www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 26 Дец 2008, 23:41

Duško Popov:
Kako sam postao dvostruki špijun
Popov je ujutro, odjurio u britansku ambasadu i prvom sekretaru ispričao razgovor sa Mecingerom. Englez je ocenio razgovor vrlo interesantnim, ali nije mogao da mu kaže bilo šta određenije, jer je za takvu vrstu operacije bio zadužen jedan drugi službenika ambasade. Ono što on može, to je da mu utanači sastanak sa njim u popodnevnim časovima. Ni Spiridis, kako se predstavio ovaj "službenik" nije mogao da mu kaže ništa odredjenije, sem da ponudu smatra "zanimljivom". Konačnu odluku može da donese samo centrala u Londonu, koju će on odmah obavestiti.
- Dok ne stignu instrukcije - rekao je Spiradis - u vašem je interesu da držite jezik za zubima.
Ovo upozorenje odnosilo se ne samo na njegovu moguću nameru da obavesti, kao dobar patriota i svoju vladu (po čijim su nadleštvima nemački špijuni mogli da ga "provale", i da ga time diskfalifikuju, ako se London odluči da prihvati igru, čime bi samo pogoršao svoj položaj u "budućoj Jugoslaviji, nego je imao šire značenje. O ovom susretu ništa nije smeo da kaže ni Jebsenu, koji ga je praktično i poslao Siradisu.
Dok je napuštao pasoško odeljenje britanske ambasade, u glavi su mu ozdvanjale reči prrvog sekretara ambasade:
- Jeste li svesni u šta se upuštate? U tom poslu niko ne može dva puta da pogreši.
Odluka Londona naterala je i nemačku i britansku obaveštajnu službu u Beogradu da brinu istu brigu: pod kakvim izgovorom poslati Popova u Englesku, a da se ne izazove podozrenje druge strane? Ideja o zastupanju klijenata oko pribavljanja dokumenata za slobodan prilaz jugoslovenskh brodova morima, koja su kontrolisali Englezi bila je i za jednu i za drugu stranu dovoljno ubedljiva.
Iz toga se moglo nazreti šta Nemci smeraju, ali Minncinger je otkrio i nešto više, nešto što se nije smelo dogoditi iskusnom obaveštajcu, ukoliko nije bio ubeđen u sagovornikovu lojalnost. Ako Englezi ne pristanu na pregovore, rekao je on, bacićemo ih na kolena. Čim naša avijacija oslabi odbranu, krenuće brodovi sa specijalno uvežbanim trupama, koje samo čekaju Hitleroc znak.
Ni Spiradis, "službenik" britanske ambasade u Beogradu, naravno, nije sedeo skrštenih ruku.
Neposredno pre polaska, Popov se sa njim sastao na Oplencu, da primi poslednje instrukcije. Kao što mu je i Micinger, preko Jebsena saopštio ko će mu biti "čovek za vezu" na prvoj usputnoj stanici, u Lisabonu, tako mu je i Spiradis rekao ime "čoveka na koga se može osloniti", kad se nađe u glavnom gradu Portugalije.
Duškova nemačka veza bio je šef Abverove službe u Lisabonu Lodoviko gon Karsthof, Austrijanac rođen u Trstu. Posle srdačnog prijema, prepustio ga je Abverovom stručnjaku, profesionalnom oficiru, kapetanu Krameru, šefu nemačke kontaobaveštajne službe, koji je delovao u Lisabonu nezavisno od Karsthofa i čija je uža specijalnost bila raskrinkavanje dvostrukih špijuna. Tek kad se Kramer uverio da je Popov čovek na koga se zaista mogu osloniti, ponovo ga je preuzeo Karsthof da razrade detaljan plan špijunske delatnosti u Londonu.
Lisabon, u ovom trenutku usputna stanica, postaće ubrzo za Duška Popova - baza, u koju će često navraćati, uvek pod nekim izgovorom, čija se uverljivost nije mogla unapred predvideti, uvek uz rizik da ga natrag neće pustiti život.
- Kad je definitivno otkriven moj identitet, posle rata, novinari su me često pitali da li sam se plašio - kaže Popov. - Uplašio sam se samo jednom: kad sam počeo da se bavim ovim poslom, i to je neprestano trajalo sve dok ga nisam dokrajčio. Nije to bio strah od smrti. To bi čak bilo srećno rešenje. Plašio sam se mučenja kojem bi me podvrgao Gestapo, a njegove metode bile su mi isuviše dobro poznate.
Ono što nije pošlo za rukom Kartshofu i Krameru, otkriće u Lisabonu izvesni Raholc, pripadnik SD (partijske službe bezbednosti, kojm je rukovodio zloglasni nacistički zlikovac Rajnhard Hajdrih), koji je i došao s nalogom da špijunira Abverove šefove špijunaže i kontrašpijunaže za Iberijsko poluostrvo.
Analizirajući moj rad, Raholc je odmah zaključio da sam dvostruki agent - priseća se Popov. - Sa takvim otkrićem mogao je da likvidira i mene i Karsthofa, čije je mesto u Lisabonu žarko želeo. Napravio je, međutim, kobnu grešku, srećom po mene. Izveštaj je predao Jebsenu, s molbom da ga prosledi na naznačenu adresu.
Uveren da je napravio dobar posao, Raholc je onda krenuo u Španiju, u lov.
- Jebsen, kome je Raholc slepo verovao, prosledio nam je ovaj izveštaj. Posle ovakvog otkrića, rešenje se nametnulo samo po sebi. Poginuo je u lovu "nesrećnim slučajem"!
"Nesrećni slučaj", vrlo čest u svetu špijunaže, nije uvek i najbolje rešenje.
- Dvadeset godina kasnije, kada sam prikupljao građu za pisanje knjige o tim danima, potražio sam u Nemačkoj Ota Kurera, koji je u to vreme bio treći ili četvrti čovek u Abverovoj hijerarhiji u Lisabonu. Mnogih stvari nije mogao da se seti, a nekih, verovatno, nije ni želeo da se seti. U jednom trenutku, kad sam već bio izgubio svaku nadu da ću od njega doznati ono što nisam mogao da znam, po prirodi stvari, jer sam bio samo "njihov" špijun koji je izvršavao, a ne smišljao zadatke, on se lupio po čelu. "Posle rata" - rekao je on - "kad su me uhapsili Amerikanci, morao dam da im opišem do detalja čime sam se zapravo bavio. Napisao sam izveštaj na preko pedeset strana. Ako može da ti bude od neke koristi, rado ću ti ga dati, jer sam sačuvao kopiju, ali mi je potrebno vreme da je pronađem". Zadržao me je je kao gosta, a sutradan posle mnogo truda, uspeo je da pronađe duplikat tog izveštaja. Zahvalio sam mu se, stavio papire u torbu i tek sam ih prelistao kad sam stigao kući. U tom izveštaju je doslovno pisalo: "Naš najbolji špijun u Engleskoj bio je neki Jugosloven Dušan Popov, ali po dokazima koje je prokupio Raholc, on je bio dvostruki agent". Ako je on to znao, nameće se pitanje zašto nije signalizirao Berlinu. Najverovatnije zato što je, posle saznanja kako se proveo Raholc, strahovao da se i njemu slučajno ne dogodi kakav "nesrećni slučaj".

Popov svakako nije bio jedini nemački špijun na Ostrvu. Svaki njegov izveštaj priman je u početku sa velikom rezervom. Prosleđivan je Berlinu, tek posle pomne analize drugih izveštaja iz Londona koji su direktno ili indirektno potvrđivali tačnost njegovih informacija, a slali su ih agenti koji ne samo što nisu bili u međusobnoj vezi, nego su i do obaveštenja dolazili na sasvim različite načine, preko različitih izvora.
Da bi zaštitio svoje bombardere od engleskih lovaca, Berlin je preko Lisabona zatražio hitan izveštaj o lokaciji improvizovanih aerodroma na Ostrvu, jer su im oni pravi bili dobro poznati. Avioni, koji su praktično uzletali sa livada, nanosili su im ogromne gubitke.
Fon Karsthof je naređenje preneo Popovu i Englezi su se našli na velikoj muci, ali rešenje je ipak nenako nađeno. Jedno uzletište je žrtovano. Umesto aviona, koji su prebačeni u drugu bazu, postavljeni su neupotrebljivi aparati i makete.
Jedino nije bilo logično što Duško je za ovu obmanu dobio komplimente iz Berlina. "Centrala" je ocenila da je on svoj deo posla obavio dobro.

Put u Ameriku
Posle završetka obuke u Engleskoj, i poverenja koje je stekao sa svojim izveštajima kod Nemaca, Duško Popov je krenuo u Lisabon sa podacima koje mu je pripremio britanski Komitet obmane, u saradnji sa brojnim službama, da ih prenese fon Karsthofu, a ovaj dalje Berlinu. Izgovor za dolazak bila je nemogućnost da pošalje obilje podataka na uobičajen način, što je delovalo više nego uverljivo. Pravi razlog bila je nova podvala. Predložio je fon Karsthofu da angažuju dva pomoćnika u Londonu, što je ovaj oberučke prihvatio. Ali, i Nemci su imali nešto da predlože njemu - put u SAD. Koliko im je bilo stalo da baš on otputuje tamo, najbolje svedoči podatak što je u Lisabon doputovao šef Abvera za Zapadnu Evropu, da ga i lično animira.
Prirodno, bez konsultacija sa Englezima, Popov nije mogao ni da prihvati ni da odbije ponudu, ali je obećao da će im ubrzo saopštiti odluku, koja nije zavisila toliko od njega, koliko od tzv. jugoslovenske izbegličke vlade u Londonu, bez čije pomoći ne bi mogao da obezbedi uverljiv razlog za put i boravak u SAD.
Po povratku u London, Popov je svoje šefove upoznao, i sa nemačkim predlogom i sa svojim izgovorom. Posle pomnog proučavanja, odlučio je da se javi fon Karsthofu da prihvata ponudu. Preko Forin Ofisa, postignut je aranžman sa izbegličkom vladom da se Popov u Vašington pošalje kao delegat
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 26 Дец 2008, 23:58

Iako je tamo odneo informacije o mogucen napadu Japanaca na Perl Harbor, Sluzba Fbi, nije imala sluha za saradnju,jer sef tadasnji J.Edgar Hoover zbog antipatije prema sifrovanom imenu TRICIKL se oglusio o te informacije,koje su kasnije pokazale kao potpuno tacne.
Bio je odlikovan za svoj rad ordenom Britanske Imperije i dodeljeno mu je britansko drzavljanstvo.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Astroparapsiholoski rat ne prestaje

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 20 Јан 2009, 19:14

Koliko su astrologija i špijunaža povezane najbolje govori knjiga »Anđeoski razgovori«, alhemičara Džona Dija, čoveka koji je organizovao britansku obaveštajnu službu Kompletna špijunska prepiska, šifrovana ezoteriskim simbolima, ostala neprevaziđena do danas Žestok uticaj astrologije na politiku

Verovali ili ne, astrologija i špijunaža, dve suprotne, moglo bi se čak reći i suprotstavljene delatnosti, imaju mnogo toga zajedničkog. Još preciznije definisano, okultizam je više povezan sa špijunskom delatnošću, nego astrologija kao jedan njegov deo.
Počeću od sredine. Adolf Hitler je najavljen 30-ih od strane Elizabet Ebertin, jednog od najpoznatijih nemačkih astrologa. Kroz njegov horoskop Elizabet je najavila stvaranje Trećeg Rajha i neverovatan prosperitet istog.
Astrologija ili propaganda?!
Idemo dalje. Ni Britanci nisu sedeli skrštenih ruku: falsifikovali su Nostradamusa i koristili ga u propagandi protiv Hitlera.
Propaganda, ili već špijunaža!?
Precizna Devica u horoskopu, Hajnrih Himler, pribegava najefikasnijem rešenju (Devica - precizan, efikasan) te šalje sve astrologe u koncentracione logore i potpuno parališe astrologiju u Nemačkoj.
Sada idemo do Engleske i vladavine kraljice Meri. Jedini njen takmac u borbi za presto bila je Elizabeta, njena (vanbračna) polusestra. Dok je Elizabeta sa svojom svitom tamnovala u Vudstoku, sa njom je bio i astrolog Džon Di.

Kako je Meri imala običaj da obezglavljuje svoje protivnike, tako se Elizabeta sa svojom svitom našla na njenoj top listi. Svi sem Dija su već bili u očaju jer - zakazana je egzekucija. Paniku i rezigniranost svite buduće kraljice remetio je jedino Di svojim tvrdnjama da će ona sesti na presto i staviti krunu na glavu, umesto glavu na panj. Kako se događaj neumoljivo približavao, svi su bili u ubeđenju da je astrolog od šoka i straha poludeo. Međutim, četvrt sata pred zakazanu egzekuciju, u tamnicu su upali lordovi umesto dželata, klekli pred buduću kraljicu i objavili da je njena sestra iznenada preminula! Džon Di se samo zadovoljno smejuljio.

Vešta metoda
Ovo je početak priče o saradnji između astrologije i države. Di je nakon ovoga odabrao najpovoljniji datum za krunisanje kraljice Elizabete, koristeći takozvani elekcioni horoskop. Astrološko planiranje događaja dalo je enormnu prednost Velikoj Britaniji nad svim ostalim državama savremenog sveta.
Nakon krunisanja, jedinom čoveku kojem je bezrezevno verovala, kraljica daje novi zadatak. Džon Di preuzima organizaciju britanske obaveštajne službe!

Džon Di je u javnosti bio poznat kao alhemičar, ali i kao praktikant magije, mnogo više nego astrolog. Ovakvu sliku o sebi vrlo dobro je iskoristio i kroz magiske i alhemiske knjige je provukao metod šifrovanja, zasnovan na simbolici astrologije. Knjiga »Anđeoski razgovori«, bila je knjiga šifara britanske obaveštajne službe. Ova knjiga se i dan-danas preštampava, i mnogi idealisti širom sveta pokušavaju da ostvare kontakte sa višim sferama. Ali, jedini kontakt koji se i dalje zasniva na toj knjizi je kontakt dobro obučenih špijuna sa centralom. Izuzetno vešta metoda, koja je podrazumevala da je kompletna prepiska šifrovana ezoteriskim simbolima, pokazala se savršena do danas. Ispod zanesenjčkih priča i mitova prikrivaju se tajne poruke.

Psihološki rat
Posebno bitnu ulogu Di je odigrao u vreme zategnutih odnosa sa Španijom 1588. god. Španija, tada najveća pomorska sila, brutalno je gušila svaku konkurenciju. Porast britanske flote bio joj je znak da usmeri pažnju na novog konkurenta. Poduhvati obe obaveštajne službe mogli bi se smestiti tek u poveću knjigu, ali ono što nas zanima je način na koji je Di postupio. Osim uobičajenih metoda, Di je razradio astrološku prognozu i uticao na sve pisce astroloških almanaha u Evropi, time da će vreme 1588. godine biti izuzetno nepovoljno, sa čestim olujama. Evropom se širio glas o nastupajućim olujama kataklizmičnih razmera. Tada su astrološki almanasi bili, maltene, jedini izvor informisanja, te je propagandni učinak bio potpuni uspeh. U Amsterdamu i Parizu su objavljeni almanasi koji su preterivali dodajući i zemljotrese, poplave, sneg usred leta....
Sve ovo je rezultiralo brojnim dezerterstvima iz španske flote i nećkanjem u vezi napada na Englesku.

Sva ova zlokobna proročanstva, naravno, nisu štampana u Engleskoj, već isključivo na kontinentu, a sve to da bi se izbegao loš efekat psihološkog rata na sopstveno stanovništvo.
Iza Džona Dija ostaje nam jezik šifara poznatiji kao enohijanski ključ, iliti enohijanska magija - sistem koji ide u dva smera: jedan ka zanesenjcima magije, a drugi ka ljudima koji ga upotrebljavaju na sasvim praktičan način.

Pre nego se prebacimo na dvadeseti vek bitno je reći da je Džon Di svoje znanje i obaveštajnu službu poverio svom sinu Arturu da je dalje razvija. Njegov je zadatak bio Rusija, i od 1621. do 1634. godine bio je lični savetnik cara Mihaila Fjodoroviča. Po povratku u Englesku, bio je uz Čarlsa I.

Krouli kao obaveštajac
Enohijanski jezik, ključ, i magija - na koga nas to neodoljivo asocira? Prebacujemo se u 20. vek i osmotrićemo nakratko ikonu magije našeg vremena Alistera Kroulija, ali iz ugla obaveštajnog rada.
Za vreme I svetskog rata, Krouli je delovao naizgled u korist Nemaca, naravno, da bi stekao njihovo povernje i da bi izvukao informacije od članova svoje okultne organizacije sa nemačke teritorije. Između dva rata živeo je u Berlinu, odakle je izveštavao o radu komunista. Takođe je pratio i delovanje svog prijatelja Džeralda Hamiltona, koji je radio za nemačku obaveštajnu službu.
Osim delovanja u Berlinu, Krouli je po nalogu MI5 pokušao da se prebaci na Siciliju, koristeći duhovni rad kao pokriće.

E, ovde stižemo i do svima dobro poznatog agenta 007- Džemsa Bonda.
Naravno da se ne šalim, dragi čitaoci, svi znamo da je lik agenta Bonda fikcija, ali je njegov tvorac Jan Fleming godinama radio u obaveštajnoj službi. I pogađate već, sve operacije koje su imale veze sa astrologijom i okultizmom bile su, ako ne njegova ideja, ono već podržane i razrađene njegovom neiscrpnom maštom.

Raspad nacističke vrhuške
Osim njega, u redovima obaveštajne službe bio je i mađar Luj deVol, kapetan po činu, i jedan od osnivača odeljenja za psihološko ratovanje.
Da je bio i astrolog to ste već i pretpostavili.
Lično je poznavao jednog od astrologa koji je dovođen u vezu sa Hitlerom. Na osnovu pretpostavki šta bi taj astrolog savetovao, de Vol je analizirao i predviđao buduće Hitltrove poteze. Gebels, Rudolf Hes i Himler bili su najbliži Hitlerovi saradnici. Prva dvojica su bezrezervno verovala u astrologiju. U Gebelsovom Ministarstvu propagande postojalo je odeljenje pod nazivom AMO (astrologija-metapsihologija-okultizam).

Tu se Flemingu i saradnicima javila ideja na ivici naučne fantastike: preko svoje mreže u Švajcarskoj, Fleming vrbuje Hesovog astrologa za saradnju. Preko njega dostavljha Hesu vrlo dobro prepakovane informacije saglasne sa astrološkim aspektima. Ubeđuje ga da je ponovo u Britaniji uspostavljena nemačka špijunska organizacija »Karika«, i da u parlamentu polako preovladava politička struja koja je za mir sa Nemačkom.

Uz mnogo posredno plasiranih informacija i obaveštenja, Hes i njegov astrološki savetnik Karl Haushofer, nasedaju na igru. Rudolf Hes leti za Škotsku, sasvim ubeđen u svoju misiju i pada u ruke britanskoj obaveštajnoj službi.

Jedan od ključnih ljudi Trećeg Rajha je u Engleskoj zatvoren, nacisti su u šoku, jedino praktični Himler reaguje i sve astrologe baca u logore i naređuje likvidacije. Uspeh Jana Fleminga je potpun, nacističko rukovodstvo načeto i podeljeno, astrolozi u Nemačkoj zbrisani, a Hitler je ostao bez jedinog realnog savetodavca, ličnog astrologa Krafta koji je podelio sudbinu svojih kolega.
I ključno, propagandni rat je dobijen od strane engleskih službi.

Naravno da još mnogo godina neće biti saopšteni svi detalji vezani za ovu operaciju, ali su neke stvari procurile. Jedan od ljudi koji su saslušavali Hesa bio je i Alister Krouli. Bilo kako bilo, ovo je udarac od koga se nemačka obaveštajna služba nije oporavila do kraja rata.

Sa druge strane, Luj de Vol gostuje u SAD-u, gde drži konferncije na kojima najavljuje brz Hitlerov kraj. Tumačeći položaj Neptuna u Hitlerovoj natalnoj karti, prognozirao je njegov skori pad. Istovremeno, sinhronizovano su se na drugim krajevima sveta pojavljivale prognoze astrologa o padu velikog nekrunisanog vladara i slično, naravno aludirajući na Hitlera.

U današnje vreme su prognoze astrologa kroz štampu veoma često, i pogrešno i pravilno, tumačene od strane javnosti. A neke i vrlo pažljivo analizirane... Da li, u duhu ove istorijske prakse, neki iz naše struke rade za obaveštajne srukture i vladu, o tome će tek biti reči. Do tada nam ostaje da nagađamo koje prognoze su prave a koje - „štelovane“.

IZVOR Trece oko
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 18 Феб 2009, 20:54

Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 22 Мај 2010, 22:19

Ускоро нови материјал о Душку Попову eusa_clap.gif
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 09 Јан 2011, 19:33



intervju sa G.Gordanom Bajloni, koja je govorila o svom prijateljstvu sa Dusanom Popov ali je bila izricita da se sve objavi posle njene smrti





Ексклузивно: Гордана Бајлони и Мира Адања Полак

Гордана Бајлони припадала је једној од најимућнијих и најутицајнијих породица у Београду. Још дан-данас пролазимо поред безброј њихових кућа у главном граду. Бајлонијева пијаца још подсећа на име те грађанске породице са великим бројем угледних пријатеља у свету.

Породица Игњата Бајлонија била је трговачка породица. Сва имања одузета су им након почетка рата, 1941. године. Тада породица и одлази из земље. Никада се нису вратили.

Гордана Бајлони, најстарија ћерка, настанила се у Лисабону. Остварила је запажену пословну каријеру, а била је и колекционар вредних уметничких предмета. Била је образована, лепа, богата и другачија.

Гордана Бајлони са Миром Адањом-Полак

Живећи доста изоловано, у једном замку у Лисабону, никада није дала ниједан интервју, нити је желела да говори о прошлом животу своје породице.

Интервју који је дала Мири Адања-Полак дала је под два услова: да у интервјуу не помене њено пријатељство са једним од највећих обавештајаца двадесетог века, Душком Поповим, и да се интервју објави после њене смрти.

Мира Адања-Полак поштовала је оба услова и интервју је први пут виђен после њене смрти. Име Гордане Бајлони везује се за интелектуално грађанско друштво старог Београда. Њено казивање је значајно као документ једног времена.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 10 Дец 2012, 10:41

Sinoc je bio 1 deo emisije o dusko popovu , gde sam pustila dva audio snimka sa dokumentarnih filmova, uz simulativni prevod na srpskom
filmove mozete pogledati ovde a u sledecu nedelju nastavak price i osvrt na postojanje albanca koji je bio agent broj jedan na strani nacisticke nemacke. Da li su dva najbolja agenta imali prilike da se sretnu, sukobe i kako je to reseno?






viewtopic.php?f=154&t=1159&p=4912#p4912
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 10 Дец 2012, 11:30

deo iz knjige Dusana Popova

Predgovor

Čak i mi koji smo pasionirani poklonici fantastičnih uzbuđenja što ih pružaju beletrističke špijunske priče — radilo se o Jamesu Bondu ili o junacima Williama le Queuxa prije rata — obraćamo se, od vremena do vremena, s olakšanjem i zanimanjem, stvarnijim opisima napora i opasnosti bavljenja špijunažom, kao što je uzmimo bila Maughamova knjiga „Ashenden".

Međutim, Duško Popov nam daje u svojoj knjizi ono najbolje što ga pružaju oba ova žanra, a osim toga, njegova je priča stvarna, istinita, i baš zato još fascinantnija. Čitajući Popova dolazite u priliku da se uzbudite stvarnom opasnošću. Tu vas ne uzbuđuju aligatori Jamesa Bonda ili ribe-ljudožderke, nego nešto kudikamo bezobzirnije, opakije, okrutnije i opasnije: njemačke tajne obavještajne službe.

Dobro sam poznavao Duška Popova za vrijeme drugoga svjetskog rata, kada je on mnogo riskirao i mnogo ostvario za savezničku stvar. U nekim pogledima mogao bi biti junak kakvog romana Iana Fleminga - jedan od najhrabrijih ljudi koje sam vidio, jedan od najvedrijih i najveselijih, čovjek s golemim šarmom i osobnim magnetizmom. Popov je uživao u veselom i raspusnom životu, i o tome je govorio: „A zašto ne, kad to ionako plaćaju Nijemci, a osim toga, taj život — to sam ja, i da ne živim upravo ovako, odmah bih se kompromitirao u očima Nijemaca, jer bi oni odmah shvatili da tu nešto nije u redu."

No, s druge strane, Popov je imao snažan smisao za zdrav razum, što James Bond nije nikada imao. On je, na primjer, točno znao što ne valja u doba onoga sablasnoga njegova boravka u Americi kada Hoover i njegov FBI naprosto nisu mogli shvatiti da bi se obmanjivanjem Nijemaca dobile mnoge bitke i spasile tisuće života, nego su radije htjeli hvatati špijune u skladu sa svojim mirnodopskim „pajkanskim" tradicijama — i to da ih, ako je ikako moguće, hvataju tako da o tome pišu novine i da oni onda dobivaju novac i utjecaj.

Kada sam, u samom početku ove nevolje, pokušao pomoći tako da opskrbim Duška britanskim obavještajnim podacima koje će on poslati svojim njemačkim špijunskim šefovima (kad već nikako nismo mogli doći do američkih podataka do kojih je u to vrijeme Nijemcima bilo najviše stalo), Duško mi je rekao u svom stanu u Park Avenue: „U redu, ne treba da mi oni vjeruju samo zato što Britanci kažu da sam okej, ali oni su i u toj nevjerici tako strašno glupi i nespretni. Svagdje oko mene postavili su mikrofone, i to tako nezgrapno da bi ih dijete pronašlo. Ako hoću pomirisati cvijeće u vazi, ogrebem nos o njihov mikrofon. Ti G-meni imaju sjajne mišiće, divnu muskulaturu, ali što se tiče mozga: FUJ !

Popov je imao u sebi i čelika, onu potpunu bezobzirnost prema samom sebi i hladnokrvnu hrabrost, koje su mu omogućile da se vrati u centralu njemačke obavještajne službe u Lisabonu - i da se ne vrati jednom nego mnogo puta, da se stalno vraća, iako je znao da stalno vreba opasnost da će biti kompromitiran i da svaki put stavlja glavu u lavlje ždrijelo. Smiono i potpuno prisebno, on je riskirao mučenje i smrt samo zato da bi ponovno stekao povjerenje Nijemaca i da bi onda mogao dalje raditi za savezničku pobjedu.

Budući da sam radio s Duškom Popovom, kojega sam tada poznavao pod njegovim konspirativnim imenom TRICYCLE, i to od samoga njegova dolaska u London, ratom bijen, pročitao sam s golemim zanimanjem kako je on gledao i kako je vidio pothvate za koje sam znao da su u toku, a s posebnim sam i naročitim uzbuđenjem pročitao i one njegove pothvate koji su meni u to doba bili skriveni zbog temeljnog načela konspiracije koje kaže da svatko smije znati samo toliko koliko treba da zna i ništa više od toga. Čitajući ovu knjigu, ja sam od samog početka pustio da me očaraju Duškova ličnost, njegova iskrenost, njegova vedrina i njegova hrabrost, a siguran sam da će tako ova knjiga djelovati i na sve one koji je budu pročitali.

EWEN MONTAGU

Autorov predgovor

Možda će vam se činiti da samome sebi proturječim kada ja, koji sam bio tajni agent, tvrdim da ne vjerujem u tajne. Ali, eto, ja u njih doista ne vjerujem. Naime, ne vjerujem u njihovu potrebu. Pogotovu kad je riječ o državnim tajnama. U redu, slažem se, one ponekad mogu biti potrebne radi boljeg obavljanja nekog posla, ali one bi čak i tada morale nositi naznaku „privremene". Ja držim da već i zbog same pristojnosti, zbog poštovanja ljudskog dostojanstva i zbog raznih drugih važnih okolnosti svaki čovjek ima pravo da bude obaviješten o svemu o čemu mu ovisi sudbina.

U današnje vrijeme većina država ima zakone koji otkrivanje njihovih tajni proglašavaju zločinom. Te tajne ponekad prikrivaju njihove vlastite zločine, ali često se događa i nešto drugo: birokratska letargija i birokratska borba za samoodržanje produžuju život čak i takvim tajnama koje su već odavna izgubile svako opravdanje da postoje.

Sve do prošle godine moja usta bila su začepljena, moje je pero bilo suho. Ja nisam smio kazati ništa o svojoj djelatnosti za vrijeme rata. I to ne zato što bi netko bio klasificirao kao tajnu to što sam radio u ratu. Dogodilo se nešto podmuklije i opasnije: istina o mojoj ratnoj djelatnosti nije bila deklasificirana, odnosno ona nije bila proglašena nečim što je prestalo biti tajna. U Velikoj Britaniji svi ljudi koji su radili isto što i ja — i mnogi drugi koji su činili slične stvari — pali su pod udar takozvanog Zakona o službenoj tajni (Official Secrets Act), a to je značilo da nisu smjeli ni pisnuti o onom što su radili. Na svu sreću, zahvaljujući stanovitim okolnostima, ja sada napokon mogu otkriti svoje tajne iz rata. Imam to zahvaliti činjenici što je moj prijatelj sir J. C. Masterman probio birokratsku barijeru i presjekao crvene niti birokracije kojima je sve do prošle godine bila okovana i zarobljena njegova priča. A kada je Masterman ispričao svoju priču, usput je ispričao i moju.

Možda je prst sudbine odredio da se to dogodi baš sada. Još od kraja drugoga svjetskog rata ja sam obuzdavao strpljivost i odolijevao želji da ispričam sve što znam o Pearl Harboru i o susretu sa J. Edgarom Hooverom. Ja sam, doduše, znao kako je prekasno da se izmijeni ono što se već dogodilo, da se više ne mogu vratiti u život one stotine tisuća, možda čak i milijuni ljudi što su nepotrebno poginuli zato što se tako pogrešno postupilo s podacima o predstojećemu japanskom napadu koje sam ja bio donio u Ameriku — ali sam bio čvrsto uvjeren da svijet ima pravo saznati istinu Možda se danas zbivaju događaji koji se još mogu izmijeniti, kojima se još može promijeniti tok i konačni ishod. Možda je, kako sam rekao, sama sudbina htjela da se istina o svemu onom što ću vam pričati objavi baš danas - kada vidimo kako se mnogi opet pozivaju na konspiraciju iako se čak ne vodi rat koji bi to opravdao, i kada se FBI upotrebljava u kojekakve političke svrhe.

A sada mi dopustite da u stanovitom smislu riječi skočim samome sebi u usta. U ovoj knjizi ima tajni. Nema ih mnogo, ali ih ima. Da zaštitim neke pojedince koji zaziru od publiciteta, ja sam im dao pseudonime. To sam uradio kako bih zaštitio njihov privatni život od neželjene radoznalosti. U nekim slučajevima tako sam postupio iz obzira prema njihovoj skromnosti.

Prvo poglavje

Nitko vam zapravo ništa ne može „nametnuti": vi na sve morate i sami pristati. Svatko uvijek može birati, čak i između života i smrti. Kad me Johann Jebsen, moj najbolji prijatelj, počeo lukavo navoditi da postanem nacistički špijun, ja sam prilično brzo shvatio što se događa, a onda sam pristao. Naime, to je odgovaralo mojim planovima.

Doduše, u početku sam se pomalo ljutio, najviše zato što on svoju igru nije igrao otvoreno, ali me njegov postupak nije šokirao. Ja sam shvatio da Johnnyja potiču na to mnogi složeni motivi, od kojih su neki čak altruistički. To što su neki njegovi motivi išli za postizanjem osobne koristi meni nije smetalo, i nije mi padalo na pamet da o tome donosim bilo kakve moralne sudove. Čovjek ne smije ni od koga tražiti krajnju žrtvu ako je samo promatrač i ako se ne radi o njegovoj vlastitoj koži.

Svoj prvi potez Johnny je povukao tako što mi je poslao brzojav koji me našao u Dubrovniku, kamo sam bio doputovao iz Beograda da prisustvujem tjednu velikih svečanosti u čast sv. Vlaha, zaštitnika grada. U Dubrovniku je to uvijek bilo najveselije doba godine; svake su se noći održavali kostimirani plesovi i društvena sijela. To je ujedno bilo najslobodnije doba godine. Zaštićeni anonimnošću koju su im pružale maske i kostimi, ljudi su odbacivali konvencije slobodnije nego ikad. Uveče prije dolaska Johnnyjeva brzojava legao sam kasno. Sutradan me probudila naša služavka, razgrnuvši grubo zastore u sobi i gunđajući u pola glasa, kako to već čine sve stare žene.

,,Uh kako ovdje izgleda! Djevojke! Piće!" Mumljala je hotimično glasno, jer je htjela da je čujem. ,,I to baš na blagdan sv. Vlaha! Rekla sam tvom ocu da ti nije nikada smio dopustiti da imaš vlastiti stan!"

„Dosta je pričanja", odgovorio sam. ,,Već sam vam barem tisuću puta rekao da mi je otac baš zato i dao stan. Zato da budem slobodan, da u njemu radim što hoću. Pa kad je tako, zašto ste me sada probudili? "

Katarina priđe krevetu i ispruži ruku u kojoj je držala nekakvu kuvertu. „Došao ti je telegram, gospar Duško." Znala me otkako sam se rodio i govorila mi je ti, ali je ipak mojem imenu dodavala riječ koja u Dubrovniku znači „gospodin". Katarina je tako postupala zato što su to tražile konvencije a ne iz nekog poštovanja prema meni.

Rastrgao sam kuvertu. Prvo što sam pročitao bijahu gornji i donji kraj tankoga žutog formulara koji se u njoj nalazio. Telegram je došao iz Berlina, nosio je potpis , Johann Jebsen" i nadnevak „4. veljače 1940". Njegov je tekst glasio: „Treba da se hitno sastanemo. Predlažem 8. veljače u hotelu Srpski kralj u Beogradu."

Osim što je bila kratka, ova poruka nije bila ni po čemu karakteristična za Johnnyja Jebsena. U njegovu životu bilo je malo stvari koje bi on smatrao hitnim, ali sam ja ipak bio siguran da se ovdje ne radi ni o kakvoj grešci. Johnny se u pismu i govoru uvijek izražavao tako precizno da mu se nikad nije omakla nijedna riječ koja ne bi izražavala baš ono što je htio reći.

Posegnuo sam za telefonskom slušalicom da mu pošaljem odgovor, ali sam se naglo predomislio, spustio slušalicu i skočio s kreveta. Bit će najbolje da sam odem na poštu i predam telegram. Poruka koju bih na njemačkom jeziku izdiktirao preko telefona mogla bi biti izobličena. Stao sam se ogledati po sobi da nađem odjeću. U tom je času Katarina brže-bolje izašla.

Nešto mi je bilo jasno. Bez obzira na okolnosti, bez obzira na to o čemu se radi, da li je to nešto zaista važno i hitno ili nešto beznačajno, ja moram otići u Beograd na sastanak s Johnnyjem, jer na to me obavezuje naše prijateljstvo. Otići moram, čak bez obzira na svečanosti u čast sv. Vlaha. No, njegov poziv na sastanak zacijelo nije izlišan, jamačno se radi o nečemu važnom. Zabrinula me i uznemirila „hitnost" njegova poziva. A kad sam se još sjetio iz kakvog me on škripca, blago rečeno, izvukao tri godine prije toga, jednostavno sam morao pomisliti da se sada nešto slično njemu dogodilo. U to vrijeme drugi svjetski rat bio je tek počeo, i ja sam se često pitao kako će Johnny reagirati. Bio je antinacist, po svoj prilici čovjek u kojega sam se mogao pouzdati. Naime, on je potekao iz imućne sredine: bio je nasljednik golemoga hamburškog imetka, i zato nije bilo vjerojatno da će ljuljati čamac u kojem se i sam nalazi. Pripadao je staroj hamburškoj obitelji, odgojenoj u pomorskim tradicijama nekadašnje stare hanseatske države. No, nitko tko je Johnnyja poznavao tako dobro kao ja, pa je zato znao kako je nezavisan njegov duh, kako je nepredvidiv njegov karakter, kako on ima plemenitu donkihotsku narav - ne bi se iznenadio kad bijednog dana saznao da se on posvađao s nacistima i da im je okrenuo leđa.

Osobna sigurnost u nacističkoj Njemačkoj bila je samo teoretska. To sam osjetio na vlastitoj koži tri godine ranije. Iako sam bio stranac i premda sam zapravo bio gotovo potpuno nedužan, naletio sam na Gestapo, i zacijelo bih bio zaglavio u kakvome koncentracionom logoru da nije bilo Johnnyja.

Godine 1940. od Dubrovnika do Beograda putovalo se dugo, jer u to vrijeme Jugoslavija se baš nije mogla dičiti svojim cestama. Ali, kako sam se prilično ponosio svojim vozačkim sposobnostima, a u istoj mjeri i motorom svojeg automobila, i kako sam gotovo slutio da odlazim na sastanak sa sudbinom, gonio sam svoj BMW što sam brže mogao, spretno zaobilazeći čitavim putem duboke rupe na cesti. Dok sam tako jurio prema Beogradu, imao sam vremena još jednom u mislima proživjeti svoje poznanstvo i prijateljstvo s Johnnyjem.

S Jebsenom sam se upoznao 1936. godine. U to vrijeme upravo sam bio završio pravo u Beogradu i upisao se na postdiplomski studij na Sveučilištu u Freiburgu, u južnoj Njemačkoj, sa željom da ondje pripremim doktorat.

Izabrao sam Freiburg zbog nekoliko okolnosti. Njemačka je oduvijek, što se tiče kulture i privrede, dominirala nad jugoistočnom Evropom, a u prvim danima Hitlerove vladavine služila se svim sredstvima da poveća i proširi tu prevlast, i to ne bez uspjeha. Svaki ambiciozniji čovjek malih balkanskih naroda naprosto je morao govoriti njemački ako je htio uspjeti, a upravo je njemački jezik bio slaba karika u lancu mojih lingvističkih dostignuća. Ja sam prije toga polazio razne škole u Engleskoj i Francuskoj i ondje naučio francuski i engleski, ali mi je nedostajalo poznavanje njemačkoga. Drugi razlog zbog kojega sam izabrao upravo Freiburg bio je sam — grad. To prekrasno mjesto na podnožju Schwarzwalda nalazilo se u neposrednoj blizini divnih skijaških terena, a tu je bila i jedna od najživahnijih studentskih naseobina u Evropi. Htio sam naći mjesto gdje bih mogao spojiti učenje, sport i zabavu, a u' tom je pogledu Freiburg bio idealan. Svakoj od tih djelatnosti posvetio sam se s jednakom strašću.

Razumije se samo po sebi da sam u to vrijeme bio politički amorfan ili gotovo amorfan. Nacisti su tada bili na vlasti već gotovo četiri godine. Meni su bili prilično odurni, ali me to nije odvratilo od toga da studiram u Njemačkoj, jer sam bio uvjeren daje više onih okolnosti koje mi idu u prilog. Freiburg je imao veliku naučnu reputaciju, bio je blizu moje domovine, učenje njemačkog jezika nije se moglo izbjeći, a za zabavom je trebalo samo posegnuti.

Mojoj bezazlenosti nije bilo suđeno da dugo potraje. Neugodan utjecaj nacista osjećao se na svakom koraku - na ulici, na sveučilištu, čak u privatnim kućama. Istina je da su mnogi ljudi — i to uglavnom činovnici i malograđani - oduševljeno govorili o nacističkom režimu, a isto je tako bila istina i to da su oni drugi, koji nisu tako mislili, brzo naučili da paze što govore, da zapravo drže jezik za zubima.

U ovim ranim danima nacističke vladavine utjecaj nacizma bio je jači u središtima nauke kao što je to bio Freiburg nego drugdje. Profesori koji nisu bili za režim ili koje režim nije trpio bili su većinom odstranjeni sa sveučilišta, drugi su uspjeli zadržati svoja mjesta samo tako što su pazili na svaki svoj korak i što su predavali u strogom skladu sa službenim mišljenjem. Svi profesori Židovi bili su bez iznimke i bez pardona potjerani, ali studenti Zidovi mogli su tada još studirati, iako u malom broju. Bilo je to valjda zato da bi se sačuvao obraz pred inozemstvom. Židovski studenti nisu imali nikakva prava osim da slušaju predavanja i da polažu ispite, na kojima su ih profesori gotovo namjerno i sistematski rušili.

Ni njemački studenti nisu gajili nikakve iluzije o nekakvoj tobožnjoj slobodi. Prva praktična, neakademska poduka koju bi dobili bila je da dobro paze na svoje ponašanje, na to što govore i da se pokore. Oni su dobro znali, a da im to nitko nije trebao posebno reći, da nakon završetka studija i stjecanja diplome ne mogu sanjati ni o kakvoj uspješnijoj karijeri ako se barem ne učlane u koju od poluvojničkih organizacija na sveučilištu. Ambiciozniji su pristupili SS-u, trupama koje su na svojim uniformama nosile zloglasni znak mrtvačke glave; oni drugi stupili su u odrede SA, takozvane „smeđe košulje", , jurišne odrede".

Inozemnim studentima — a bilo ih je dobrano više od tisuću — nacistički se režim neumorno udvarao. Došli su u Freiburg sa svih strana svijeta, ali većinu su ipak sačinjavali Englezi, nešto Amerikanaca i nekoliko Francuza. Valja spomenuti i takozvane Auslandsdeutschere, „inozemne Nijemce", to jest pripadnike njemačkih manjina u Jugoslaviji, Čehoslovačkoj i Mađarskoj. Bili su strani državljani, ali ipak Nijemci.

Inozemni studenti imali su mnoge pogodnosti: jeli su u ne baš skupim restoranima, jeftino su stanovali, imali su dobro organizirano bavljenje sportom, i to naročito zimskim sportovima, a mnogi su primali i besplatnu poduku, odnosno nisu morali plaćati školarinu. Još nešto dobivalo se besplatno. To je bila nacistička propaganda, neprestano i svagdje nazočna, ponekad suptilna. Upravo sam s tim u vezi nagrabusio.

Budući da se nijedan stranac nije mogao učlaniti ni u jedan njemački studentski klub ili udruženje, otvorili su za nas poseban klub, koji se zvao Ausländer Club (Klub inozemaca). Njegove prostorije u Badenstrasse bile su bogato, čak raskošno uređene, i ni po čemu nisu zaostajale za prostorijama njemačkih klubova. Neki članovi bili su potpuno oslobođeni plaćanja članarine, a drugi su plaćali posve beznačajnu svotu. Jedna od prednosti našeg kluba bila je i ta što su se tu okupljale najzgodnije djevojke Freiburga. I Nijemci su mogli biti članovi Ausländer Cluba. ali sam tek poslije saznao da se nije mogao učlaniti svatko kome bi to palo na pamet nego samo oni njemački studenti koje bi, pojedinačno, izabrala stranka.

Klub nije imao samo lijepe prostorije i lijepe djevojke nego još nešto po čemu je bio privlačan, a što nisu posjedovali njemački studentski klubovi: to je bio dojam da se tu može slobodno razgovarati i da se to čak potiče.

S Johannom Jebsenom upoznao sam se baš u Ausländer Gubu. Možda baš zato što su nam sklonosti i mogućnosti bile slične, Johnny me brzo prihvatio kao prijatelja. Štoviše, ja sam postao jedan od rijetkih studenata koje je Johnny poštovao kao sebi ravne ili čak kao svoje mentore. Ja sam bio nekoliko godina stariji od njega. Obojica smo njegovali stanovite intelektualne pretenzije, ali nas je još više povezivalo nešto drugo — bili smo zaljubljeni u sportske automobile, sviđale su nam se slične djevojke i imali smo dovoljno novaca da jurimo i jedne i druge, to jest i djevojke i automobile.

Potjecali smo i iz sličnih prilika, iako je Johnnyjeva obitelj bila velika riba u velikoj bari, a moji su bili veliki samo zato što su plivali u maloj bari. Johnny je bio siroče bogatoga hamburškog brodovlasnika, i već se kao student našao u posjedu golemog imetka. Moj otac bio je industrijalac, bogat samo po jugoslavenskim mjerilima, ali prema meni prilično darežljiv. Poslije će Johnny prihvatiti moju obitelj gotovo kao svoju. Između mene i njega iskovat će se prijateljstvo koje je bilo čvrsto gotovo poput onog što me uvijek vezalo sa starijim bratom Ivom.

U neku ruku moglo se reći da je Johnny bio pravi idol studenata. Iako mu nisu bili ravni ni u duhovnom pogledu ni u bilo kojem drugom, gotovo svi su ga studenti poštovali i čak obožavali, nesposobni da se otmu neodoljivu djelovanju njegova šarma. Bio je složen čovjek s mnogo lica, u isti mah aristokrat, čak autokrat, i demokrat. Imao je hirovitu, nedokučivu narav, i uvijek ste mogli očekivati da će vas nečim iznenaditi.

Jedan od njegovih — i mojih — intimnih prijatelja na sveučilištu bio je Freddy von Kaghaneck. On je bio u mnogo čemu naša slika i prilika, iz istog kalupa. Freddy je pokazao najviše hrabrosti onoga dana kad smo nas trojica bili odlučili da podržimo našega najdražeg slastičara u njegovu neposluhu prema jednome nacističkom dekretu. Mjesne stranačke glavonje bile su naredile vlasnicima svih kavana, restorana i drugih lokala da stave na vrata natpis na kojem je pisalo „ŽIDOVIMA I PSIMA ULAZ ZABRANJEN". Herr Billinger, vlasnik Billinger Cafe'a u Bertholdstrasse, odbio je da se tome pokori i nije stavio nad vratima nikakav natpis. Zato su se na ulaz u njegovu slastičarnicu postavila dva esesovca u uniformi i stala plašiti mušterije tražeći od svakog da im kaže svoje ime i prezime.

„Johann Jebsen", rekao im je nadmeno Johnny, gledajući s visine od 180 centimetara niskoga narogušenog esessovca. „Duško Popov", rekao sam, nastojeći da u svoj glas unesem što više prezira. „Graf von Kaghaneck", rekao im je Freddy svoje slavno ime. (Bio je odvjetak jedne od najutjecajnijih katoličkih obitelji u Njemačkoj.) „No, siguran sam da vi ne znate kako se to piše. Dakle, to vam se piše ovako: Graf... G - R - A - F... von... V - O - N..."

Činilo se kao da će esesovca pogoditi kap, ali nije ništa rekao. Prošli smo kraj njega i sjeli za stol koji se nalazio odmah kraj prozora okrenutog prema ulici. Tada nam je to izgledalo kao zgodna šala, jer u ono vrijeme nitko od nas nije bio sposoban naciste ozbiljno shvaćati. Osim toga, to je bilo posve u skladu s Jonnyjevim uobičajenim ponašanjem prema policiji i policajcima. On je imao kabriolet Mercedes 540 K s motorom koji je bio prepravljen da bude osobito snažan. Vozio je vješto, ali u isti mah i s potpunim nehajem prema prometnim propisima. Međutim, policajci ga ipak nisu nikad zaustavljali jer se on bio unaprijed dosjetio kako će s njima izaći na kraj. Čim je došao u Freiburg, Johnny je posjetio šefa tamošnje policije i pružio mu dvije omotnice. „U jednoj je moj prilog za policijske dobrotvorne akcije, u drugoj je novac kojim unaprijed plaćam globe na koje ću biti osuđen zbog nepropisne vožnje. Molim vas da mi javite čim se fond za globe potroši. Ja mislim da je najpametnije plaćati unaprijed takve stvari jer se tako ušteđuje na vremenu." Ne znam je li šef policije strpao u vlastiti džep obje kuverte, ili je strpao samo jednu, ili nije čak nijednu, ali znam da je Johnnyjev trik upalio. On je otada vozio kako mu se htjelo, parkirao je automobil gdje je htio, ali se ipak nije ni jedan jedini put dogodilo da bi ma koji policajac zaustavio vozača ovoga upadljivog vozila, koje se već na prvi pogled moglo prepoznati po kromiranim cijevima što su mu stršile iz prednjega dijela.

O Johnnyju govorim tako mnogo zbog dvaju razloga. U prvom redu nitko nije izvršio tako snažan utjecaj na moj život kao on, a, osim toga, ja želim da ga čitalac shvati, razumije. Znam da to nije lako postići, čak ni meni. Johnyjeva hladnoća, njegovo držanje po strani, ponekad su odbijali ljude koji bi s njim dolazili u dodir, ili je barem trebalo da ih odbijaju, ali s druge strane nije bilo čovjeka kojega on ne bi osvojio svojim šarmom. On je zapravo imao mnogo ljudske topline, ali se to izražavalo samo u njegovim postupcima i držanju, nikad u riječima. Johnny je govorio otresito, upotrebljavajući kratke, jezgrovite rečenice; on se gotovo nikad nije služio pridjevima, ali je možda bilo najupadljivije to što se u njegovim riječima gotovo uvijek osjećala ironija. S Johnnyjeva lica zračila je duboka inteligencija, odražavajući se i u prodornoj oštrini i živosti njegova čeličnomodrog pogleda. Njegovo je znanje bilo enciklopedijsko, a sposobnost pamćenja čudesna. Po tome kako se odijevao dosta je podsjećao na mladog Anthonyja Edena, to jest odijevao se sa suzdržljivom, konzervativnom elegancijom. Bio je jedan od onih ljudi koji ne bi izašli na ulicu bez kišobrana baš kao ni bez hlača. Jedino što je na njemu bilo „njemačko" bijaše monokl na desnom oku, ali je inače dolazilo jasno do izražaja i to da je porijeklom bio napola Danac: naime, jagodice su mu bile visoko položene, kosa veoma plava, crte lica neobično pravilne. Sve u svemu, bio je naočit muškarac, snažan i žilav, ali ne pretjerano, upadljivo mišićav.

Uza sve to Johnny je bio kompletna ličnost: volio je provod i djevojke, rado je razgovarao o svemu jer je volio konverzaciju, a silno su ga zanimale kojekakve ljudske reakcije. Jedan je od njegovih „štosova" bio da namjerno stvara stanovite situacije samo zato da bi mogao vidjeti što će se dogoditi, kako će se drugi u njima ponijeti. Volio je bockati ljude, a isto tako rušiti kojekakve lažne veličine, uobražene „punjene ptice", kojima je to i te kako trebalo. Ja sam mu pružio s tim u vezi jednu od najsjajnijih prilika na koje se ikada namjerio.

Jednog popodneva sunčao sam se kraj bazena s nekom djevojkom s kojom sam tada ljubakao. Valjda zato da bi me uzbudila, jer joj je po svoj prilici smetalo što se tako flegmatično sunčam umjesto da joj udvaram, ona mi se potužila da joj dosađuje jedan moj kolega, neki Karl Laub - momak koji mije inače bio simpatičan - i da je salijeće svojim ljubavnim ponudama. Odgovorila mu je da ne želi s njim izlaziti zato što je moja djevojka.

„Samo, pitanje je do kada će to potrajati? ", navodno joj je Laub podrugljivo odgovorio. „To je strašno što je rekao, zar ne, Duško? Kako se samo usuđuje da to govori kad dobro zna da me ti voliš? !"

Postavila mi je, dakle, dva pitanja i ja sam na oba odgovorio jednako. To jest, promrmljao sam: „Aha!" Sunce me tako ošamutilo da sam bio nesposoban da joj posvećujem bilo kakvu ozbiljniju pažnju. „Ali ti bi morao da nešto poduzmeš!"

„Tako je, zlato moje", odgovorio sam samo zato da je umirim. „Čim sretnem Karla, odvalit ću mu glavu." Rekavši to, okrenuo sam se lijepo na trbuh i počeo sunčati leđa. Već za kratko vrijeme osjetio sam kako me opet hvata blažena omama. No, to nije dugo potrajalo. Odjednom sam osjetio kako me ona gurka laktom u rebra. Okrenuo sam glavu i spazio Karla kako stoji iznad mene. Nije mi bilo ni na kraj pameti da se s njim svađam zbog djevojke koju sam ionako smatrao samo prolaznom, usputnom vezom, ali ono što sam joj bio rekao obavezivalo me da sada nešto poduzmem. Odlučio sam da se pokušam što lakše i bezbolnije izvući iz situacije u koju sam upao. „Kupi se, Karl", rekao sam mu. „Zaklanjaš mi sunce, a osim toga čujem da govoriš Anne-Lori kojekakve ludorije o meni.Zato se sada lijepo ispričaj, a onda mi se makni sa sunca." „Rekao sam što mislim!", odgovorio je, a ja sam u tom času shvatio daje on prava zaljubljena budala. ,,A ako ti smeta što ti zaklanjam sunce, ti se lijepo digni."

Skočio sam na noge i opalio mu pljusku, koja je bila više zvučna nego snažna i bolna. To sam uradio nesvjesno i moja me reakcija zaprepastila, pa sam odmah pokušao, sve izgladiti. Ili barem ublažiti. Rekao sam mu: „Karl, ne budi lud. Anne-Lore postigla je ono što je htjela i doista nema smisla da se nas dvojica dalje svađamo."

„Posjetit će vas moji sekundanti", izgovori on propisanu formulu, a onda se okrene i ode s poprišta, ravan kao svijeća.

U to je vrijeme na njemačkim sveučilištima uvelike oživljavao običaj održavanja dvoboja. Hitler je poticao dvoboje kao očitovanje muževnosti. Održavali su se na prostoru između dvije paralelne linije iza kojih se nijedan suparnik nije smio povući, a kao jedina zaštita bile su dopuštene male maske preko nosa i oči. Baš zbog toga mnogo je njemačkih studenata nosilo brazgotine na licu.

Zamolio sam Jebsena da mi bude sekundant. On je, dakako, pristao i ja sam mu tada dao točne instrukcije o tome što treba da kaže sekundantima moga protivnika. Smatrao sam, naime, da mi kakva grimiznocrvena brazgotina ne bi nimalo poljepšala fizionomiju. Budući da sam ja bio izazvan, imao sam pravo birati oružje kojim ćemo se boriti. Izabrao sam pištolje, iako je to bilo u suprotnosti s konvencijama. U Freiburgu su svi znali da sam dvije godine zaredom pobijedio na natjecanjima u gađanju pištoljem na pomične mete. U gađanju me izvježbao komandant puka u kojem sam u Jugoslaviji služio vojsku. Njegova metoda, koja bi, nakon dovoljno vježbanja i prakse, postala nepogrešiva, sastojala se u tome što je on obarač povlačio srednjakom, a kažiprstom, koji bi vodoravno položio na samu cijev, zapravo je nišanio baš kao da njime upire na metu.

Karlovi su se sekundanti suprotstavili mojem izboru oružja. U skladu s instrukcijama koje je bio dobio od mene, Johnny im je tada objasnio da me kodeks časti puka kojem pripadam kao konjički oficir obavezuje da se borim samo pištoljem i nikakvim drugim oružjem. Naravno, to je bila obična izmišljotina, ali tko bi u Freiburgu mogao provjeriti ima li zaista takav kodeks časti nekakva jedinica jugoslavenske vojske stacionirana čak u Bosni? Sazvan je studentski sud časti da donese odluku o ovom sporu. Presudio je da ja ne mogu prekršiti kodeks časti svog puka, ali se isto tako ne može tražiti od Karla da se bori pištoljem a ne mačem. Ovom presudom Karl i ja bili smo proglašeni doživotnim neprijateljima. Ja sam mislio da je ovo kraj te priče, ali sam se gadno prevario.

Jebsen je prihvatio ovaj incident kao dobru priliku da se malo našali na račun nekih naših neugodnih kolega. Kad bi mu koji od njih počeo ići na živce, on bi mu lijepo dao na znanje da ja tobože imam nešto protiv njega i da jedva čekam izazov na dvoboj. Razumije se da tim tipovima nije bilo ni na kraj pameti da sa mnom razmjenjuju metke ili da se osramote time što će odbiti dvoboj. Zbog toga su me mnogi izbjegavali kao gubavca, a ja često nisam čak ni slutio zašto se tako čudno ponašaju.

Naše šale na račun nacista postale su ozbiljnije kad sam saznao što se zapravo događa u Ausländer Clubu. Naime, nacisti nisu u klub slali samo zavodljive djevojke nego i elitu nacističke studentske inteligencije, a slali su ih tamo sa zadatkom da kojekakvim indirektnim metodama propagiraju nacizam.

Jedan od tih postupaka bio je Herrenessen (Večera za gospodu). To je bila svečana večera koja se održavala svakoga drugog petka i na koju se moglo doći samo u smokingu. Sama večera bila je samo za muškarce, ali bi poslije 11 sati došle djevojke na ples, koji bi tada počinjao. Vjerovalo se, naime, da je konverzacija koja se vodila za stolom tako ozbiljna da bi je ženska lakomislenost mogla samo pokvariti. No, kako je jelo bilo izvrsno i besplatno, baš kao i najfinija sortna vina, što su se ovdje točila, i kako se znalo da će se poslije večere pojaviti djevojke, uvijek je bilo posjetilaca.

Tobože slučajno, konverzacija za stolom uvijek bi se prije ili poslije pretvorila u političku debatu. Nama je u početku ovaj običaj izgledao bezazlen i čak zgodan, jer smo tako smjeli govoriti sve što bi nam palo na um, naravno uz uvjet da ne vrijeđamo Führera. No, poslije nekoliko takvih večera ja sam s priličnim iznenađenjem otkrio da teze koje iznose nacisti redovito dobivaju većinu. ,,Što to znači? ", zapitao sam Jebsena. „Većina studenata koji prisustvuju ovim večerama jesu stranci, a jasno je samo po sebi da oni ne vole naciste i nacizam."

,,Ti si naivan kao oni", odgovori mi Jebsen i prasne u smijeh. „Nacistički sudionici izvode prave akrobacije da bi se stekao dojam kao da su oni tobože fair. Ali, zar nisi zapazio da uvijek temu za debatu predlažu njemački studenti. Znaš u čemu je stvar? Oni lijepo unaprijed izaberu temu, a onda je dobro istešu i potpuno se pripreme — i zato nije nikakvo čudo što njihovi argumenti djeluju uvjerljivije od argumenata njihovih protivnika!"

Prokleo sam potiho samoga sebe što prije nisam prozreo ovu nacističku smicalicu. „Slušaj Johnny, stari prijatelju, bi li se moglo unaprijed saznati za teme o kojima će se debatirati? " U tonu kojim sam to rekao bilo je nečeg zbog čega me oštro i iznenađeno pogledao. „Ništa lakše od toga", odgovorio je. U njegovim očima pojavila se u tom času ona rijetka toplina koja bi iz njih zračila samo kad bi se spremao da napravi neku novu nepodopštinu. Da ne bih izložio Johnnyja nepotrebnim neugodnostima, spremio sam se za našu slijedeću debatu zajedno s dva-tri američka i britanska prijatelja. Pobijedili smo, a slijedeću godinu i pol dana nacističke teze nisu ni jedan jedini put dobile većinu.

Moram priznati da smo se krasno zabavljali, ali je i ova zabava završila onako kao što sve u pravilu završavaju: došao je čas da se plati račun. To se dogodilo kratko vrijeme pošto sam dobio doktorat. Bio sam odlučio da to proslavim na taj način što ću nekoliko dana provesti u Parizu. Međutim, u šest sati ujutro na dan mojega najavljenog odlaska probudilo me jako lupanje na vratima mojeg stana. Otvorio sam ih i ugledao četiri gestapovca, koji su mi naredili da se odmah obučem i pođem s njima. Dok sam se oblačio pod budnim pogledom jednog gestapovca, ostala su trojica razrovala moj stan ostavivši iza sebe pravu pustoš. Bijaše očito da u tome doslovce uživaju, možda zato što sam bio jedan od rijetkih studenata koji su imali vlastiti stan, zbog čega su čak i neki studenti bili na mene kivni.

Ponašao sam se kao što se ljudi obično ponašaju u ovakvim situacijama: protestirao sam protiv takvog postupka i zapitao gestapovce zašto me zapravo hapse, ali su, naravno, moja pitanja ostala bez odgovora. Oni su me grubo izgurali iz stana i niz stubište na ulicu, a onda ugurali u svoj automobil. Uskoro smo stigli u njihovo sjedište.

Punih osam dana i noći, gotovo bez stanke, preslušavali su me agenti. Zbog nekog razloga, koji mi je ostao nedokučiv, nisu me tukli niti mučili. Ne, nije to bilo zato što sam bio stranac: poslije sam imao priliku saznati da gestapovci sebi ne razbijaju glavu takvim sitnim razlikama. Možda me nisu tukli jednostavno stoga što su mislili da je u mojem slučaju takav postupak prikladniji od mučenja. Svako bi preslušavanje potrajalo sve dok me ne bi tako iscrpilo da više nisam mogao suvislo govoriti i da je malo nedostajalo da se onesvijestim. Oni bi mi tada dopustili da malo, i to posve malo, odspavam, a potom bi nastavili preslušavanje.

Počelo je optužbom da sam komunist. ,,Vi ste hodali s jednom našom tvorničkom radnicom", optužio me jedan od njih. Objasnio sam mu da potječem iz Dubrovnika, grada sa starom, drevnom demokratskom tradicijom, gdje se čistači cipela i grofovi druže kao prijatelji i gdje takva prijateljstva, započeta u školskim klupama, traju do kraja života, ali sam im zbog tog objašnjenja postao samo još sumnjiviji.

„Ali vi ste se šunjali oko tvornice, zar ne? " Pitanje je zvučalo kao prava optužba. „Da, dolazio sam pred onu djevojku", odgovorio sam. „Ako to vi zovete šunjanjem - onda sam se šunjao." „Priznajte da ste komunist", uporno je ponavljao gestapovac. Izgledao je kao kakav učitelj koji mlati djecu samo zato što je slijepi poklonik „discipline". „Ako vi time hoćete kazati da nisam nacist, onda je to točno: ja nisam nacist", odgovorio sam potaknut snažnom željom da ne popustim pred njima. „Vaša propaganda baš nije prikladna za izvoz na strana tržišta."

„Propaganda! Da, to je ono čime se vi bavite, to je vaša igra, zar ne? ! Vi na svakom koraku lažete o nama!" Zabuljio se u mene kroz naočale s okvirom od žice. Imale su tako debele leće da sam mu oko vidio kao da je pod povećalom. Bio je slika i prilika fanatika. Izvukao je iz unutrašnjeg džepa sakoa nekakvu malu bilježnicu i nastavio: ,,Vi ste, na primjer, prije tri tjedna izjavili u Ausländer Clubu da je hrana u Njemačkoj racionirana. To je laž. U Njemačkoj ne postoji racioniranje hrane." ,,Nisam izjavio to nego sam rekao nešto drugo. Kazao sam da ovdje čovjek ne može kupiti onoliko namirnica koliko hoće, a što je to nego racioniranje. Mein lieber Herr, valjda mi nećete kazati da niste slušali Goeringov govor o topovima ili maslacu, ha? Uostalom, kakvog ima smisla da vam išta odgovaram kad znam da su svi moji odgovori već zapisani u vašoj bilježnici. Što još imate tu o meni. ha? "

Da je kao kakav pravi učitelj imao drveno ravnalo, zacijelo bi me sada bio odalamio po prstima. ,,Tu piše da ste izrekli neke zlobne primjedbe o jednoj našoj patriotskoj paradi. Podatak o tome nismo dobili od nekog Nijemca nego od jednoga dobroga i čestitoga švicarskog mladića."

Poznavao sam tog momka, pa sam znao zašto ga nacisti smatraju „dobrim i čestitim mladićem". Bio je Švicarac samo po tome što se ondje rodio, a inače je bio nacist od glave do pete.

„Rekao sam samo da djevojke poslije takvih parada posebno vonjaju. Kao što i sami znate, bila je to obična šala. Nego, da prijeđemo na stvar. Zašto ste me zapravo doveli ovamo? "

„Mi od vas zahtijevamo da istinito odgovarate na naša pitanja a ne da pravite nekakve seksualne dosjetke." Tip se naprosto pjenio od bijesa. Tako se razbjesnio da je morao prekinuti preslušavanje i prepustiti me jednom kolegi, a taj je pokušao drukčije.

Pokazao mi je knjigu koju sam odmah prepoznao kao vlastitu. To je bilo tiskano izdanje prve drame Ernsta Tollera Der Masse Mensch. Kratko vrijeme nakon Hitlerova dolaska na vlast Toller je došao u Dubrovnik kao njemački delegat na godišnjem zasjedanju PEN kluba, koje se te godine održavalo u Dubrovniku. Toller je bio socijalist i Židov. Njemačka vlada pokušala je natjerati upravni odbor PEN kluba da oduzme Tolleru status delegata Njemačke i poslala je u Dubrovnik nekog Müllerada zauzme njegovo mjesto, ali je skupština PEN kluba odbila da prihvati Müllera kao delegata i Toller je tako ostao na zasjedanju kao delegat njemačkih književnika. Naravno, on se poslije toga više nije mogao vratiti u Njemačku, pa je tako još neko vrijeme ostao u Dubrovniku. Toller je bio čovjek blistava uma i veoma zabavan, te je bilo posve prirodno da su se oko njega okupljali mladi dubrovački intelektualci. Ja sam se s njim prilično lijepo sprijateljio i on mije poklonio nekoliko svojih knjiga.

„Vi nam ne možete tvrditi da ova knjiga nije vaša", reče gestapovac, a onda otvori knjigu na prvoj strani i pokaže mi prstom što je ondje pisalo. „Ona je posvećena vama, Popove, a posvetu je napisao židovski komunist Toller. To znači da ste vi unijeli u našu zemlju zabranjeni propagandni materijal. Hajdete, priznajte da ste komunistički agitator."

„Ja sam pročitao i Mein Kampf, a ipak nitko ne može kazati da sam nacistički agitator, zar ne? ", odgovorio sam. Mislio sam da je moj odgovor logičan, ali nisam ni slutio da je takva logika nepoželjna. Možda će biti najbolje da na njihova pitanja uopće ne odgovaram, pomislio sam, ali sam se odmah predomislio, jer sam se nadao da ću se tako prije osloboditi ove gnjavaže.

Općenito govoreći, gestapovci me nisu pitali ništa što bi meni izgledalo važno. Najveći dio njihovih pitanja bijahu takve naravi da su mogli i sami odgovarati na njih bez ikakve moje pomoći. No, preslušavanja su ipak trajala danima, i to zato što su oni htjeli znati kako sam proveo gotovo svaki dan od mojeg dolaska u Njemačku, a to je bilo - prije dvije godine.

„S kim ste razgovarali toga dana? ", pitali bi me na primjer. ,,0 čemu ste razgovarali? S kojom ste djevojkom izašli toga dana? Što ste s njom radili? Koju ste knjigu čitali te noći? " Pretvaranje kao da se tobože trudim da s njima surađujem, nastojanje da se sjetim što više pojedinosti, bile one točne ili ne, dovodilo me u stanje potpune iscrpljenosti, u gotovo neljudsko stanje. A za čitavo to vrijeme morao sam paziti da im ne kažem ime nijedne osobe za koju možda nisu znali da je sa mnom dolazila u dodir, a koja bi zbog toga mogla imati neugodnosti.

Dok me Gestapo tako preslušavao, druga gospoda gestapovci saslušali su gotovo sve osobe koje su ikada i na bilo koji način imale sa mnom bilo kakva posla. Dovlačili su na preslušavanje konobare iz restorana u koje sam zalazio, preslušavali su mojeg krojača, auto-mehaničara i druge ljude te kategorije, a naravno saslušali su i sve moje prisnije znance. Bila je to prava lekcija terora... i poduka o tome što teror stvara u ljudima. Moji najprisniji prijatelji sada su se pravili kao da me jedva poznaju. Profesori koji su još samo dva tjedna prije toga hvalili moj rad sada su izjavljivali da sam anarhist, beskorisni trut i najobičniji snob. Da bi sebe izvukli i „oprali", neki od mojih znanaca čak su naprosto izmišljali kompromitantne izjave i pripisivali ih meni, a odmah poslije toga, već u slijedećim rečenicama, nabacivali se na mene najgroznijim klevetama.

Sve u svemu Gestapo je saslušao više od dvije stotine osoba. Samo su me dvije branile i ostale čvrsto uz mene: Freddy von Kaghaneck i Johann Jebsen. Upravo me Jebsen izvukao iz škripca u kojem sam se našao.

Budući da nisam uradio ništa što bi po zakonu bilo kažnjivo, oni nisu protiv mene mogli podići ama baš nikakvu stvarnu optužbu, pa su zato odlučili da me potajno strpaju u koncentracioni logor. Gestapou nije bilo ni na kraj pameti da se gnjavi takvom formalnošću kao što bi to bilo lažno suđenje: pala je odluka da budem poslan u logor i da me ondje lijepo proguta mrak.

Ja sam za to nekako saznao, ali sam mislio da ne dolazi u obzir čak ni sama pomisao da bi to oni uradili jednom strancu, stranom državljaninu. Mislio sam da moraju voditi računa o tome da će se o meni propitkivati moja obitelj, da će se naći mojih prijatelja koji će protestirati i tako dalje. „Oni su spremni za takvu eventualnost", objasnio mi je jedan prijatelj koji je sa mnom sjedio u istoj ćeliji. „Naprosto će reći da si nestao."

Da nije intervenirao Johnny, a isto tako i moj otac preko jugoslavenskih političara, vjerojatno bi bile ostale uzaludne čak i intervencije nekih utjecajnih prijatelja mog oca. A da su me prije toga bili već bacili u koji koncentracioni logor, za Nijemce bi s diplomatskog stanovišta bilo previše nezgodno da me puste.

Zahvaljujući Johnnyjevoj intervenciji sve je završilo tako da sam dobio izgon u roku od 24 sata. Kad mi je to saopćio, šef Gestapoa upozorio me: „Pazite dobro: u ova dvadeset i četiri sata ne smijete ni s kim stupiti ni u kakvu vezu." Otišao sam ravno kući da posvršavam nedovršene poslove i izvršim neke obaveze koje su se bile nakupile u dvije godine mojeg boravka u Freiburgu. Pošlo mi je za rukom da prodam svoj BMW s njemačkim registarskim tablicama, prodao sam i svoje knjige ili sam ih ostavio kao poklon prijateljima, naznačivši na svakoj kome sam je namijenio, a onda sam platio račune kod mjesnih trgovaca i spremio prtljagu.

Dok sam sve to obavljao, a to je naravno značilo da sam se dosta nahodao po gradu, nisam opazio da me bilo tko prati, ali me to nije zbunilo. Znao sam da sam pod prismotrom, pa sam se zato dobro čuvao da ni s kim ne dođem u dodir. Doduše, na ulici sam sreo nekoliko znanaca, ali sam im rekao samo to da se sutradan po podne vraćam vlakom u domovinu. Razumije se da su oni bez po muke pogodili što to znači i da im nije bilo ni na kraj pameti da nastave razgovor sa mnom.

Ohrabreni mojim puštanjem na slobodu i mojom samo prividnom rehabilitacijom, neki od mojih prijatelja, koji su nekako saznali da odlazim, pokušali su doći na kolodvor da me isprate i rastanu se sa mnom. Međutim, to je pošlo za rukom samo dvjema djevojkama, koje su domišljato kazale gestapovcima što su stajali na ulazu na peron da ispraćaju nekoga drugog. No, kad su samo nekoliko koraka dalje morale pokazati peronsku kartu, naivno su rekle istinu. Dobile su ,,savjet" da se vrate, jer da ja nisam čovjek s kojim je mudro imati posla i biti viđen s njim. Bio je to tužan odlazak, možda najviše zato što je prošao bez Johnnyja i bez Freddyja.

Putnici koji su putovali iz Freiburga u Beograd morali su mijenjati vlak u Baselu, u Švicarskoj. Kad sam tamo stigao, naprosto sam naletio na Johnnyja, odnosno točnije, on me ondje čekao. Kad mu nisu bili dopustili da uđe na peron kolodvora u Freiburgu, on je skočio u svoj 540 K i brže od mog vlaka dojurio u Švicarsku.

Ja sam dobro znao što mu dugujem i što je uradio za mene, pa sam mu zato emocionalno rekao: ,,Ako ti ikada išta ustreba, bez obzira na to o čemu se bude radilo, samo mi se javi. Johnny, ja ti to iskreno kažem, a ti dobro znaš da ja uvijek držim svoja obećanja." Ovo posljednje bila je prilično razmetljiva tvrdnja. Tada nisam znao da ću to obećanje ispuniti ne jedanput nego mnogo puta, ne na jedan nego na mnogo načina.Nekoliko mjeseci poslije toga doživio sam u Beogradu pomalo smiješni finale moje zatvorske epizode. Von Stein, prvi sekretar njemačke ambasade, pozvao me u svoj ured i onda mi saopćio da sam izbačen sa Sveučilišta u Freiburgu i da mi se zabranjuje da se ikada onamo vratim. Također mi je pročitao službeni dopis njemačkog Ministarstva prosvjete u kojem je stajalo da nisam dostojan nositi titulu njemačkog doktora prava i političkih nauka. Meni je to bilo posve glupo i smiješno, a i Stein je bio dovoljno pametan i zgodan čovjek da tako misli. Kad mi je pročitao onaj dopis, obojica smo prasnuli u smijeh, a onda smo iskapili svaki po čašicu i nazdravili mojem uspjehu na polju nauke.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 10 Дец 2012, 11:54

Још једно виђење живота Душка Попова
извор http://www.vm.rs/index.php/meni06

Dok je studirao pravo u Frajburgu, Dušana Popova iz Titela uhapsio je Gestapo pod optužbom da je komunista. Ovo je bio direktan uzrok da kasnije postane nacistički, a posle i britanski špijun, da bi njegov život konačno postao potka za lik o slavnom Bondu, Džejmsu Bondu

Mnoge će iznenaditi činjenica da je u Titelu, 10. jula 1912. godine, rođen najslavniji tajni agent svih vremena. Njegovi roditelji, otac Milorad i majka Zora, imali su još dva sina: Ivana i Vladimira. Tridesetih godina XX veka Ivan je otišao u Bolonju na studije medicine, dok se Dušan zaputio u Nemačku, tačnije u Frajburg, da studira pravo. Upravo u ovom gradu upoznaće i čoveka koga će kasnije smatrati velikim prijateljem, a koji će mu promeniti život. bond2 Johan Jebsen je poticao iz bogate porodice, ali je rano ostao siroče. Dušana je voleo kao rođenog brata. Osim studija, zajednička im je bila i strast ka dobrim automobilima, lepim devojkama i političkim debatama zbog kojih su obojica stalno upadali u nevolje. Jednoga dana, Gestapo je uhapsio Dušana pod optužbom da je komunista. Johan ga je izvukao iz zatvora i pomogao mu da hitno otputuje za Beograd. Na rastanku, Popov je obećao svom prijatelju da će učiniti sve što ovaj poželi kako bi mu se odužio što mu je spasao život. Posle izvesnog vremena, Johan Jebsen dolazi u Beograd i nudi Dušanu da postane nacistički špijun. Dušanu se dopadao način života njegovog prijatelja, te je posao prihvatio iako nije voleo Hitlera. Njegov prvi posao bila je prodaja pet teretnih brodova usidrenih u Trstu i on ga je veoma brzo i lako obavio. Zatim je usledio novi zadatak – nacistička obaveštajna služba Abver tražila je od njega spisak francuskih političara koji će biti spremni na saradnju s njima nakon što osvoje Pariz. Popov je sačinio spisak i predao ga nacistima. Griže savesti rešio se tako što je doneo jednu od najvećih odluka u životu. Isti spisak odneo je Britancima i tako postao – dvostruki špijun. Nacisti ništa nisu sumnjali, čak su imali toliko poverenja u njega da su mu davali sve odgovornije zadatke. Tražili su da se infiltrira u najviše slojeve britanskog društva te da im dostavlja informacije, što je ovaj i radio: Britancima prave, a Nemcima lažne.
bond3 Obučavali su ga i jedni i drugi. Njegov nadređeni iz Abvera savetovao ga je da uz sebe uvek ima neku lepu devojku. Zbog toga su svi lako poverovali da je on jugoslovenski biznismen i plejboj, a sve njegove fotografije ličile su na uspomene sa putovanja. Ovu lekciju Dušan je veoma rado usvojio. Nakon Nemačke obuke, na red je došla i obuka Britanaca, koja je više ličila na neku vrstu temeljne psihoanalize. Sećajući se ovog događaja godinama kasnije, u svojoj knjizi „Rat špijuna“, koju je 2006. godine objavila i naša „Laguna“, Popov je zapisao: „Pošlo im je za rukom da iz dubine mog sećanja izvuku neke detalje o događajima kojih se više ni sam nisam sećao”. Razmišljajući o tome kasnije, zaključio je da narod sa takvom samokontrolom ne može izgubiti rat i čvrsto odlučio da, koliko god je to u njegovoj moći, pomogne Britancima da dobiju rat.
S druge strane, dočekivao ga je izvesni Fon Karsthof. On je od njega tražio da mu ispriča sve detalje o poreklu informacija koje mu je donosio, proveravao ga i analizirao kako bi se uverio u verodostojnost podataka. Pored svih tih temeljnih ispitivanja, Popov je zadržao poverenje Nemaca toliko da su mu poverili i jednu od najstrože čuvanih tajni nacističke špijunaže – tajnu o mikrotački. Naime, radilo se o tački, u naizgled sasvim običnom pismu, koja kada se stavi pod mikroskop, daje sasvim drugu informaciju. Obična tačka, na kraju neke rečenice, krila je obilje poverljivih informacija.
bond4 Ogromno poverenje koje je uživao kod Nemaca, dovelo je do toga da ga ovi, zadovoljni mrežom agenata koju je formirao u Engleskoj, pošalju u Ameriku kako bi i tamo organizovao jednu. Popov se u Americi brzo snašao. Vrlo brzo je shvatio da Japanci spremaju napad na američku vojnu bazu Perl Harbor. Po savetu MI-6 otišao je lično kod tadašnjeg šefa FBI-a Džona Huvera kako bi mu preneo informaciju. Rekao mu je da je on tu kako bi organizovao nacističku špijunsku mrežu u SAD i ponudio mu kontrolu nad njom. Ovaj mu nije poverovao i skoro da ga je izbacio iz kancelarije. Pritom, zamerio mu je što je „došao iz nekakve nedođije, smestio se u apartmanu na Park Aveniji, jurio filmske dive i sl.“, apsolutno ne shvativši da je u pitanju paravan. Samo četiri meseca kasnije, nakon što su pretrpeli ogromne gubitke u bazi Perl Harbur, Huver je spoznao svu tragediju svoje pogrešne procene.
Po povratku u Evropu čekao ga je novi veliki zadatak. Trebalo je ubediti Nemce da će se savezničko iskrcavanje dogoditi u blizini Pa de Kalea kako bi ovi odvratili pažnju od Normandije. Obmana je i ovaj put urodila plodom. Za ovaj poduhvat Dušan Popov kasnije je dobio i Orden Britanske imperije, kao neko ko je zaustavio sedam od petnaest nemačkih divizija za vreme invazije saveznika na Normandiju.
bond5 Po završetku Drugog svetskog rata Dušan Popov prestao je aktivno da se bavi obaveštajnim radom, ali je i dalje povremeno pozivan u MI-6 radi konsultacija. Pisao je knjige o špijunaži, pisali su knjige o njemu ali, ipak, proslavio ga je ni manje ni više nego Jan Fleming. Naime, negde pred polazak u SAD, boraveći u Lisabonu upoznao je tada još nepoznatog pisca koji je imao ideju da napiše roman o špijunaži. Znajući da ga ovaj prati, Popov je otišao u jednu kockarnicu sa 80.000 dolara u džepu, koliko su mu Nemci dali da prenese u Ameriku. Prihvativši izazov od jednog lokalnog razmetljivca, Popov je stavio na sto sumu od 50.000 dolara zaigravši na sve ili ništa. Ceo kazino je zanemeo jer nikada nisu videli toliko novca na jednom mestu. Izazivač se povukao, a Fleming je ovu scenu iskoristio za svoj roman „Kazino Rojal“, koji mu je doneo svetsku slavu. Kasnije su lik i delo Dušana Popova, ovom sad već slavnom piscu, poslužili kao trajna inspiracija za kreiranje lika najslavnijeg tajnog agenta. Dušana Popova Srpska vojna obaveštajna služba pamti pod imenom „Duško“, što se i danas može pročitati u rubrici o značajnim ličnostima na njihovom sajtu. U Abveru je bio agent „Ivan“, a u MI-6 su ga znali pod nadimkom „Tricikl“, koji je dobio zahvaljujući čestim ljubavnim trouglovima u koje se uplitao. Ipak, najširoj svetskoj javnosti zauvek će ostati upamćen pod imenom Bond. Džejms Bond.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Dusko Popov legenda koja zivi, spijun koji me je voleo

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 30 Мар 2013, 14:15

estoril_0.img_assist_custom.jpg
Naslovna » blogs » Dejan Stanković
007 se zvao Popov, Duško Popov
Dejan Stanković (2 Mart, 2007 - 18:04)

BaccaratBaccaratMonsieur Popov je noćas ponovo viđen kako se u sitne sate iz kazina vraća u svoj apartman u društvu ne jedne, nego dve dame. Tako se makar šuška među poslugom hotela, a tvrdnju potkrepljuju njegovo jutrošnje kašnjenje na doručak i tamni podočnjaci.

Nad Estorilom, inače, sunčano jutro, ne može biti lepše. Na hotelskoj terasi Popov uz kafu čita novine: Danas je 18. april 1941. Masna slova kažu: JUGOSLAVIJA KAPITULIRALA - JUGOSLOVENSKA VLADA POBEGLA U ATINU - PREDSEDNIK NOVE NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE ANTE PAVELIĆ DAO ZAKLETVU - 700 LUFTWAFFE AVIONA BOMBARDOVALO LONDON. Popovu verovatno nije lako: Beograd je okupiran, porodica mu je u Dubrovniku gde nisu ni dobrodošli, ni bezbedni. NIšta od toga mu se, međutim, ne čita sa lica.

U celom džumbusu oni koji imaju sreće da se nalaze ovde, u Estorilu, povlašćeni su: na rivijeri osim visokih palmi i toplog sunca ima peščanih plaža bez bodljikave žice, hrane bez ograničenja, struje bez restrikcije, promenada bez naoružanih patrola, razgovora bez cenzure i špijunaže bez straha od hapšenja. Ratna kataklizma odavde izgleda kao nekakva nepogoda koja divlja s onu stranu planete. Ovde dopiru tek njeni odjeci jer je, na opšte zadovoljstvo, Dr. Oliveira Salazar proglasio ekvidistantnu neutralnost Portugala u ovom najvećem oružanom sukobu svih veremena, pa, blagodareći njegovoj lukavoj politici u ovom zabačenom ćošku Evrope vlada mir. EstorilEstoril

Palácio je luksuzan Hotel, podignut odmah pored kazina. Otvoren je pre svega 5-6 godina i stalno je pun, ali nikada nije bilo ovako kao od kada je počeo rat. Poslednjih godina ovu belu građevinu nazivaju i špijunskim leglom, ili poetičnije hotelom šapata. To je zato što su, makar se tako priča, ovde svi - svaki konobar, svaki vratar u belim rukavicama, svaki nosač i svaka sobarica, čak i vrtlar, a izgleda i dobar deo gostiju - doušnici neke od mnogobrojnih obaveštajnih i kontraobaveštajnih službi savezničkih, osovinskih ili neutralnih zemalja, a poneko radi i za po dve-tri istovremeno.

Sedi Monsieur Popov na terasi Hotela i doručkuje, oguglao na lepotu pogleda koji puca prema zalivu plitkom kao mlad mesec, peščanim plažama, marini i tvrđavi u dubini panorame i brodicama po moru. Obala mirna, bogataški spokojna; ribarska sela pretvorena u luksuznu rivijeru. Uz more idu železničke šine i put, a u zaleđu blago zatalasan pejsaž s pogledom na okean. Iz bujne vegetacije prirodnog amfiteatra tu i tamo proviruju krovovi raskošnih vila. Sakrivene iza visokih zidova one se izbliza jedva primećuju; najbolje se verovatno vide sa pučine, dvogledom. Sve to - marina, jedrilice, plavo more, beli pesak, penušavi talasi, procvetali vrtovi i palme što se lelujaju na vetru - sve je to kao nekakva kič razglednica.

Gospodin Popov se predstavlja kao jugoslovenski poslovan čovek, a prema njegovim navikama i manirima, očigledno je da je izuzetno dobrostojeći. Ovde čeka na mesto u avionu za London gde treba da obavi neka važna trgovačka posla. On je jedan od omiljenih gostiju hotela, jer je jedan od veoma retkih koji iz Estorila odlazi i u njega se vraća; većina ih je ovde u prolazu, u očekivanju prevoza za Ameriku. Ekvidinstantna neutralnost otvara puteve; ovo je jedina zemlja odakle istoga dana poleću avioni i za Berlin i za London i odakle je moguće otići morem i vazduhom do Amerike. Jeste moguće, ali nije nimalo jednostavno, jer su i aeroplani i brodovi popunjeni mesecima unapred. Zato hotel i jeste tako krcat.

Hotel PalacioHotel PalacioU Hotelu raznolika bulumenta prikupljena s koca i konopca. Turista, naravno, nema, a po prirodi stvari, niko ne zna ko je od gostiju izbeglica, ko je ovde poslom a ko je obaveštajac, no nema sumnje da je mreža onih koji se međusobno uhode i potkazuju razgranata i zamršena.

Dva stola dalje doručkuje Ian Fleming, podanik britanske krune. On ovde, kao, glumi dopisnika nekih novina ili nešto slično. Za njega svi pretpostavljaju da je obaveštajac, jer tako i izgleda. Najverovatnije mu je zadatak da uhodi Popova: kao slučajno, ima sobu prekoputa njegove i prečesto se sreću da bi to mogla biti slučajnost. Popova to baš i ne uzbuđuje - ima većih briga, a od Britanaca nema šta da krije. Popov je britanski tajni agent, što Nemci, za čiju obaveštajnu službu Abwehr tajno radi, sasvim prirodno, ne znaju. Popov je dakle dvostruki špijun i zadatak mu je da s vremena na vreme, u službi Abwehra skoči do Londona da vidi kako tamo stoje stvari, kako Englezi podnose bombardovanje, kakav je moral, ukratko, da pokupi što je više informacija moguće te da se vrati u Portugal i da nacistima podnese izveštaj. S vremena na vreme on tako ode do Londona i odmah se javi britanskoj kontraobaveštajnoj službi a oni ga snabdeju informacijama za koje žele da stignu do Nemaca. Ima tu i istinitih podataka, doduše beznačajnih, ima i poluistina, a ima i notornih laži. Do sada su Nemci, začudo, sve to naivno gutali. S druge strane, on prikuplja informacije od Nemaca i redovno ih dostavlja Englezima. To je komplikovan posao, ali je neverovatno dobro plaćen i to od oba poslodavca. Pitanje je samo dokle će to tako moći.

Dusan PopovDusan PopovIpak, nikome nije ni na kraj pameti da pomisli da je naš Popov kontraobaveštajac, jer on je sušta suprotnost onome kako ljudi zamišljaju špijuna, diskretnu, sivu i neprimetnu individuu, koja zvera naokolo sakrivena na primer, kao ovaj Flerming, iza novina lli filadendrona u hotelskom holu. A Popov kao da se trudi da privuče pažnju. Vozi besna kola, neverovatno je galantan, zavodi najlepše žene i to kad god može po dve od jednom, ide na trke, sa svima se pozdravlja i opušteno razgovara, konzumira ozbiljne količine alkohola, redovan je u kockarnici a i po igrankama i balovima po rivijeri; reč je o bonvivanu i plejboju.

Krenuvši u svoju prepodnevnu šetnju na hodniku sreće porodicu poznanika: otac, majka i dve ćerke, jedna lepša od druge. To je porodica Gabor, izbeglice iz Budimpešte. Priča se da su Jevreji i da su Horthiju i novim vlastima bez naknade dali svoje fabrike oružja samo da bi ih pustili da izađu iz zemlje. Ovde su već mesecima, čekaju mesto na brodu za Ameriku.

- Jó reggelt, poželi im dobro jutro na madžarskom.

A mlade Peštanke se šiparički kikoću dok roditelji odgovaraju jednim uzdržanim “Jó reggelt”. I njima je simpatičan, ali je i do njih doprla njegova reputacija ženskaroša i pustahije, pa, razumljivo, gledaju da ga ne puste blizu devojkama kojima je, po svoj prilici, krajnje zanimljiv; a one njemu još više, posebno ovako u paru. Zaboravio sam da vam kažem, Dušku Popovu Nemci su dali tajno ime agent Ivan a Englezi codename Tricycle, baš zbog sklonosti ka menages à trois. Sada kada znate ovu malu tajnu, možete zamisliti šta se sve njemu mota po glavi pri ovakvom susretu sa sestrama od kojih je jedna, mlađa, krunisana lepotica Mađarske za 1936-u.

Hotel PalacioHotel PalacioU holu, u fotelji sedi zavaljen Francuz, čita bedeker. Simpatičan čovek aristokratskih manira i blagorodne naravi. Pilot po profesiji, a poetska duša – on ovaj kraj zove „Le paradis triste“. Svakodnevno ustaje u praskozorje ide u obilazak okoline. Stalno sa sobom nosi beležnicu i nešto u nju zapisuje i crtka. On ne može biti obaveštajac, da jeste, ne bi to tako otvoreno radio. Mada, nikad se ne zna.

- Bonjour, Popoff, comment ça va?

- Très bien, Antoine. Et vous?

- Sutra idem u Sintru, kaže Francuz, Ako je po vodiču suditi to je divno mesto. Tamo je boravio i Lord Byron. Hoćete li sa mnom?

Popov zna da mu nije do tako ranog ustajanja pa se ispričava obavezama ali poziva prijatnog Francuza da mu se pridruži u šetnji pred ručak, što ovaj prihvata. Ovako utučenom vestima od kuće, prijaće mu društvo. I tako su naš Popov i francuski zanesenjak proveli prepodne u ugodnoj šetnji uz more. O čemu su razgovarali ne znamo.

***

- Monsieur Popoff, imali ste telefonski poziv. Mademoiselle se nažlost nije predstavila - kaže mu na povratku u hotel recepcioner ljubaznog izraza lica; divljenje prema überšvaleru odaje samo vragolasti bljeska u oku.

- Obrigado, Manuel - kaže Popov tutkajući mu bakšiš.

Manuel, međutim, ne sanja da pozivi anonimne žene ne najavljuju švaleraciju, već su ugovoreni znak Popovu da te večeri dođe u kockarnicu po instrukcije gde i kada treba da dođe na sastanak sa svojim spymasterom iz Abwehra.

***

Pred večeru Popov silazi u bar piće, kad tamo, gle čuda, opet onaj isti Fleming. Neverovatno trapav Englez, misli Popov. Neverovatno mu je da Britanci pošalju takvog pacera da ga prati. Ovo je postalo previše očigledno, moglo bi da zapadne za oko Nemcima kojih sigurno ima u blizini. Zato Popov primenjuje stari trik: Nasmeši se Englezu a ovaj, naravno, ispari.

*** Hotel Palácio EstorilHotel Palácio Estoril

- Bonsoir, Monsieur Popov. Bonne chance. - kaže livrejisani službenik obezbeđenja otvarajući vrata kazina.

Fleming, koji je kao i uvek tu negde, iza Popova kao senka, verovatno je primetio da u unutrašnjem džepu smokinga ovaj nosi nekakav krupniji predmet. Pretpostavlja da je pištolj, ali se vara. Popov je tog dana, tokom šetnje, a da to niko, čak ni Francuz s kojim je šetao, nije primetio, primio svoju britansku platu – 80.000 američkih dolara. Strah ga je da neverovatnu sumu ostavlja u sobi ili sefu hotela, pa ih svuda nosi sa sobom.

Stojeći za barom, Popov spazi plavokosu lepoticu, svoju vezu u Abwheru, gde sedi za stolom za rulet i kibicuje. Popov se, po dogovoru pridružuje kibicerskom društvu a ona, takođe po dogovoru, baš tada počinje da igra – stavlja ulog na 36 – dakle Lisabon - i gubi. Zatim stavlja četiri žetona na 19 – dakle, sutra 19-og aprila. Ponovo gubi. Konačno igra na 16. Znači, četiri sata popodne. Ponovo gubi i nakon tri izgubljene ruke diskretno prestaje da ulaže. Poruka je prenesena. Automobil koji će ga tajno odvesti do šefa će ga čekati na uobičajenom mestu, na Terreiro do Paço u Lisabonu, sutra u četiri popodne. Par minuta docnije plavuša nestaje a Popov, kibicuje još malo, a onda odlazi da malo zaigra bacarrata za svoju dušu.

Agent TricycleAgent TricycleZa stolom za baccarat situacija je sledeća. Banku drži nekakav Litvanac, izbeglica: bogat ali jako neugledan čovek izuzetno niskog rasta. Verovatno nije toliko bogat koliko želi da se predstavi ali, kad već ne može izgledom, trudi se da pažnju privuče arogantnim ponašanjem. Popov ga zna od ranije – ima čudan običaj da kada drži banku, umesto da kao svi drugi kockari objavi plafon, pustahijski, kao da u džepu nosi milione, na sav glas obznani: „Banque ouverte“ odnosno, prihvata se svaki ulog. Tako čini i sada. Suprotno ustaljenim kockarskim pravilima, krupije bez oklevanja poziva ostale igrače da daju uloge. No, evo ti ga našeg šmekera na delu, naleteo mu je, napokon, mali Litvanac na zicer, kao kec na deset.

- Pedeset hiljada dolara - kaže Popov bez treptaja kao da ulaže sto dinara, iz džepa vadi svežanj novčanica i diskretno ih stavlja na zelenu čoju. Žamor je prestao. Može muva da se čuje. Svi, bez daha, očekuju šta će biti. Litvanac, naravno nema načina da mu doskoči - niko razuman ne nosi tolike pare u džepu, čak i ako ih ima. Zato, onako uhvaćen u zelenom bostanu, gleda predase i ni da pisne. Popovu ne preostaje ništa drugo nego da pokupi sav novac sa stola, tako nalažu pravila igre. I dok ustaje od stola i guđajući protiv neozbiljnosti uprave kockarnice kreće ka baru, Popov u očima neizbežnog Fleminga, u prolazu hvata izraz dubokog poštovanje čak i oduševljenja. Postoje ljudi koji se pale na bahatost, Fleming je očito jedan od njih.

Te noći Popov je upoznao jednu umiljatu i stidljivu Francukinju, mladu ženu toplog, telećeg pogleda. Deluje izgubljena u duvanskom dimu i razvratu gde se očigledno zatekla greškom. Ostatak noći, fina Francusklinja i zavodnik Popov provode čavrljajući u hotelu gde igranka traje do zore. Ćućore, on samouveren, ona stidna i mazna, i smeše se jedno drugom pod budnim okom Flemingovim. Odatle odlaze zajedno. Gde, ne znamo, a iz pristojnosti ih dalje nećemo pratiti.
izvor http://blog.b92.net/arhiva/node/4653.html
Прилози
Dusko popov.img_assist_custom.jpg
Dusko popov.img_assist_custom.jpg (9.93 KiB) Прегледано 2169 пута
history.img_assist_custom.jpg
history.img_assist_custom.jpg
HPE.img_assist_custom.jpg
HPE.img_assist_custom.jpg (6.09 KiB) Прегледано 2169 пута
palacio1.jpg
palacio1.jpg (8.39 KiB) Прегледано 2169 пута
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Zakon ,Drustvo I Crkva”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 9 госта