www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Свети Сава

Уредник: zoxyf

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Свети Сава

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 07 Мај 2008, 17:47

СВЕТИ САВА У СВЕТОЈ ЗЕМЉИ

Пише:
Јован Пламенац
Дубоки су српски трагови у Светој земљи. Манастир Светог Јована Богослова, манастир Часног крста у Јерусалиму, и цркву Светог Ђорђа у Акру, подигао је Свети Сава. Краљ Милутин, у Јерусалиму, подигао је манастир посвећен Светим архангелима. Први српски патријарх, Јоаникије, на Тавору, дићи ће цркву Светог Илије. Срби ће управљати манастиром Саве освећеног 130 година, игуман синајског манастира у 14. веку, био је Србин, Јоаникије... Тамо где су Срби, вековима, остављали широк траг, данас је само један Србин - монах Григорије у манастиру Саве освећеног, и једна Српкиња - монахиња Михаила, у руском манастиру Свете Магдалене. Данас, Срби кад дођу на ходочашће, спавају у прљавим арапским хотелима, у собама без прозора
Свети Сава два пута је ходочастио на Христов гроб: први пут имао је и државне разлоге, а други пут, одлазећи, као да је знао - у отаџбину, у телу, неће се више вратити


И ми Срби имамо свог знаменитог ходочасника - светог Саву. Он је два пута ишао у Свету земљу, 1229. и 1234. године. Ова путовања описали су хиландарски монаси Доментијан и Теодосије.

Ићи у Свету земљу као туриста значи од вреће блага добијене на дар узети само новчић. Тамо се иде срцем и вјером, као што је и свети Сава ишао.

Из Будве, са товаром блага

Фидрих други Хоенштауфен, њемачки краљ и римски цар, који је живио углавном на Сицилији, као велики непријатељ папства био је искључен из цркве, али водио је ВИ крсташки рат и 1229. године успио је да на необичан начин, дипломатским путем, од египастког султана Ал-Камила добије, на десет година, надзор над Јерусалимом, витлејемом и Назаретом, најсветијим хришћанским мјестима, и приступ луци Акр. То је била прилика коју је наш свети Сава дуго чекао. Претходно, хришћанима тамо није било пута, јер Светом земљом су владали муслимани. У тих десет година видјели смо, свети Сава је два пута боравио у Светој земљи.

"Послије престављања благочестивог Стефана и првога краља, свети архиепископ вјенча краљевством најстаријег сина његовог Радослава у великој цркви, у поменутој Жичи, утврдивши га молитвама и благословом, предаде му да самодржавно управља отачаским и српским скиптром", пише монах Теодосије у "Житију светог Саве".

Српски епископи и краљ Радослав молили су Светога да остане код њих, али његово срце је горјело чежњом "да се поклони спасном животворном светом гробу Христа Бога нашега".

Када нијесу успјели да га задрже, краљ Радослав га испратио товаром злата и сребра.

Свети Сава је, са ученицима, испловио највјероватније из Будве. Вријеме га је послужило и без проблема је стигао у древну луку акр, данас град Ако на сјеверу Израела, а одатле у јерусалим. Одмах је отишао у цркву Васкресења гдје "проливши многе сузе, дотичући се очима и тијелом животворнога гроба Владике својега Христа, и рукама га грлећи, с љубављу целива".

На првом путовању у Јерусалим, свети Сава купио је кућу Јована Богослова. У овој кући је Соба тајне вечере - одаја у којој је Господ апостолима опрао ноге, а затим, на последњој вечери, установио Еухаристију Свету тајну причешћа. У овој кући Господ се после Васкрсења, јавио апостолима... Испод ове собе, у истој кући је и Давидов гроб. Кућу је свети Сава купио од Сарацена. Ту је сазидао цркву светог Јована, одлажући повратак кући све док црква није била завршена. Црква и кућа су, у потоњим крсташким ратовима -порушени.

Потом је, недалеко, у склопу исте базилике (у ствари, исправно је: "василике"), изашао на Голготу, гдје је такође пролио сузе. Свети Сава Српски имао је ријетки, али за духовни живот веома значајни дар од Бога - изливања обиља суза. Потом је обишао и остала света мјеста у великој василики. Затим је био гост јерусалимског патријарха Атанасија Другог. Сјутрадан су у цркви Васкресења, служили службу Богу. Свети је од патријарха добио благослов да може свету службу обавити у Палестини, у области која је под његовом јурисдикцијом.

Чудо у цркви Светог Саве Освећеног

Наредних дана свети Сава се поклонио у Витлејему, светом Сиону, Светињи над светињама, Гетсиманији, на Гори Јелеонској, у Галилеји, витанији, Постници Господњој. Одморивши неколико дана, наставио је: спустио се на Јордан, у Витавару, гдје је свети Јован Крститељ крстио исуса Христа, па је прешао Јордан и отишао до цркве Светог Јована Крститеља. У повратку, посјетио је манастир Светог Герасим а отишао и у манастир Светог Саве освећеног, Мар Саб, у Јудејској пустињи, један од најстаријих хришћанских манастира, који је непрекидно жив.

Када је свети Сава Српски закорачио у манастирску цркву, догодило се чудо - жезло светог Саве освећеног, које је на једном трону стајало до његовог упокојења 532. године, дакле скоро 700 година, из чиста мира је пало. То је збунило монахе који су се затекли у цркви. Међутим, сљедећег јутра догодило се исто: када је свети Сава ушао у цркву, жезло је пало... Онда се неко сјетио аманета светог Саве Освећеног да његово жезло - патерицу ("пастирску палицу") предају архијереју царског рода и истог имена када једног дана дође са Запада. Игуман је поставио неколико питања Светоме и видио је да се завјештање (и пророчанство) светог Саве Освећеног остварује на светом Сави Српском.

Цркву и кућу Светог Јована Богослова, свети Сава даће као метох лаври Светог Саве Освећеног, по коме је добио монашко име. Поред цркве Светог Јована, саградио је и манастир Часног крста, и то на месту где је расло дрво од кога је начињен крст на коме је Господ распет. Свети Сава основаће и српску монашку колонију у манастиру Светог Саве Освећеног (Мир Саб), и овим манастиром Срби ће управљати 130 година. ПолазећИ на брод за повратак кући, свети Сава купиће у луци Акр цркву Светог Ђорђа, и поклонити и њу да буде метох Сави Освећеном.

Одлазећи из Мар Саба, свети Сава је понио жезло свог великог имењака (по коме је, вјероватно, добио монашко име) и оно се сада налази у хиландарској келији Патерица, у административном центру Свете Горе, кареји. Братија овог манастира дала му је и двије иконе: "Мљекопитатељницу", која је сада у иконостасу капеле испоснице светог Саве у Кареји, и данас најчувенију српску икону, некада домаћу икону великог православног теолога и бранитеља иконопоштовања светог Јована Дамаскина, Тројеручицу, која је дуго била игуманија манастира Хиландара, а сада је на трону поред игуманског, у главној манастирској цркви.

Соба тајне вечере у кући Јована Богослова

Из Мар Саба свети Сава је обишао манастире Светог Евтимија, Светог Никона, Светог Теодосија Општежитеља и друга света мјеста у околини Јерусалима. Онда је отишао у Назарет, у цркву Благовјештења у којој је извор на којем се Пресветој Богородици јавио архангел Гаврило и благовијестио јој да ће безмужно, осјењена силом Вишњега "од пречисте своје крви дјевичанске родити тијелом Христа Бога нашега". Из Назарета је отишао на свету гору Преображења Господњег - Тавор, одакле се вратио у Јерусалим.

Манастир Светог Герасима Јорданског: У Свету земљу Сава је понео земаљско благо, трошећи га да би стекао божанско

"Многе свете мошти у манастирима и у Јерусалиму и од патријарха затраживши и купивши, и свете службене одежде и часне сасуде, и по цијелој Палестини ако би налазио што свето и часно свети архиепископ куповаше, хотећи донијети у своје отачество".

Оно силно благо које је добио од краља Радослава, свети Сава је утрошио у куповину црквених утвари и реликвија. Такође, свуда је обилно даривао манастире, као и самог патријарха, и "ниште" (сиромашне).

Осим тога, он је на свом првом путовању у Јерусалим купио - кућу светог Јована Богослова. У тој кући је соба Тајне вечере, јеванђељска "горња соба", "горњица", у којој је Господ апостолима опрао ноге и у којој је на последњој вечери установио Евхаристију, Свету тајну причешћа. Ту се, касније, по Васкресењу, Господ јавио својим ученицима. Обећао им је силазак Духа Светога на њих и рекао да се не удаљавају из Јерусалима док се то не збуде. Било је то на дан Вазнесења Господњег, на Спасовдан. Испод "горњице" је Давидов гроб. Ту је свети Сава подигао цркву Светог Јована Богослова. Није се враћао кући док градња није била готова.

Када је свети Сава ступио у цркву манастира Светог Саве Освећеног догодило се чудо: жезло Освећеног, које је на једном трону стајало пуних 700 година (од упокојења Освећеног, 532. године), одједном је пало. Монаси се сетише завештања Саве Освећеног, да ће стићи монах краљевског рода и истог имена - те му поклоне жезло. Жезло се данас чува у Кареји. Братија истог манастира поклони му две иконе: "Млекопитатељицу" која је у Савиној испосници у Кареји, и најчувенију хиландарску икону, "Тројеручицу", која је дуго била "игуманија" манастира, а сада стоји на трону поред игуманског, у главној манастирској цркви. Одлазећи из Јерусалима, од патријарха је добио сребрно жезло, при врху украшено дијамантима, које је било у манастиру Милешева, да би, због сигурности, средином 16. века било, пренето у ризницу манастира Свете Тројице, код Пљеваља где се и сад налази. А из Никеје, свети Сава донеће и највећу реликвију - делић крста на коме је Господ распет.

Кућу светог Јована Богослова свети Сава је купио од Сарацена. Запалили су је, по свој прилици, темплари у последњем крсташком рату. И црква коју је подигао свети Сава је порушена. Касније су ту фрањевци подигли василику. Од 1524, када су их истјерали муслимани, до 1948. године хришћанима је било забрањено да се ту моле Богу. Данас су ту муслимани и Јевреји, и хришђанима је дозвољено само да се моле у себи, без богослужења.

Троједно дрво: кипарис, кедар, бор

Манастир Светог Јована Богослова (кућа - конак и црква) свети Сава је дао као метох Лаври светог Саве Освећеног, гдје је, као и у манастиру Часног Крста (Подножја Божијег) - који је саграђен на мјесту гдје је расло троједно дрво (из једног коријена израсле су гране три различита дрвета: кипариса, кедра и бора) од којег је направљен Крст на којем је распет Господ - основао монашку колонију.

Јаковљев зденац: Манастир Светог Јована богослова, који је изградио свети Сава, спаљен у једном од крсташких ратова, био је подигнут на месту Тајне вечере

Када је бог сумпором сагорео Содом и Гомор, чији остаци су сада испод Мртвог мора, чија је површина 394 метра испод нивоа свјетског мора, поштедио је једино праведног Лота и његову породицу. Али, удаљавајући се од своје куће, Лотова жена прекршила је Божију забрану да се не смију окретати и истог тренутка се претворила у стуб соли. Тако је Лот остао без жене. Није имао сина, већ само двије кћерке. Да им отац не би остао без мушког потомства, да би му сачувале "лозу" њих двије се договоре да га опију и да са њим спавају. Тако је од Лота настало велико племе. Али праведни Лот је био свјестан страшног гријеха који га је разједао. Отишао је код свог стрица Аврама, патријарха. Овај му је дао три суве гранчице и рекао да их посади, па ако озелене то значи да му је Бог опростио гријех. Од те три гранчице израсло је једно дрво са три гране.

Манастир на том мјесту подигнут, свети Сава је дозидавао и, по свој прилици, у њему је боравио за вријеме свог првог путовања у Свету Гору. Ту је доскора, у библиотеци (вивлиотеци) било српских рукописа.

Свети Сава је основао српску монашку колонију и у манастиру Светог Саве освећеног, којом су, касније, 130 година управљали Срби. Треба рећи да је овај манастир важио, а важи и данас, као мјесто најстрожег монашког подвига.

Али, не треба заборавити да је свети Сава Српски био од Бога призвани монах. Он је то био у младости, када је напустио раскош свог оца владаоца и отишао у манастир, тако је живио, такав је био и када се упокојио. Као усрдни монах, ревнитељ, строг према себи, он је боравак у Светој земљи искористио да поразговара са пустињацима, анонимним подвижницима, тим од људи незнаним светитељима, и да као на Извору живоносном напоји своју, Бога стално жедну душу. Боравак и Светој земљи искористио је да набави утвари и реликвије за младу Српску православну цркву којој је био глава, да је утврди подршком јерусалимског (а касније и александријског и антиохијског) патријарха и монашким колонијама тамо гдје све подсјећа на Исуса Христа, али и да - поради на себи, да што је могуће више избистри своју душу. Свети Сава је знао да духовна искуства пустинижитеља немају цијену.

Гдје год је стигао, на овим светим мјестима свети Сава је обављао службу Божију. Одлазећи из Јерусалима, Свети је (вјероватно од патријарха) добио на поклон лијепо сребрно жезло, украшено при овалном врху дијамантима. Ово жезло било је у манастиру Милешеви до 1545. године, када је, ради сигурности, пренијето у рзиницу манастира Свете Тројице код Пљеваља, гдје се и сада налази. За ово чудотворно жезло везана су многа исцељења.

Прије него се укрцао на брод, у повратку из Свете земље, свети Сава је у луци Акр купио од Латина цркву Светог Ђорђа и уступио је Лаври Светог Саве Освећеног, чији је она метох била раније.

Из Акра, свети Сава је отпловио у Малу Азију, у Никеју. Ту је владар био Јован (Калојован) Ватац, који је светог Саву дочекао највећим почастима. Даривао му је одежде, црквене сасуде, мошти светих, злато и - дјелић Часног крста, на којем је Господ распет. Сада се овај дјелић троједног дрвета чува у манастиру Хиландару. (Такође, једна честица Часног крста, али другим путем, стигла је на Цетиње, и сада је на кивоту светог Петра Цетињског.)

"У отаџбину се, у тијелу, вратити нећу"

На друго поклоничко путовање у Свету земљу, свети Сава Српски пошао је 1234. године. Претходно је нашао себи насљедника, јеромонаха Арсенија, "кога тачно познаваше да је више од других украшен безлобношћу и правдом", и "даде му сву власт коју је сам од Духа Светога примио" (хиротонијом). Арсеније (Сремац) је тако постао други архиепископ српски. Мошти су му данас у манастиру Ждребаоница, код Даниловграда.

Свети је, можда и знајући да се у отаџбину неће вратити у тијелу, све порадио на организацији Цркве која је Божијом благодаћу њему била дата на управу, тако да и без њега може да функционише. Потом је опет узео велико злато од краља Владислава, али сада и од Архиепископије, и кренуо на пут. Опет се на лађу укрцао у Будви (Старом граду).

Синајски манастир, на коме је свети Сава, други пут одлазећи на ходочашће, провео Часни пост, дуго је био у брзи и старању краљева Драгутина и Милутина. А крајем 14. века, игуман Синајског манастира био је Србин, Јоаникије. Краљ Милутин, подигао је, недалеко од гроба Господњег, манастир посвећен Светим Архангелима. Овај манастир био је под покровитељством Душана Силног, а Дубровникје имао обавезу да му сваке године плаћа порез. Метоси јерусалимских архангела, били су један манастир на Бојани, и манастир Светог Николе, на Врањини, острву Скадарског језера. Манастиром Светих архангела, Срби ће управљати пуних 300 година. Патријарх, Јоаникије, у време цара Душана, подигао је на Тавору цркву Светом Илији. На ходочашће, у Јерусалим, ишао је цар Лазар, запамћен као велики дародавац.

Али, "многи су чули за путовање Светога у Јерусалим, и знајући да носи са собом много богатство, крвници звани гусари, укрцавши се у брзе галије и у морским заливима у засједи чекајући, вребаху на њега, тражећи да га опљачкају. Али Бог који је Велики у милости и неизмјенљив у доброти, који познаје и чува оне који га увијек љубе, и као што својим ученицима повика 'Ја сам са вама и нико против вас!' - био је и овоме помоћник на спасење и покровитељ од оних убица. Јер густом маглом зави морске заливе, у којима бјеху у засједи против Светога, и учини га невидљивим, и неповријеђена проведа га", написао је Теодосије.

Када се магла подигла, лађа светог Саве већ је била у Брендиџу, данашњем Бриндизију у Италији. Гусари су се, у бијесу, живи јели што им је измакао толики плијен. А онда су схватили са ким имају посла, јер чак и многи разбојници оног времена знали су за Бога, и пошли су пред Светога. Све су му испричали, кајући се, како су хтјели да га опљачкају и како им је измакао, и поклонили му се, попут доброг разбојника Дисмаса који је и сам распет на крсту признао распетог Исуса за Христоса. Захваливши Богу што га је сачувао, Свети опрости гусарима, који се горко кајаху и благослови их.

Манастир на Гори кушања: на ходочашћу Сава је служио са патријарсима и архијерејима, али га је срце вукло пустиножитељима

А онда, "наједанпут се подигоше бура с небеса и противни вјетрови, настаде сумрак и велики метеж на мору. Вали се около гибаху, тако да су покривали лађу, и једрила су се савијала, и од силине вјетра замало се нијесу сломила. Крмар је због многих вјетрова употријебио сву вјештину управљања, и нешто боље да учини није могао смислити. А лађарима, који изгубише наду да ће преживјети, руке сасвим ослабише. И сви нашашви се у невољи од страха умираху."

Сви путници потпадоше Светоме, молећи га да умилостиви Господа да их спасе. А свети Сава, будући грјешан, јер је човјек, сваки свој гријех, па и најмањи, виђаше као планину велики и умишљаше да их је ова невоља снашла баш због њега.

"Смилуј се, оче, на живот очајника!" - вапили су људи са лађе, припавши његовим ногама.

Свети се непрекидно мољаше: "Немој да због мојих грјехова потопиш и оне који су са мном..."

На крају, са великом вјером призваши Бога, свети Сава учини слику крста на вјетрове и таласе, "и одмах именом Господа Исуса Христа и његовим устима вјетрови и море улегоше, а вали се у себи сложише, и сунце пресвијетло обасја, и настаде тишина велика", као када Господ на путу преко Генисаретског језера за Гадаринску област стиша буру и умири своје ученике које назва маловјерним.

Није штедео блага земаљска, да стекне оно што цене нема

Када су стигли у Акр, свети Сава је отишао у цркву Светог Ђорђа, коју је купио у повратку са првог путовања у Свету земљу, да се одмори. Чувши то, многи похиташе ка цркви Светог Ђорђа да се поклоне Светоме. Као уистину Божијем човјеку, указали су му највише почасти и угошћење.

Манастир Врањина, на Скадарском језеру, био је метох манастира Светих Архангела, задужбине краља Милутина, у Јерусалиму

Свети Сава се у Акру укрцао у другу лађу и отпловио је у Велику Кесарију (Кесарију Приморску), а одатле у Јопу, данашњу Јафу, која је добила име по Нојевом сину Јафету, гдје је, по легенди, Ноје саградио барку, која је од педесетих година овог вијека са Тел Авивом срасла у један град. Од Јафе до Јерусалима је шездесетак километара копненог пута.

У Јерусалиму је свратио прво у "свој" манастир, Светог Јована Богослова, а онда је, са братијом и игуманом манастира Светог Саве освећеног који га је дочекао у Јерусалиму, отишао на гроб Господњи.

Док је Свети обилазио већ му знана света мјеста у цркви Христовог гроба, чувши да је стигао, у цркву је дошао и патријарх јерусалимски Атанасије ИИ. Није било друге, Свети Сава је на ручку био код патријарха.

А и сви ништи Светог града, чувши да је опет дошао онај који им је пет година раније учинио велику милост, похиташе да га виде. Свети Сава није штедио благо које је донио, ни ништима ни светим мјестима.

Узевши благослов патријарха јерусалимског, свети Сава је са пратњом, отишао у Александрију, која је била у рукама Арапа, под влашћу египатског султана Малека ел Ћамила. У Александрији, прво се поклонио у цркви Светог Марка, јеванђелиста и апостола. Александријски патријарх Никола примио га је са великим почастима, јер већ је био чуо какав му човјек долази. Патријарх се посебно одушевио светим Савом сјутрадан, када је из разговора сазнао нешто више о њему.

Светога је опет срце вукло пустиножитељима. Од њих, знао је, увијек, може да чује нешто душекорисно. Са водичима које му је дао Александријски патријарх обишао је цркве светих мученика и чудотвораца Кира и Јована и светог Мине, које су биле у Александрији, па је отишао у Тиваиду, на средњем Нилу, у горњем Египту, и у Скит (Египатски Скит), пустињски предио између Нила и Либијске пустиње. Тако је свети Сава рођен у Црној Гори, у Рибници, данашњој Подгорици, пред крај живота отишао у Црну Гору, како Копти зову Египат (а значи: плодна земља, црница).

Гдје је из "Црне Горе" пошао свети Сава, историчари нијесу успјели да рашчивијају, а житија, и Теодосијево и Доментијаново, ту су нејасна. Ми тим проблемом нећемо ломити главу, јер за ову причу то није нужно.

После пута у Велики Вавилон, који збуњује историчаре (да ли Каиро? да ли Багдад?), свети Сава је у Египту. Султан Малек ел Ћамил примио га је усрдно и смјестио у митрополији, у манастиру који је данас посвећен светом Сергију, а који је био сједиште коптске патријаршије, у вријеме светог Саве упражњен. Ту је пребивала Пресвета Богородица са малим Исусом и обручником Јосифом, када је Света породица побјегла од Ирода у Египат. На том мјесту подигнута је манастирска црква.

У пратњи инока, којег му је дао митрополит, свети Сава је отишао у пустињу, у пребивалиште светог антонија Великог и светог Арсенија Великог. када се вратио, спремио се за пут на синајску гору. Султан, иначе наклоњен ученим људима, много је заволио светог Саву, и чинио му је почасти какве никада није једном хришћанину. Испраћајући га, даривао га је богато и дао му је пратњу. Арапски племићи су се тискали око њега само да би му се дотакли руке или барем мантије.

Синајска гора је висока, кршевита планина на синајском полуострву, између Египта и Арабије. На путу за обећану земљу Ханан, изводећи Јевреје из Египта, у ЏИИИ вијеку прије Христа, ту Мојсије је примио од Бога Таблице десет заповијести (Декалог). У подножју једног од највиших синајских врхова Џабел Мусе (Мојсијеве планине) цар Јустинијан је у ВИ вијеку саградио велики утврђени манастир Свете Катарине. У манастиру је велика црква посвећена Преображењу Господњем, али има више цркава од којих је једна посвећена Успењу Пресвете Богородице. Олтар ове цркве је на мјесту гдје се Бог (Јахве) јавио Мојсију у облику "купине неопалиме", купине која гори а не сагоријева, казавши му:

"Ја сам Бог Аврамов и Бог Исаков и Бог Јаковљев. Изуј обућу са ногу својих, јер мјесто на коме стојиш земља је света."

У том олтару свештеници служе боси. Дошавши на синај, свети Сава се поклонио прво у овој цркви.

Лазарев гроб у Витанији: време је избрисало многе српске трагове у Светој земљи

Читав синајски комплекс временом је постао један од најважнијих центара православне духовности. У широј околини манастира Света Катарина вјековима су живјели пустињаци, а живе и данас. У сталној духовној вези са Палестином и њеним духовним центрима, као и са духовним центрима у египатској пустињи, синајски пустињаци су временом стекли посебан углед у православљу. Носиоци синајских духовних искустава, преношених кроз вјекове или лично или преко списа, названи су Синаити. Збирка старих словенских рукописа, међу којима су најзначајнији глагољски кодекси из ЏИ вијека и неки најстарији српски рукописи прве половине ЏИИИ вијека, свједочи о раном присуству и духовном животу јужнословенских и српских монаха на Синају. Доласком светог Саве, однос Србије и Синаја постаје живљи. Ова веза је изузетно значајна због духовног утицаја Синаита на православне Србе кроз цијели немањићки период, па и касније. О Синајском манастиру бринула је краљица Јелена и њени синови Драгутин и Милутин. Његов игуман је, крајем ЏИВ вијека био Србин Јоаникије. Јелена, жена цара Уроша И, имала је "духовне оце у Светом Божијем граду Јерусалиму, затим на синају, у Раифи и у светој гори атонској", њима се исповиједала и слала им је богате дарове. Овакве везе постојале су и у вријеме цара Душана, па и после њега.

На Синају, у манастиру, свети Сава је провео читав Часни пост. "Сваке суботе усхођаше на свети врх и испуњаваше тамо свеноћно стојање у недјељу у пјесмама и молитвама, и свршивши Свету божанствену Службу опет у манастир ка братији долазећи остајаше, завољевши веома њихов добар живот у Богу."

До врха Синаја, наиме, воде чувене камените степенице.

"И окусивши од оне рибе, свети Сава оздрави"

Послије Васкрса, Свети се вратио у Јерусалим. Одморивши се извјесно вријеме, обишао је још једном, последњи пут у животу, света мјеста у цркви Христовог гроба, са много суза их је целивао, извршио је службу Богу и упутио се назад, ка отаџбини, у коју није стигао у тијелу.

Из Јерусалима Свети Сава је отишао прво у Велику Антиохију, у Сирији и у оближњи манастир Светог Симеона Дивногорца, а одатле у Јерменску Малу Арменију, бившу Киликију, у југоисточном дијелу Мале Азије, у прибрежју Средоземног мора. Из Јерменске лађом је отишао у Константинов Град, у Цариград, који је био под Латинима.

На путу за Цариград, "од многих напора обузе Светога јака болест у лађи". Били су на пучини, далеко од обале, и његови ученици нијесу знали што да чине. Нуткали су га свиме што су имали, али Светоме није било до јела. Једино, "када би се могла наћи свјежа, сада уловљена риба, од ње бих, мислим, окусио", рекао им је.

На узбруканом мору било је немогуће уловити рибу. Али што је у људи немогуће, у Бога је могуће. Када су ученици, тужни што не могу да му испуне, мислили су, можда и последњу жељу, дошли да му кажу да рибе нема, над лађом се узвис вал "држећи као рукама превелику рибу, и у руке Светога, гдје лежаше у лађи, на прса је његова положи" и не оквасивши га. Удивљени, сви са лађе припадоше му ногама. А он, окусивши ове рибе, оздрави.

У повратку за отаџбину, свети Сава се упокојио у Трнову, у Бугарској. Било је то 27. јануара, на (касније установљени) Савиндан, 1236. или 1237. године, што историчари такође нијесу рашчистили. Али, "жеља његова у Богу испуни се, и нада његова није била празна. Јер дошавши до светих и до светих мјеста, поклони се, и видје строге и изванредне монахе у тијелу као анђеле, и њиховим светим ријечима наслади се, благословом и молитвама њиховим веома се окористи. Обогати се много свима добрим души корисним стварима и моштима светих, и часним сасудама, и црквеним потребама, хотећи све ово донијети у своје отачество."

Напојивши душу на Извору живоносном, заузео је већ му припремљено мјесто с десне стране Исуса Христа, Господа свога.

Јерусалимски манастир краља Милутина

Видјели смо да је и прије светог Саве било српских монаха у Светој земљи, посебно на Синају. Међутим, ријеч је о спорадичним случајевима. Тек је свети Сава заорао дубоку српску бразду од Дамаска до Александрије.

У Јерусалиму, недалеко од Патријаршије и гроба Господњег, и данас се налази манастир Светих архангела Михаила и Гаврила. Њега је, прослављајући заједно са Грцима 1315. године побједу над Персијанцима под вођством српског војводе Новака Гребострека, те године, на темљу рушевина старог византијског манастира који је ту био од ИВ до ИX вијека и које је купио, а за потребе српских калуђера у Јерусалиму, подигао краљ Милутин. Краљ Милутин се зарекао богу да ће за сваку годину своје владавине подићи по један Божији храм. Манастир у Јерусалиму је један од 40 храмова које је подигао у својој четрдесетогодишњој владавини.

Цар Душан је 1348. године одредио помоћ овом манастиру: Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини, острву на Скадарском језеру, дао је јерусалимском манастиру као метох и он је био дужан да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода.

Врањински манстир основао је почетком XИИИ вијека први зетски епископ, којег је у манастиру Светих архангела на Светомихољској превлаци поставио свети Сава, Иларион. када је свети Сава ходио Црном Гором, срео је, за овцама момчића који му се својом бистрином веома допао. Питао га је да ли би пошао са њим. Овај му је одговорио да би, али да мора прво да врати овце кући и пита мајку. Али Свети, видјећи што тај мали носи у себи, као што је некада Господ једном од својих ученика који је хтио прво да сахрани оца који је управо умро па да пође за Њим рекао: "Нека мртви сахрањују мртве", казао му је да остави овце осталим чобанчићима да их они врате његовој мајци. Тако, од оваца, одвео га је право на Свету Гору гдје је постао један од његових најбољих ученика. Манастир Светог Николе на Врањини био је један од најзначајнијих српских манастира. Помагали су га и Немањићи, и Балшићи и Црнојевићи, а касније и Петровићи. Краљ Владислав му је, повељом из 1242. године, даривао црмничка села Орахово, Годиње и Брчели. Тако су и ова села, заједно са Врањинским манастиром, постала метох манастира Светих архангела Михаила и Гаврила у Јерусалиму.

За вријеме цара Уроша овај манастир примао је 100 перпера годињше од Стона. Ту су почели да се окупљају и руски калуђери, који нијесу имали својег манастира у Палестини.

Манастир Марије Магдалене на Маслинској гори: једна Српкиња је монахиња у овом руском манастиру - монахиња Михаила

После пропасти српске државе, српски манастир у Јерусалиму помагали су руски владари и бољари. Из хрисовуље царице Маре, супруге цара Мурата ИИ, а кћерке Ђурђа Бранковића, види се да је овај манастир у другој половини XВ вијека једно вријеме био опустио, вјероватно од чуме (колере). За вријеме јерусалимског патријарха Теофана, у XВИИ вијеку, који је исплатио неки дуг српских калуђера из њиховог манастира у Јерусалиму, архангелски манастир потпао је под патријаршијску, односно грчку, власт. Тиме су пресјечени и спорови унутар манастира проистекли из још и тада пословичне српске неслоге.

Српским манастиром Светих архангела Михаила и Гаврила српски монаси управљали су око 300 година. Сада је он грчки манастир. И, вјероватно, још је важније: српски монаси 130 година су управљали лавром Светог Саве освећеног у Јудејској пустињи. Било је то вријеме процвата српске државности и, надасве, духовности. Било је то вријеме Немањића, када су Срби били неко и нешто.

У манастиру Светих архангела Михаила и Гаврила био је српски патријарх Арсеније ИИИ Чарнојевић (Црнојевић), који је манастиру подарио јеванђеље на старословенском језику. Било је то 1683. године.

Године 1959. ту је тропар отпјевао српски патријарх Герман.
У данашње вријеме изузетно је значајна комуникција, пуна љубави у Господу, између митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског Амфилохија и јерусалимског патријарха Диодора, из које је проистекао захтјев Светог Синода Српске православне цркве Јерусалимској патријаршији да јој врати некада њен манастир у Јерусалиму, који, уз Божији благослов, има пуно шанси на по српски народ благодатно рјешење.

Задужбина патријарха српског Јоаникија

Српских трагова у Светој земљи било је још. За неке од њих се зна. Тако се зна да је први српски патријарх Јоаникије, дакле у вријеме цара Душана, на Гори преображења Тавору подигао цркву у грчком стилу, посвећену светом Илији. Патријарх Јоаникије је и на брду Кармил, код Средоземног мора, подигао манастир Светог Николе. Оба ова српска храма порушили су муслимани, али тако крвнички да им се данас ни трагови не познају.

У Јерусалим, на поклоничко путовање, ишао је цар Лазар. И он је био дародавац широке руке, и то не само у Светој земљи, него и у Влашкој, Светој гори, па и у Египту. Није без неке птица соко долетјела "од светиње, од Јерусалима" да га уочи Косовске битке подстакне на избор Царства небеског.

Кћерки цара Лазара, Јелени, којој је гроб на острву Бешка на Скадарском језеру, духовник је био Никон Јерусалимац, који је дошао у братство манастира на Врањини. На њену молбу, он је 1442. године саставио чувени "Горички зборник", бисер синаитског исихизма.

Кћери кнеза Лазара, Јелени, сахрањеној на острву Бешка, на Скадарском језеру, духовник је био Никон Јерусалимац, који је из Свете земље дошао у братство на Врањини.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Hogar69

Re: Свети Сава

Непрочитана порукаод Hogar69 » 08 Сеп 2008, 11:38

СРПСКИ АРХИЕПИСКОПИ И ПАТРИЈАРСИ


Св. Сава (1219-1233: +1236), први српски архиепиокоп. Српскк народ до светога Саве био је у црквеном погледу раздвојен. Једним делом потпадао је под Охридску архиепископију, другим делом под епископије из Приморја, тако да је духовно-национално био разједињен. Тек је св. Сава, најмлађи син жупана Стефана Немање и Ане, успео да добије одобрење од византиј-ског цара Теодора I Ласкариса (1204-1222 ) и васељенског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. који га је и хиротонисао (завладичио) за првог српског архиепископа 1219. у Никеји. Св. Сава је од постојећих и новооснованих епархија устројио Српску аутокефалну (самосталну) цркву 1219. године, која је имала 10 епархија (владичанстава), а седиште јој је било у манастиру Жичи. Он је са оцем Немањом (св. Симеоном Мироточивим) и братом Стефаном градио манастире Студеницу, Хиландар и Жичу, где ће 1221. крунисати Стефана за "Првовенчаног краља" српског. Св. Сава је путовао два пута у Свету земљу, 1229. први пут, а потом, када се повукао са архиепископског престола 1233. Следеће, 1234. године опет је пошао на друго поклоничко путовање, кад је у повратку између 13. и 14 јануара 1236. преминуо у Трнову у Бугарској.
Арсеније I Сремац (1233-1263. + 1266) - Њега је свети Сава предложио за свога наследника на трону српске архиепискоције. Иначе, био је родом из "оностраног Срема", како се Мачва некад називала. Он је после монголске (татарске) најезде кроз Европу до Јадранског мора, кад су' V повратку опустошили манастир Жичу, у Руговској клисури близу Пећи подигао као метох на имању манастира Жиче цркву Св. Апостола, која је по Жичи прозвана Св. Спас. Овде, у скровитије место преместио је седиште српске архиепископије, око 1253. г. Арсеније I Сремац преставио се 1266. г.; његове св. мошти налазе се у манастиру Ждребаонику у близини Даниловграда у Црној Гори.
Св. Сава II (1264-1271) Он је четврти син српског Краља Стефана Првовенчаног. На крштењу се звао Предислав; пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару, а потом епископ у Хуму (хумски). Св. Сава II (Други) био је изабран још за живота за архиепископа Српске цркве, јер се св. Арсеније Сремац оболевши од узетости (парализе) повукао са архиепископског лрестола (1267), на кога Је 1264. изабран Сава II и управљао узорно архиепископијом, као и његови претхоцници, до 1271. године. За време његове архиепископске управе Српском црквом, брат његов и краљ Србије Урош I Немањић (1243-1276) са јаком војском покушао је да освоји Мачву 1268. године, али је био заробљен, па је по уговору са Угрима (Мађарима) обећао дати на управу престо Србије њиховом зету, свом сину Драгутину, који се био оженио кћерком угарског краља, Катарином.
Данило I (1371-1372) После смрти архиепископа св. Саве II (1264-1271 ), на престо "св. Саве" био је изабран Данило I 1271. године. Он није дуго остао на архиепископској катедри - само годину дана.
Јоаникије I (1272-1276; +1279) Он је био лратилац и ученик св. Саве II, са којим је ишао на поклонички пут у Јерусалим, па и када је он постао хумски епископ. За архиепископа Србије изабран је 1272. године. У време његове управе Српском црквом, византијски цар Михаило VIII, који је обновио Византију (1261), са Латинима је склопио унију у Лиону 1274. После две године. 1276, краљ Урош I (1243-1276) буде збачен са престола од сина краљевића Драгутина, коме није по обећању уступио пола своје државе. Тада се и он повлачи са архиепископског трона са краљем и пријатељем Урошем I, који ускоро умире као монах Симон; затим је у Захумљу умро и архиепископ Јоаникије I Њихова тела (мошти) пренела је краљица Јелена Анжујска и сахранила У манастиоу Сопоћанима, задужбини свог мужа, краља Уроша I.
Јевстатије I (1279-1286) Он је изабран за архиепископа Србије, као зетски епископ (пре тога је био игуман Хиланцара), а сматра се да је као врло сиособан посредовао у смени на престолу на Сабору у Дежеву 1282, када су се краљеви Драгутин (1276-1316) и брат му Милутин (1282-1321) договорили да Србијом влада млађи брат Милутин
Јаков (1286-1292) Архиепископ Јаков је наследио архиепископа Јевстатија 11286. кад је овај умро у манастиру Жичи Његово тело је због ратних опасности Јаков I пренео у Пећ; сазидао је неколико новиих цркава.
Јевстатије II (1292-1309) За време архиепископа Јевстатија II, као и његових двојице претходника, дошло је до наглог успона и ширења српске средњовековне државе 1282. Освојено је Скопље (где ће се пренетн престоница Србије), оба Полога, Овче Поље, Злетово, Пијенац, Кичево, Дебар. На северу је освојено Браничево, Видин (1290). Основане су нове епархије (владичанства): Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска, Скопска.
Године 1299. у Солуну је прослављена и свадба краља Милутина и Симониде, кћерке византијског цара Андроника II (1282-1328). Освојене земље на северу од Охрида, Штипа и Прилепа, дате су српском краљу као мираз. Србија је била једна од најјачих и богатијих (сребром, златом, храном) земаља Балкана и Европе.
Сава III (1309-1316) У време архиепископа Саве III дошло је до непријатељства између краља Драгутина и Милутина, који је желео да престо Србије остави сину Стефану кога је родила царска "из пурпура" Симонида, што је било супротно договору у Дежеви 1282. Јерархија Цркве са архиепископом Савом III је посредовала. и Србија буде спасена грађанског рата. Године 1313. када је краљевић Стефан устао против краља Милутина, Црква је поново посредовала, како при измирењу браће тако и оца и сина. Краљеви Драгутин и Милутин су са велможама и народом подигли манастире: Грачаницу, Старо Нагоричино, Ћелије, Тавну, Рачу, Троношу, Петковицу, Пустињу, президали Хиландар...
Никодим (1317-1324) Архиепископ Никодим је измирио краља Милутина и сина му Стефана, те је по смрти Милутиновој (1321) у Неродимљу на Бого-јављење 1322. крунисао Стефана за краља Србије, као што су и његови претходници крунисали претходне владаре.
Архиепископ Никодим, као и св. Сава а и неки други архиепископи, бавио се књижевним радом. Превео је Типик светог Саве Освећеног (+ 531) са грчког на српски језик, где у предговору оштро говори против лењости на молитву и рад.
Данило II (1324-1337) Данило се још као монах и игуман Хиландара истакао у одбрани ове светиње од Каталонаца (Шпанаца), који су као најамници дошли у сукоб са византијским царем Михаилом IX, па су почели пустошити по Византији и Светој гори. Данило је, као и претходник Никодим, био од српских владара задуживан за обављање дипломатских послова. Као способан, изабран је за бањског епископа. а потом за хумског, али оба пута после извесног времена; зах-валио се, отишао у Хиландар одакле је изабран за архиепископа Србије. Данило је подигао више цркава и припрату у пећком манастиру. Он је писац Житија краљева и архиепископа српских. За време његово била је српска победа на Велбужду (1330), подигнути су Високи Дечани - Стефана Дечанског. Дошло је до сукоба Стефана и краљевића Душана, и по смрти оца (св. Стефана - "Оца Мрате"), он је крунисао Душана 1331. у Сврчину на Малу Госпојину.
Јоаникије (1338-1346) - патријарх од 1346. до 1354. У време архиепископа Јоаникија, Српска црква на Сабору у Скопљу 1346. уздигнута је на ранг Патријаршије, а он проглашен за првог српског патријарха (1346-1354). Са бугарским патријархом Симеоном, епископима и светогорским сабором. само седам дана касније од прогласа патријаршије, крунисао је Душана Силног Немањића на Ускрс 1346. за цара "Срба, Грка и приморских страна..." Тада је Србија била најјача држава на Балкану, па и међу најснажнијим у васељени, излазила је на три мора. Цар Душан подигао је Св. Архангеле и са патријархом Јоаникијем још доста цркава и ван Србије.
Сава IV (1354-1375) Други патријарх Српске патријаршије после патријарха Јоаникија (за време кога је издат први део /1349/ и други /1354/ Законика Душановог од 201 чл.) јесте Сава IV, који се ословљавао као и његов велики претходннк - "патријарх српски и приморских земаља" У време Саве IV трајао је сукоб Цариградске патријаршије са Српском патријаршијом. После годину дана од његовог ступања на "престо св. Саве" преминуо је изненада (вероватно отрован) и сам Душан Силни (1331-1355), што је изазивало нелагодности, те се деспот Јован Угљеша 1368.године измирио са Цариградском патријаршијом, што је учинио и кнез Лазар (1371-1389) са своје стране. Ти догађаји, као и марички пораз српске војске 1371. под заповедништвом краља Вукашина и смрт "нејаког" Уроша V (1355-1371), збили су се у време патријарха Саве IV.
Јефрем (1375-1380; и други пут 1389-1392) Патријарх Јефрем је био велики молитвеник и духовни ауторитет, два пута је седео "на престолу св. Саве" Немањића: после смрти Саве IV од 1375. до 1380. и после патријарха Спиридона (1380-1389), који је умро после косовске катастрофе 1389. Доласком великог исихасте Јефрема, који је био пореклом бугарског рода, српски род био је веома поколебан и разједињен, те је овај велики молитвеник видао ране рода свога православног кога су Азијати разарали. Он се повукао у тиховање како први тако и други пут (1392), а преминуо је 1400. године.
Спиридон (1380-1389) Био је четврти патријарх српски у време чије је, како песник каже, "Српско пропаднуло царство" 1389. на Косову. Одмах после ове катастрофе и сам је умро.
Данило III (1392. или 1393. до 1396) Данило Трећи је наследио патријарха Јефрема, који се повукао други пут "из светских бура". На место св. Јефрема био је изабран Данило III. То је врло тешко време у вазалној Србији, којом управља удова кнегиња Милица (1371-1396) до пунолетства сина Стефана. У време патријарха Данила III пренето је из Приштине [где је било сахрањено) тело кнеза Лазара у задужбину му Раваницу и он проглашен за светог.
Сава V (1396. после 1407) Он је обавио сахрану патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља. То је описано и придодато Житију св. Јефрема, које је написао епископ Марко из Хвосна. У време патријарховања Савиног одиграо се бој на Ровинама 1395, код Никопоља 1396, и код Ангоре. У прве две битке Срби су учествовали као вазали против хришћана, а у трећој бици предвођени су деспотом Стефаном (Стефан Високи) код Ангоре, где је Бајазит и поражен од Тимура (Тамерлана 1402). Тад су се Срби ослободили турског вазалства
Кирил (после 1407. до 1419) Патријарх Кирил је 1418. осветио манастир Манасију - Ресаву, коју је подигао српски деспот Стефан Лазаревић (1389-1427). У време патријарха Кирила, на Западу су одржавани неки сабори да би се извршила реформа Римокатоличке цркве "у глави и у удовима". На сабору у Констанци, где је осуђено учење Јана Хуса, био је н српски деспот Стефан Лазаревић (1414).
Никон (1420-1435) У време патријарховања патријарха Никона преминуо је Стефан Лазаревић (+1427), а наследио га је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). То су били врло тешки дани и године по хришћане
Никодим II (после 1445. до 1453) Никодим II је био претпоследњи српски патријарх пре пада српске деспотовине под Турке, који ће 1453. освојити хришћанску Византију и Цариград. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста (уместо старог Јоакима који је био присталица уније). Иначе сам деспот Ђурађ, унук св. Кнеза Лазара, нипошто није хтео пристати на унију нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Те године (1439) први пут је пала и Српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода.
Арсеније II (1453-1463) Српски патријарх Арсеније II последњи је српски патријарх на слободи. Он је надживео деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца (1427-1456), као и сина му Лазара (деспота 1456-1458), као и коначни пад српске средњовековне државе-деспотовине под вишеструко турско ропство 1459. У тим временима "тешким" и "уснулим", под силним и страшним збивањима "кад су живи завидели мртвима", запустела је Српска патријаршија. Неки епископи, као митрополит смедеревски (по смрти Арсенија II, 1463) Павле, покушали су да обнове Српску патријаршију, али слабо је успевало..

Обнова Пећке натријаршије
Макарије (Соколовић) (1557-1571; +1574) Макарије Соколовић, рођени брат Мехмед-паше Соколовића, молио је свога брата да се заузме код султана Сулејмана II да се Србима дозволи обнова Патријаршије. Бератом султановим 1557. године дозвољена је обнова Српске патријаршије, а за првог патријарха постављен је Макарије Соколовић. Простор Српске патријаршије, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, обухватио је још подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др. Патријарх Макарије је добио и одобрење да обнавља старе (порушене) и зида нове цркве и манастире. Из тог времена су манастири на Западној Морави. Осниване су школе при неким манастирима, преписиване су књиге, а ускоро ће почети и штампање нових књига. Он је озидао припрату Грачанице. Судство је организовано по Душановом законику.
Антоније (1571-1575) Наследник Макарија као српског патријарха, који је био народни старешина и вођа (етнарх, милет-баша), био је његов братанац, помоћник херцеговачког митрополита, Антоније; обновио је цркву Св. Николе у Бањи код Прибоја.
Герасим (Соколовић) (1575-1586) Његово седиште било је у Пећкој патријаршији у Пећи, где је било око сто монаха. Султану је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере
Саватије (Соколовић) (1586-1589) Саватије је био синовац патријарха Макарија. Он је подигао манастир Пиву 1573. године. Заносио се мишљу да ослободи Србе од Турака.
Јеротеј (1589-1590) Патријарх Јеротеј је наставио верско националну политику духовне обнове српског рода како ју је започео Макарије Соколовић.
Филип (1591) Он је врло кратко управљао Пећком патријаршијом.
Јован (Кантул) (1592-1614) Патријарх Јован је почео отворену акцију против Турака. Тада је у Банату букнуо устанак Срба против Турака за ослобођење а предводио га је епископ вршачки Теодор, кога су Турци жива одерали на мех. То је било и време после смрти султана Сулејмана II Законодавца (1521-1566), када је моћ Турске почела да опада. Турци су били срдити због устанка Срба, па је Синан-паша узео мошти св. Саве из манастира Милешеве (од чијих су моштију и неки Турци добили излечење) и однео их на Врачар у Београд и спалио 1594. године. Те године (1594) Срби су подигли устанак у Пећи, а 1597. и у Херцеговини. За све ово Турци су дозвали патријарха Јована у Цариград и ту га задавили 1614. године. Патријарх Јован остао је у сећању до данас као ревносни мученик и страдалник за Православље, борећи се против Турака, а и католичке насртљивости.
Пајсије (Јањевац) (1614-1647) Пајсије је за време свог патријарховања напустио ратоборну политику са Турцима. Он је много волео књиге и њихово штампање и преписивање. Према Турцима настојао је да обнови политику патријарха Макарија Соколовића. Написао је Житије цара Уроша и саставио му св. службу, а преписао је Живот деспота Стефана Штиљановића. ј
Гаврило I (Рајић) ( 1648-1655) Он је опет покренуо акцију за ослобођење од Турака. Путовао је много по Европи и Русији, а када се вратио у своју патријаршију, Турци су га уморили. Тада је вођен и Кандијски рат 1645-1669. Кад су Турци отели Мореју Млецима.
Максим (Скопљанин) (1656-1674; +1680) Патријарха Максима су савременици сврстали у великог ревнитеља и учитеља "светог престола". Имајући пред очима трагичан крај свога претходника, патријарха Гаврила, он се ограничио само на духовну обнову и то под Турцима. Путовао је по својој патријаршији, али је све везе прекинуо са Русијом да не постане сумњив. Био је на поклоњењу у Св. Јерусалиму, а у повратку је нз Свете горе, Хиландара донео доста важних књига у Пећ.
Арсеније III Чарнојевић (1674-1706) У време великог патријарха Арсенија III Чарнојевића-Црнојевића био је велики рат "бечки", Св. Лиге против Турске од 1683. до 1699. Срби су се и сами дигли на устанак помажући Млетачкој републици, Аустрији, Пољској и Русији. Турци су поражени под Бечом (1683). Патријарх Арсеније подигао је Србе, али како је Француска заратила против Аустрије помажући Турској, то су Срби оставши усамљени морали да 1690. беже на север преко Саве и Дунава како би остали живи од турске освете, предвођени својим патријархом Арсенијем III. У Угарској су од цара Леополда I добили привилегије о слободи вере.
Калиник I (око 1693-1710) Турски велики везир Мустафа Ћуприлић позивао је патријарха Арсенија III да се врати са народом на старо огњиште, а како то није пошло за руком, поставили су за патријарха у Пећи Грка Калиника I (1693-1710). Калиник је добро управљао Српском патријаршијом, хиротонисао је нове епископе, а повратника владику Јефрема Бањанина поставио за свог "егзарха" у манастиру Павлици. Калиник се врло успешно борио против католичких мисионара унијата. Дао је аутономију Крушедолској-Карловачкој митрополији 1710. године.
Атанасије I (1711-1712) Патријарх Атанасије I је врло мало био на челу Српске патријаршије.
Мојсије (Рајовић) (1712-1726) У време његово вођен је опет рат између Аустрије и Млетачке републике против Турске 1716-1718. Турска је поражена код Петроварадина и изгубила је важне области: Банат, југоисточни Срем, северну Србију од Западне Мораве, у Босни област на десној обали Уне и Саве (по Пожаревачком миру 1718). Од Пећке патријаршије су Карловачкој митрополији припојене епархије: Београдско-сремска, Ваљевске, Темишварска, Вршачка (то је Београдска митрополија припојена Карловачкој митрополији и од тада је "Београдско-карловачка" митрополија).
Арсеније IV (Јовановић Шакабента) (1726-1737; 1741-1748) Новим ратом Русије и Аустрије са Турском 1737-1739. опет су пострадали Срби, и овог пута су, предвођени патријархом Арсенијем IV, побегли преко Саве и Дунава. Београдским миром 1739. Аустрија је изгубила земље испод река, а пресељени Срби настанили су се у Угарској.
Јанићије Караџа (1737-1746) На упражњено место пећког патријарха постављен је Јанићије Караџа. Он је из грчке породице, узео је из Пећи драгоцене предмете и повукао се са трона.
Атанасије II Гавриловић (1747-1752) Он је био скопски митрополит и наследио је свога претходника Грка, Јанићија Караџу. Сакупљао је милостињу, као и неке важне предмете који су однети када је била друга сеоба Срба за време Арсенија IV, да би поправио тешко стање.
Гаврило II (1752) Гаврило II је био сарајевски митрополит, ишао је у Цариград код султана Мехмеда III (1730-1754) и добио берат о потврди патријарашког достојанства. Пошто се тешко разболео, дао је писмену оставку.
Гаврило III (Николић) (1752-1758) Њега је за патријарха назначио његов претходник, коме се обавезао да ће вратити све његове дугове. Обећање није могао испунити, па се повукао у Цариград, где је добијао султанову помоћ да живи.
Кирило II (1758-1763) Он је био пореклом Грк из Халкидона. Као патријарх на "престолу св. Саве", није био омиљен од српских епископа, јер је Патријаршију још више задужио. У Нишу је одржао један састанак са српским епископима и виђенијим настојатељима и предложио да се умоли бивши патријарх Гаврило III да се врати на столицу српских патријарха, јер је он једини био способан да спасе Патријаршију беде и дуга у који је запала. Патријарх Гаврило је то одбио.
Василије (Бркић) (1763-1765; +1772) Василије је последњи Србин који је седео на "престолу светог Саве" пре укидања Пећке патријаршије. Кирило II поставио га је за епископа Новог Брда, а затим га преместио за митрополита у Сарајево. Василије Бркић је успео да са српским епископима скине са патријарашке столице Кирила II, али су га његови сродници оклеветали у Цариграду, био је збачен са пећког трона затворен на Кипру. Уз помоћ Француза ослободио затвора. Отишао је у Црну Гору, а потом у Италију, где је за руског грофа Долгорукова, који је долазио да испитује Лажног цара Шћепана Малог (1767-1774) написао "Опис турски области и у њима хришћанск народа, а нарочито народа српског".
Калиник II (1765-1766) Патријарх Калиник II } последњи патријарх (пореклом Грк) на трону пећки патријарха. Њему је са Грцима епископима изнуђена молба да траже да се, наводно због презадужености укине Пећка патријаршија. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса (1763-1769), султан Мустафа III (1757-1773) уважио је ове молбе и УКИНУО Српску патријаршију због "презадужености" - бератом (законом) од 11. септембра 1766. год. Страшне су биле последице укидања Пећке патријаршије - Срби Горанци, Магленци и верници између Водена и Лерина прешли су у ислам.

Пoглавари цркве у Србији
Леонтије (Ламбровић) (1801-1813) београдски митрополит. Карађорђе - Ђорђе Петровић подигао је Први српски устанак 1804. год. у Београдском пашалуку, где је био тадашњи београдски митрополит Грк, Леонтије Ламбровић. Он је био наклоњенији дахијама но Србима. Његовом кривицом мученички је пострадао Хаџи-Рувим.
Агатанел (1815-1827) београдски митрополит. После пропасти Првог српског устанка 1813. год. дошло је до Другог српског устанка 1815. који је подигао у Такову кнез Милош Обреновић. Он је довео за београдског митрополита архимандрита Мелетија Никшића из Враћевшнице, међутим васељенски патријарх Кирило IV уместо њега за митрополита постави Грка Агатангела, а Мелетија за шабачког епископа.
Антим (1827-1831) београдски митрополит. Султановим хатишерифом Срби су 1830. добили право слободе вероисповести да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка фанариота, како је у писму и кнез Милош захтевао, "синове нашег Отечества можемо имати за епископе".
Мелентије (Павловић) (1831-1833) митрополит београдски. Он је први београдски митрополит после Првог (1804) и Другог (1815) српског устанка од рода српског. Његов претходник предао му је управу Београдске митрополије, која је била и митрополија Србије од три епархије (Београдска, Ужичка и Шабачко-ваљевска). а од 1833. год. њима је придодата и Тимочка. Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао је Српској цркви аутономију. Митрополит Мелети|е разболео се и умро у Враћевшници 11. јуна 1833. (ту је имао школу ученика од 12 ђака).
Петар (Јовановић) (1833-1859) митрополит београдски. Петра је хиротонисао цариградски патријарх Григорије за епископа и српског митрополита. Он је радио на организацији Цркве У Србији. Већ 1836. донет је први црквени устав, те године основана је и Београдска богословија (1836). Управник школе биоје сам митрополит. чији су "најбољи питомци слани у Русију на усавршавање. У време митрополита Петра Србија је добила и Турски устав 1838. који је условио пад апсолутисте кнеза Милоша 1839. а ускоро, после две године владавине, и сина му Михаила (1840-1842).
Михаило (Јовановић) (1859-1881; други пут 1889 -1898) Митрополит Михаило је наследио свога учитеља митрополита Петра, који се повукао када се кнез Милош вратио у Србију на престо други пут (после кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858) и остао само две године, од 1858. до 1860. кад је умро. Њега је наследио син Михаило (1860-1868) коме су Турци предали кључеве од тврђава 1867. и отишли из Србије Митрополит Михаило је као руски питомац и богослов много допринео буђењу националне пансловенске православне свести свога народа. Како је наследник Михаила Обреновића био Милан Обреновић (1868-1889), те се у својој владавини ослањао на Аустроугарску, то је збацило митрополита Михаила који је био оријентисан ка Русији.
Митрополит Михаило пуговаће поново у Русију, где је био веома омиљен, и у Свету гору. Али ће се поново вратити за митрополита Србије 1889. и остаће до 1898. Иза себе оставиће дела: Хришћанске сввтиње на Истоку, "Света гора и Животопис Богородице".
Теодосије (1883-1889) митрополит београдски. Митрополит Теодосије је дошао за митрополита Србије после канонског удара када је збачен легитимни митрополит Михаило. Српска православна црква добила је од Васељенске патријаршије признање црквене независности - томос од 20. октобра 1879. {потписао га патријарх Јоаким III), а о 500-гидишњици Косовске битке Србија је постала краљевина, а краљ Милан се одрекао престола у корист сина Александра Обреновића (1889-1903).
Инокентије (Павловић) (1898-1905) митрополит београдски. Он је увео деветоразредну богословију. За време управе Београдском митрополијом дошло је до насилног уклањања краља Александра Обреновића (1903). а скупштина је изабрала за краља Србије Петра Кара^орђевића, унука Ђорђа Петровића, који ће вла-дати Србијом од 1903. до 1921. када ће се одиграти анексија Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. па Први балкански рат 1912. и Други балкански рат 1913. потом Први светски рат 1914. до .1918. ослобсфење Србије и стварање Југославије.
Димитрије (Павловић), митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930. Он је био веома образован. Пре избора за митрополита био је шабачки епископ. Године 1920. поштоје већ био београдски митрополит, постао је патријарх васпостављене (укинута 1766) обновљене Српске патријаршије 1919. године. Доста је урадио на консолидовању српскога народа.
Варнава (Росић) (1930-1937), патријарх српски. Он је наследио патријарха Димитрија, претходно је био епископ велешко-дебарски па митрополит скопски. Са еп. Николајем Велимировићем много је допринео јачању богомољачког покрета, рушењу конкордата, што га је стало живота. За време његово донет је Устав СПЦ (1932); подигао је данашњу зграду Патријаршије
Гаврило (Дожић) (1938-1950), патријарх српски. За време његове управе дошло је до несрећног Другог светског рата, када је наш народ, као у Првом, страшно пострадао, са верницима и светињама својим. Пре избора за патријарха био је митрополит рашко-призренски, па пећки, потом црногорско-приморски, одакле је дошао на "престо св. Саве". За време Првог и Другог светског рата био је интерниран, од окупатора. Са епископом охридским и жичким Николајем Велимировићем био је у логору у Дахауу. У његовом одсуству бродом Српске цркве руководио је митрополит скопски Јосиф Цвијовић. Када је дошао у земљу у новим комунистичко-атеистичким приликама ненаклоњеним по Цркву, настојао је да колико-толико организује живот своје Цркве, која је изгубила много епископа, свештенства (оба реда) и верника Умро је под сумњивим околностима.
Викентије (Проданов) (1950-1958), патријарх српски. Био је богословски и филозофски веома образован. Обављао је дужност секретара Св. арх. синода, па је био епископ (викарни) сремско-карловачки, потом злетовско-струмички, а администрирао је Охридско-битољском и Сремском епархијом, када је изабран за српског патријарха 1950. год. Био је веома искусан, али су и прилике биле претешке, и он се са сабраћом архијерејима трудио да помогне своме роду све до смрти 1958 године.
Герман (Ђорић) (1958-1990; +1991), патријарх српски. Завршио је богословске школе (богословију и теолошки факултет), а једно време био на усавршавању у Паризу. Као будимски епископ, администрирао је Жичком епархијом у одсуству Николаја Велимировића, душе богомољачког покрета.
Како је био епископ још од 1951. за патријарха српског изабран је после смрти патријарха Викентија 1958. и остао је на "трону св. Саве" тридесет и две године до 1990. кад је оболео, а потом преминуо 1991. Веома се трудио на отварању богословије а у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа.
Павле (Стојчевић) (1991- ) Пре избора за епископа рашко-призренског, био је професор богословије, а после болести која је снашла патријарха Германа, изабран ја за његовог наследника. Неуморни је молитвеник и сапатник уз свој народ, који је много пострадао 1991-95. год.

Митрополити црногорско-приморски (Зетски)
Године 1219. када је св. Сава издејствовао самосталност Српске православне цркве, ЗЕТСКА епископија је имала своје седиште у Стону на Пељешцу. После уздизања српске Архиепископије на ранг Патријаршије, Зетска епископија је уздигнута на ранг митрополије. Први епископи из времена епископије су Иларион и Герман I око 1249. године.

Давид I, митрополит зетски (1391. после 1396)
Арсеније, митрополит зетски (1396. пре 1417)
Давид II око 1471. до 1435, митрополит зетски
Јефтимије 1434, пре 1440 митрополит зетски. Са собом га је одвео деспот Ђурађ Бранковић у Дубровник 1440-1441. Када је пала Деспотовина први пут (1439), он се вратио у Будву 1441. Кад је Будва дата Млетачкој републици, Јефтимије оде у манастир Пречисте Крајинске.
Теодосије пре 1446. митрополит зетски.
Јосиф 1453. митрополит зетски.
Висарон 1484-1494, митрополит зетски.
Роман 1504. митрополит црногорски и приморски.
Ромило 1 1530. архиенископ зетски, црногорски и приморски.
Макарије 1550-1558, митрополит цетињски.
Ромило II 1559. митрополит црногорско-приморски.
Пахомије 1568-1573, митрополит цетињски.
Герасим - Ђерасим 1573, митрополит зетски.
Дионисије пре 1577, митрополит цетињски. Помиње се на јеванђељу Цетињског манастира, које је игуман Максим исписао пре 1577.
Венијамин 1582, митрополит цетињски.
Стефан 1582-1593, митрополит цетињски.
Рувим I 1593-1639, митрополит црногорско-приморски
Мардарије I1637-1647, митрополит цетињски.
Висарион око 1647. до 1654, митрополит цетињски.
Мардарије II 1651-1661, митрополит цетињски.
Рувим II (Бољевнћ) 1662-1685, митрополит црногорско-приморски.
Висарион (Бориловић) 1682-1692, митрополит цетињскн
Даиило I (Петровић) 1697-1735, митрополит црногорско-приморски.
Сава 1735-1781, митрополит скендерски.
Василије III1750-1766, митрополит црногорско--приморски.
Арсеније (Пламенац) 1781-1784, митрополит црногорски.
Св. Петар I (Петровић) 1784-1835, митрополит цетињски.
Петар II (Петровић - Његош) (1830-1851), митрополит цетињски.
Никанор (Ивановић) 1858-1860, митрополит црногорски и приморскобрдски.
Иларион (Рогановић) 1860-1882, мигрополит црногорско-приморски и брдски.
Висарион (Љубиша) 1882-1884, митрополит црногорски.
Митрофан Бан 1885-1920, архиепископ летињски и митрополит црногорски.
Гаврило (Дожић) 1920-1938, митрополит црногорски и патријарх српски.
Јоаникије (Липовац) 1940-1945, митоополит црногорско-приморски.
Арсеније (Брадовић) 1947-1960, митрополит црногорско-приморски.
Данило (Дајковић) 1961-1990, митрополит црногорско-приморски.
Амфилохије (Радовић) (1991- ), митрополит црногорско-приморски, скендеријски, зетски и брдски.
Карловачки митрополити (и партријарси)
Патријарх Арсеније III Црнојевић (1647-1706), нашао се у вртлогу рата Светог Савеза са Турском (1683-1699). Он је бежећи вред најездом Османлија повео свој народ на север (1690). Пре него пгго ће прећи Саву и Дунав, Арсеније III је у Београду одржао сабор и од цара Леополда I тражио привилегије: слободу вере, равноправност са римокатолицима, са геополитичким простором. То је преко еп. Исаије Ђаковића и добио (21. VIII 1690).
Митрополит Исаија Ђаковић (1707-1708), био је епископ арадскопољски и темишварски. Пошто Је патријарх Арсеније III изненада умро у Бечу 1706, на његово место изабран је Исаија Ђаковић (1707). Његовој дипломатској способности треба захвалити што су Срби у Аустрији добили тако широке привилегије: организовање црквенонародног живота са градњом цркава и школа, изједначење са аустри-маћарским јерархијско-племићким и грађанским сталежом. Привилегије су од ових сталежа биле често у животу оспораване, на чему ће инсистирати Темишварски сабор 1790, као и Мајска скупштина Срба у Аустрији. Године 1708. одржан је Први црквенонародни сабор у Крушедолу. Он тражи одређење Србима засебне територије, сазивање сабора без дозволе, као и поменуте привилегије без унијатских тежњи.
Митрополит Софроније Подгоричанин (1710-1711), био је пакрачко-славонски епископ. Он је пренео тело из Беча изненада преминулог митрополита Исаије Ђаковића (1708). На Другом крушедолском сабору 1710. Софроније је изабран за наследника Исаије Ђаковића. Пећки патријарх Калиник 18. маја 1710. потврдио је избор новог митрополита. На једном месту митрополит Софроније себе назива "егзарх трона пећког".
Митрополит Вићентије Поповић Хаџилавић (1713-1725), изабран је на Трећем Карловачком сабору 1713. уместо преминулог Софронија. После рата Аустрије и Турске 1716-1718, Пожаревачким миром настале су две аутономне јединице, Београдска и Карловачка митрополија. Решење је било да Викентија Поповића наследи митрополит београдски Мојсије Петровић (1713-1730).
Мојсије Петровић (1713-1730), митрополит београдско-карловачки (1725-1730). Био је заменик оболелог Вићентија Поповића, а кад је он преминуо изабран је за његовог наследника. Године 1726. довео је у Карловце руског учитеља Максима Суворова. Почео је градњу Саборне цркве и Двора у Београду. Увео је матице рођених, венчаних и умрлих.
Вићентије Јовановић (1731-1737). Године 1732. одржао је у Београду црквенонародни сабор тражећи од цара Карла VI да не сужава привилегије Срба, да имања умрлих ие припадну држави већ Цркви, да православни не плаћају порез бискупима. Цар је издао Рескрипт 1734. Незадовољан народ диже устанак 1735. Карло VI Србима издаје Заштитно писмо те године, а следеће, 1736. год. Славонски урбар. Митрополит Вићентије довео је из Русије Емануила Козачинског, који оснива Академију са шест разреда. Она је извршила препород српског народа.
Арсеније IV Јовановић Шакабента (1726-1737; у Аустрији од 1737-1748). Он је као карловачки митрополит и патријарх српски, када је почео аустријско-турски рат (1737-1739), превео у Другој сеоби доста Срба у Аустрију. Арсеније IV је одржао у Карловцима 1744. црквенонародни сабор тражећи потврду привилегија, које је тако вешто гушила Марија Терезија (1740-1780).
Исаија Антоновић (1748-1749), као митрополит карловачки био је само годину дана после Арсенија Јоваповића Шакабенте (1726-1748).
Павле Ненадовић (1749-1768), био је врло енергичан као митрополит карловачки. Бори се против Марије Терезије (1740-1780) која стално сужава повластице Србима. Као царица Аустрије, тврди да он нема право да представља Србе у Хрватској и Славонији, забрањује да подижу манастире. Београдским миром (1739) Дунав и Сава су границе са Турском. М. Терезија демобилише потиско-поморишке границе, те око сто хиљада Срба иде у Русију (1751. до 1753). Тада је велика експанзија унијатске јерархнје и племства. угрожене су привилегије. Двор је издао Урбар, закон минимума и максимума земље сељацима. Митрополит Павле оснива ниже и више школе (богословско-учитељска у Плашком), оснива Конзисторије (црквене судове), подиже Саборну цркву у Карловцима. оснива Школски или Клирикални фонд (1749)
Јован Ђорђевић (1769-1773) је изабран за митрополита на сабору од 1769. г. Комесар М. Терезије водио је главну реч и усмеравао сабор. Апсолутизам царице под утицајем језуита гаси привилегије Срба, правдајући то реформама. Привилегије од цара Леополда своди на формалност - издат је Правилник или Регуламент (1770) израђен од престолонаследника Јосифа. Укинута су права, верска, политичка, црквено-просветна.
Вићентије Јовановић Видак (1774-1780), за митрополита изабран на црквенонародном сабору 1774/5. Двор издаје II Правилник (Регуламент) 1777. који је сличан првом. Народ се буни, двор укида Правилнике (Регуламенте) и за регулисање српских питања оснива Илирску дворску депутацију 1777. Због незадовољства двор ускоро издаје III правилник деклараторија (1779), којим је извршено преуређење Карловачке митрополије. То је 90 година борбе српског народа за очување привилегија (1690-1779), стицања верских, политичких, економско-финансијских и просветних права Србима, који су од Арсенија III били такорећи држава у држави. Држава та права преоријентише у црквено-школска права. У Бечу је 1770. одобрено да се могу штампати српске књиге у штампарији, која је пренета у Пешту 1796. г. само да Срби немају везе са Русијом и да се лакше могу поунијатити. Уз сваку цркву се имају отварати школе. ^;
Мојисије Путник (1781-1790), био је митрополит у време цара Јосифа II (1780-1790). Он Је издао Патент о толеранцији (равноправност) православне и римокатоличке вере. Јосиф II укинуо је 700 манастира са 20.000 монаха. Године 1786. митрополит Мојсије посветио је Петра I Цетињског. Тада је вођен рат Турске и Аустрије 1787-1792, умро је цар Јосиф II, наследио га Леополд II. Сабор у Темишвару 1790. Срби траже Привилегије, веру, школе, језик, штампарије. Једну већину предводи генерал Сечујац - уз Беч, а Сава Текелија уз Мађаре. Беч се измири са Мађарима - Срби су жртве. Илирско дворска канцеларија преименована (1791-2) у Угарско дворску канцеларију у Мађарској.
Стефан Стратимировић (1790-1836), био карловачки митрополит у време Првог и Другог усганка Срба (1804. и 1815. г.). Он је са Димитријем Сабовом основао гимназију 1791/2. и богословију 1794. Фонд "Стефанеум". Вођ је Срба у Аустрији, основао "Карловачки круг" са интелектуалцима. Помогао је Карађорђа. Двор зазире од веза са Русијом: "не треба се бојати тих веза ако нам је овде добро", говорио је Стефан Стратимировић, који се као врло образован човек борио против уније.
Стефан Станковић (1837-1841), био епископ у Будиму. По смрти Стефана Стратимировића изабран за митрополита. Лично је, 1837. 12 младића стипенди-рао. Умро је и сахрањен у Карловцима 1841. године.
Јосиф Рајачић (1842, од 1848 патријарх до 1861). Мађари су се одвојили од Аустрије 1849. Српска Војводина укинута је 1806. На Благовештењском сабору 1861. за Србе тражи: грб, заставу, ћирилицу, једнакост вере. У време његове патријарашке службе Римска црква је склопила конкордат (1855) са Аустријом.
Самуило Маширевић (1864-1870), митрополит и патријарх српски, наследник Ј. Рајачића. Аустрија је 1867. издвојила из Карловачке митрополије Румуне. Године 1867. нагоде се Аустрија и Мађарска, затим Угарско (Мађарска) - хрватска нагодба 1868. Те године издат је и Краљевски рескрипт који је заменио Деклараторију. Српски проблеми се решавају у Пешти, одакле потиче и талас мађаризације.
Прокопије Ивачковић (1874-1879), митрополит карловачки и патријарх српски, Сабор је био изабрао за патријарха Арсенија (Стојковића) што Беч није потврдио. Изабран Прокопије, устоличен на Преображење, пензионисан 1879. Умро 1881. и сахрањен у Карловцима
Герман Анђелић (1881-1888), митрополит карловачки и патријарх српски, он и брат му Стеван, прота, подигли су гимназију у Карловцима. Српски црквено--народни сабор отваран и затваран на мађарском језику. Средином 1887. г. Хрватски сабор признао је Србима аутономију Карловачке митрополије у Хрватској и Славонији.
Георгије Бранковић (1890-1907), митрополит и патријарх српски, основао је за школе, Фонд св. Саве, као и Проповеднички фонд. Он је заслужан за градњу садашњег Патријаршијског двора у Карловцима (1892-4). Заоставштином Саве Текелије подигнут Богословски семинар, где су се бесплатно школовали сиромашни. Саграђен је и Народни дом. Преуређена је управа манастира, регулисане пензије свештеницима и удовама, уведена школска настава у Митрополији (1907).
Лукијан Богдановић (1908-1913), последњи је митрополит и патријарх Карловачке митрополије у Аустроугарској. Године 1907. донетје Апоњијев закон мађаризације, уведен је угарски језик у свим немађарским школама, да би се за 40 година сви не-Мађари мађаризовали, што је било зацртано још 1848/9. ставом о "јединственом политичком народу мађарском". Улагао је у српске школе, обновио "Стефанеум" за сиромашне ученике, основао Синодски фонд (1911). Синодални статут за школство. То све, и привилегије из 1690. укида Угарска законом 1912. Патријарх је на лечењу у аустријској бањи насилно завршио живот. Тело му је нађено у реци Ахи.


СРПСКИ АРХИЕПИСКОПИ И ПАТРИЈАРСИ
АРХИЕПИСКОПИ
1 Сава I (свети Сава), 1219-1233 (+ 1236)
2 Арсеније I Сремац, 1233-1263 (+ 1266)
3.Сава II, 1263-1271.
4. Данило I,1271-1272.
5. Јоаникије I,1272-1276 ( +1279)
6 Јевстатије I,1279-1286.
7 Јаков,1286-1292.
8. Јевстатије II, 1292-1309.
9. Сава III, 1309-1316.
10. Никодим, 1317-1324.
11. Данило II, 1324-1337.
ПАТРИЈАРСИ
1-12. Јоаникије II, 1338-1346-1354.
2-13. Сава IV, 1354-1375.
3-14 Јефрем, 1375-1380. и 1389-1390.
4-15. Спиридон, 1380-1389.
5-16 Данило III, 1391-1396.
6-17. Сава V,1396-1409.
7-18. Кирило,1409-1418.
8-19 Никои, 1418. - после 1435.
9-20. Никодим II, 1445-1455 (?)
10-21. Арсеније II, 1457-1463.
11-22. Јован, архиепископ... 1508...
12-23. Марко, митрополит... 1524...
13-24. Павле. митрополит смедеревски 1527-1535 (?)
14-25. Макарије, 1557-1571 (+1574)
15-26. Антоније, 1571-1575.
16-27. Герасим, 1575-1586.
17-28. Саватије, 1587.
18-29. Јеротеј, 1589-1590.
19-30. Филип, 1591-1592.
20-31. Јован,1592-1613.
21-32. Пајсије, 1614-1648.
22-33. Гаврило, 1648-1655 (+1659)
23-34. Максим, 1655-1674 (+1680)
24-35. Арсеније III, 1674-1690 (+1706)
25-36. Калиник I,1691-1710.
26-37. Атанасије I,1711-1712.
27-38. Мојсије, 1712-1726.
28-39. Арсеније IV, 1726-1737 (+1748)
29-40. Јоаникије III, 1739-1746.
30-41. Атанасије II, 1746-1752.
31-42. Гаврило II, 1752.
32-43. Гаврило III, 1755.
33-44. Викентије Стефановић
34-45. Пајсије II
35-46. Гаврило IV... 1758.
36-47. Кирило, 1758-1763.
37-48. Василије, 1763-1765 (+1772)
38-49. Калиник II, 1765-1766.
39-50. Димитрије (1920-1930)
40-51. Варнава (1930-1937)
41-52. Гаврило (1938-1950)
42-53. Викентије (1950-1958)
43-54. Герман (1958-1990; +1991)
44-55. Павле (1990- )

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Свети Сава

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 19 Мар 2009, 21:27


Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Свети Сава

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 19 Мар 2009, 21:28

Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Свети Сава

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 19 Мар 2009, 21:29



Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Свети Сава

Непрочитана порукаод Marija » 24 Јан 2013, 12:34



Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Свети Сава

Непрочитана порукаод Marija » 24 Јан 2013, 18:13

ПЕСМА СВЕТОМ САВИ

Господ благи збори кад по земљи ходи
О духовном пићу и о живој води:
Блажен ко је пије у овоме веку,
Реке ће од њега живе да потеку.

У српскоме роду нико знао није
Живом водом себе као ти да опије.
Зато су из тебе реке се излиле
И сву земљу српску дивно натопиле:

И милост и правда и истина света,
И нада и братство и смерна просвета,
Снажно родољубље, нежно братољубље -
То су твоје воде, све дубља од дубље.

Појио си њима живи ти рукосад,
Појио си до сад, појићеш и од сад.
К'о што Мисир нема воде изван Нила
Тако ни без тебе твоја домовина.


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Свети Сава

Непрочитана порукаод Marija » 24 Јан 2013, 18:26


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Свети Сава

Непрочитана порукаод Marija » 27 Јан 2013, 14:48



http://nbf.pl‎

Повратак на “Веронаука”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 15 госта

cron