbog gladi, a zbog nerada jesam. Narod je pobesneo. Previše brzo i lako živi. Na svakom sajmu knjiga neupućeni mladi ljudi mogu da kupe sve knjige o vračanju i vradžbinama. Nekada smo živeli zbog jednog dana u nedelji ili mesecu kada mladi planiraju da izađu na igranku, a sada je svaka noć ludnica. Previše slobode je dato, pogotovo ženama. Da one toliko lako ne ležu u krevet, muškarci ne bi bili toliko besni, već bi bilo više i brakova i dece. Moje iskustvo govori da su žene krive za mnoge loše stvari. Prvo, lako je doći do njih, a drugo, umesto da čuva muškarca kojeg je dobila, žena ga „jede“.
Na kraju, pitamo baba Radu o onome što nas sve čeka i što je jedino izvesno...
-Bila sam tamo tri puta – reče tajanstveno.- Tačno toliko puta sam imala jasne vizije odlaska na „onaj svet”.
Na naše zaprepašćenje vedra starica nastavlja priču.
-Videla sam drugi svet, moj pokojni muž mi se javljao u snu i vodio me tamo. Hodali smo po oblacima. Zvao me je da dođem ali znam da još nije vreme. Kada bude, otići ću. Ali, treba da znate još nešto. Nebo nije tamo gde mi mislimo da jeste, upirući pogled visoko. Ono je ovde, odmah pored nas, ali mi to sada ne možemo da vidimo. Zato vam sada sa sigurnošću kažem: Ne plačite za pokojnicima, njih dave naše suze i oni sa mukom plivaju u njima. Budite dostojanstveni kad odlazite na groblje, ne brbljajte previše, i ne plačite. Groblja su vrata raja. Oni nas gledaju odozgo i raduju se našim radostima. Sećajte ih se sa ljubavlju i ponosom. To im najviše znači, kao što će i nama jednom značiti kada naši potomci budu voleli nas, a mi ih budemo gledali sa drugog sveta.



Kuma 57 puta!

Baka Rada Ilić do sada je krstila 57 mališana. Svi su oni bili bolesni i posle kontakta sa njom im je bilo bolje. Danas su mnogi već odavno udati i oženjeni, stasali ljudi, a ona sa ponosom ističe sve njih.
Kaže da se nikada ne protivi lekarima, niti je pokušala da uradi bilo šta protivno njihovim savetima, ali da je posebno ponosna na ljude kojima je pomogla onda kada lekari više nisu imali načina da to urade.



Ruski krst

Na isti način na koji mnogi bioenergetičari koriste visak, baka Rada koristi oveći metalni krst koji ne ispušta iz ruke. Pre 18 godina pomogla je jednoj Ruskinji koja je od nje zatražila pomoć. Ova je zamolila da joj pričuva ovaj dragoceni krst za koji se pretpostavlja da je davno pripadao ruskoj carskoj porodici Romanov, i – više se nikada nije vratila.



Pobeda, poraz i đavo

- Sotona uvek preti - kaže baka Rada.- I onda kada je dobro i onda kada nam sreća okrene leđa. Zato sve ljude uvek podsećam na staru izreku: U pobedi se ne uzvisi, u porazu se ne ponizi!
Kako kaže naša sagovornica, na kraju oba puta postoji mogućnost da prodamo dušu đavolu.


Bez poziva

Baka Rada Ilić je u poznom životnom dobu, kada više ne prima posete. Kako kaže, došlo je vreme da obilazi manastire po Srbiji, kao i svoju decu, unuke i praunuke. Retko kada je kući i odavno je prošlo vreme kada je mogla da razgovara sa hiljadama ljudi tokom godine. Povukla se u svoj mir i veruje da će postojati dobronamerni, mlađi ljudi, koji imaju dar poput njenog koji će je naslediti.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Oд покајања зависи судбина народа

Непрочитана порукаод Marija » 29 Дец 2013, 14:27

ШТА ЗНАЧИ ОПРОСТИТИ И КАКО ПРАШТАТИ?

Праштање. Једна од ствари с којом се често сусрећемо. Вероватно се питамо због чега бисмо некоме опростили?! Како опростити?! Што праштање значи за наш однос?!
Праштање вас ослобађа све док некоме не о...простите ви сте повезани с том особом. Ваше мисли ће се стално враћати на особу која је погрешила и стално ћете изнова проживљавати ту ситуацију. Емотивни линк међу вама остаће толико јак да ће у вама изазивати много патње, која ће се рефлектовати у вама, а у крајњој линији и ви ћете бити негативни и изазивати бол људима с којима сте окружени и који су вам драги.Када опростите ослобађате се те особе. Када опростите ослобађате се агоније.Опростити себи оно што мислите о другим људима, често је рефлексија онога што мислите о себи, иако то није увек очито. Друге људе осуђујемо онолико строго колико осуђујемо себе. Особа која је на пример врло критична према другима вероватно је врло критична и према себи.Ако опростите себи на нечему што сте непромишљено направили прије 10 година, па затим и ближе ствари, навика праштања ће се укоренити у вама, те ћете лакше праштати другима.
Опростите свима понекад. Лакше опраштамо велике и крупне грешке, а због ситница се знамо дурити годинама.Када опростите, стварно опростите када опростите немојте се више враћати на то или ћете наставити омотавати се лошом везом с том особом. Можете на праштање гледати као такмичење између две особе и мислити како праштањем показујете да сте боља особа од друге стране и тиме показивати своју супериорност.Али од веће је користи да на праштање гледате као на ослобађање од друге особе и заточености у прошлости.Праштање није за слабиће .Може вам се учинити као да је праштање једна верзија одустајања, да праштају слаби, а да се они снажни љуте и освећују.Међутим, реалност је потпуно другачија. Ако не опростите то ће вас изгризати изнутра. Стално ћете у себи понављати аргументе и сећања, и креирати још више патње за себе.Праштање вас ослобађа, али је врло тешко. Лако је носити љутњу у себи, али опростити, заборавити и наставити мирно даље, то могу само они најјачи.Уз праштање вам је будућност боља ако праштање гледате из практичне перспективе тада је оно врло паметно. Праштање вас штити од болних искустава.Праштање враћа вас у центар, а не другу особу. Ви ћете престати жалити за оним што је већ у прошлости и поштедети се непотребног расипања енергије. На тај начин ћете имати више енергије да се посветите садашњости и ономе што желите у будућности.У праштање не требате укључити другу страну. Многи мисле да опростити значи назвати другу особу и рећи јој да је опроштено. То је понекад могуће, али најчешће није и није ни потребно. Праштањем се требате ослободити негативних веза с том особом, а не успостављати нове изјавама о праштању. Праштање се ради у себи. Рећи ћете себи како више нећете размишљати о томе, нећете бити љути или размишљати о освети, и једноставно ћете наставити даље без размишљања о том догађају.Опростити не значи наставити тамо где сте стали ,то што сте опростили не значи да ћете дати прилику особи која вас је повредила да то направи још једном, него праштањем себе ослобађате повезаности и негативних емоција везаних уз ту особу.Понекад је могуће, ако обе стране желе, наставити тамо где сте стали, али праштање изворно не значи то. Опростити значи да сте способни издићи се изнад нечије грешке, признавши да сви грешимо те кренути својим путем. Тај пут може укључивати особу којој сте опростили, али пут се наставља од грешке, а не од тамо где је био прије ње.

Отац Гаврило





http://nbf.pl‎

Повратак на “Веронаука”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Bing [Bot] и 13 госта