www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Kако сачувати породицу

Уредник: meteori

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 23 Јул 2011, 22:40

Химна љубави

Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи.

И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам.

И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи.

Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,

Не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, Не радује се неправди, а радује се истини,

Све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.

Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.

Јер дјелимично знамо, и дјелимично пророкујемо;

А када дође савршено, онда ће престати што је дјелимично.

Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.

Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.

А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав.

Прва посланица светог апостола Павла Коринћанима, глава 13

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 25 Јул 2011, 13:48

PRICA O KRALJU TRALJU

Ovo je prica o kralju Tralju,slavnom vladaru sume Zelenice i livada kraj reke Tecice.Kralj Tralj taj junak nase pricice,bese muz kraljice Traljice.Kraljica Traljica(ah,zenske cudi)imase obicaj muza da kudi:sto jako kasikom kad jede lupa,sto nece subotom da se kupa!Stalno ga nesto grdi il' kuka- od toga kralju pripade muka.Sede u kraljevske ceze,na livadu se cvetnu odveze.
Kad tamo, gle-princeze Lepeze!Lepa i blaga,na licu seta,medj' sarenim se cvecem seta.Sve pesme krasne pevati ume,u govor cveca se razume.Kralj njojzi rece:
-Dobro vam vece!
A sebi:Srce mi ovde osta,kraljice Traljice vec mi je dosta!Zasto bih vise trpeo tugu,uzecu sebi kraljicu drugu.Blaga je, nikad me grditi nece.O,kakve radosti,o,kakve,srece!
Kralju je lako ispunit' zelje,te nasta svadbeno veselje.Zavole novu kraljicu slepo,puna tri dana zivese lepo!A onda rece lepeza dama:
-Tako sam tuzna,tako sam sama,kad nije sa mnom moja mama.
-Poslacu glasnika-kralj rece-pa neka ovo isto vece,pre no sto sunce za brdo podje,gospodja mama kod nas dodje!
Gospodja mama,stroga i gruba,odmah mu izbi dva i po zuba.Eh,da je znao koliko juce,da njena mama kraljeve tuce,ne bi je zvao,ne bi je zvao,al' sad je gotovo-jao!jao!Lepeza dama mamicu voli,a kralja mamina batina boli.Umesto nezne ljubavi prave,ostase samo modrice plave.Nista ga vise za nju ne veze,kralj Tralj se spakova i pobeze!
Da rane blazi,kraljicu trazi(al' gleda dame bez stroge mame!).Pa srete tu blizu markizu Lizu,prelepo luce sto seta kuce.Mama joj zivi u dalekom gradu,odmah kralj Tralj zaprosi mladu.Zavole novu kraljicu slepo,puna tri dana zivese lepo!
A onda bajna Liza zaplace:-Mog'o bi kuce voleti jace!Srce se moje cepa od bola kada ga gledam ispod stola.Zar kuce slavne kraljice Lize pod stolom bedne koske da grize!Nek' jede s nama na celu stola,daruj mu odmah carstva pola!
Pa uze kuce u svilen- krilo,to kralju ne bi nikako milo.
Pa sede kralj Tralj na magarca i krenu zurno kod mudrog starca.Na vrhu planine starac zivi,mudrosti njegovoj svak' se divi.
-Moli se,starce,za me Bogu,da dobru kraljicu naci mogu!
A starac sedi i uzdise,cuti i prstom po pesku pise:
-Bog ti je kralju,darov'o dane,da vidis svoje,ne tudje mane.Da menjas sebe,ne kraljice,onda ces sreci videti lice.Noc i dan skupa ceo dan cine-coveka mane i vrline.Da svoje mane ispravljas zuri,na kraljicine slabosti zmuri.Pokazi vise dobre volje,srce ce kraljici postati bolje.Vise joj pruzi,trazi joj manje-eto za ljubav leka i banje.Kraljica Traljica verno te ceka,tuzi i posti.Vrati se kralju,rec pravu reci:Oprosti!Oprosti!
U dvoru kralja Tralja i Kraljice Traljice muzika svira,uz rec oprosti vrati se radost sloge i mira.Kralj Tralj sad,doduse,kad jede manje kasikom lupa,subote svake u kraljevskoj kadi vredno se kupa.Kraljica Traljica sad spozna sto nekad i ne nasluti,koliko lepsi zivot se zivi kad se cuti.Po reci mudrog starca se zivi,sto god se desi -svak' sebe krivi!
Svak' misli da je od drugog gori,svak' sebe,a ne drugoga kori.Vrati se,se tako u dom kralja Tralja lepota mira,prodjete l' pored,cucete kako muzika svira.

Lidija Popovic

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 08 Авг 2011, 13:52


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 24 Дец 2011, 14:56

Psihologija uvrede
Svi mi znamo šta je to uvreda, zato što su nas vrijeđali, i zato što smo sami vrijeđali druge. Sami to ne shvatajući - i onaj koji vrijeđa, i onaj koji biva uvrijeđen - ranjavaju sebe, pošto lišavaju sebe sunca ljubavi.

Uvređivač ranjava ne samo svoju dušu, nego i tijelo: zle emocije rađaju u čovjeku bolesno naprezanje tijela, što se odražava na njegovoj fizičkoj razmjeni materije i narušava život. Uvređivač vrijeđa, prije svega, samog sebe. Ali i onaj koji se vrijeđa takođe postupa nerazumno: sam sebe ranjava. Sebe treba štititi svijetlim štitom od uvreda, ne obraćati na njih pažnju. A od toga je još uzvišenije - suprotstaviti uvredama ljubav, krotkost i velikodušnost. "Naučite se od mene", - govori Spasitelj, "jer sam krotak i smiren srcem. I naći ćete pokoj dušama vašim" (Mt. 11:29). To je prosti put ka sreći, o kojoj tako često misli čovjek, nikako ne nalazeći puta ka njoj.

Uvreda može biti nesvjesna. Nanošenje uvrede ide od gordosti, koja želi da unizi čovjeka, od osvetoljubivosti, od zlobe. Vrijeđaju ljudi i od pohlepe, zavisti, taštine, egoizma, ili prosto - od duševne neosjećajnosti i nedostatka takta, od moralne nepažnje.

Preduzimač (individualni, ili kolektivni, kao što je država ili partija) vrijeđa najbestidnije, eksploatišući čovjeka ne samo ekonomski, nego i moralno. Eksploatacija je mnogolika forma nepravednosti. Istorija je prepuna tog grijeha, sve do današnjeg dana. Ali danas siromahe eksploatišu ne samo feudalni baroni i ne samo pokretne vreće sa novcem - nego i sami ti bivši siromasi, koji su u međuvremenu postali administratori, partijaši, "predstavnici proleterijata" - svi oni žestoko eksploatišu siromahe (zadružne seljake, radnike...), prikrivajući, ipak, tu aksploataciju veoma laskavim ali isto tako lažljivim i pustim riječima.

Eksploatacija bližnjeg može i da ne bude izraz nekih ličnih neprijateljskih osjećanja; ona prosto biva moralno bezosjećajna, ona je traženje pogodnosti za sebe, za partiju, za državu. U naše doba eksploataciju - materijalnu i duhovnu - pokušavaju da opravdaju visokim motivima. Ciljem revolucije, radi blaga svih, opravdavaju se velika zlodjela i uvrede ljudima. Humanim frazama operišu bezdušni planeri, ne videći pri tome živog čovjeka. Utilitarni materijalički pristup besmrtnoj čovječijoj duši je za nju smrtno uvredljiv, pogibeljan.

Ali osjećanja pravednosti i saučešća mogu se rađati i u čovjeku-materijalisti, uprkos njegove materijalističke teorije. Kao ljudsko biće, materijalista može biti moralno prefinjen. Zna, čak, da bude i obratno: da se srce čovjeka koji vjeruje u Boga (uprkos duha te vjere) puni pohlepom i bezdušnošću. Kao što kod materijaliste "nevjerje" može biti na vrhu jezika, tako i kod vjernika "vjera u Boga" biva ponekad samo na vrhu jezika. (Vjera u Boga - nije teoretska deklaracija). U naše doba ljudi vrijeđaju čak i vjeru u Boga (pišući veličanstveno i sveto Njegovo Ime Bog malim slovom). Ali Boga čovjek može "uvrijediti" ne više nego što može uvrijediti sazviježđe Oriona ili Labuda. Nevjernici nanose uvredu samo svojim životima.

Čovjek čovjeka vrijeđa svojom zlom (ili nedovoljno dobrom) voljom. I sve te, u svijetu bezbrojne, "molekularne" uvrede, svo naše lično i kolektivno zlo, u svijetu rađa crne oblake konflikata, ratova i dušegupki, od kojih drhti čovječanstvo. I od kojih može biti istrijebljeno.

Ranije u istoriji, u ime vjere u Boga, carevi i vođe naroda nanosili su uvrede nevjernicima (ili ne onakvim vjernicima, kao što su bili oni). Sada, u cijelom nizu zemalja, nevjernici nanose uvrede vjernicima. Čovjeku je rečeno: "Znaš zapovijedi: ne čini preljube, ne ubij, ne ukradi, ne svjedoči lažno, ne vrijeđaj" (Mk. 10).

Ali ako je uvreda već nanesena, njoj treba suprotstaviti nevrijeđanje. U borbu protiv zla ulazi i borba protiv uvredljivosti. Mi ljudi tako lako vrijeđamo jedni druge. A još lakše se vrijeđamo. Čak i ako nas niko ne vrijeđa, mi se sami uvrijedimo. Mi nekad imamo potrebu da se osjetimo "uvrijeđenim", i u tome se ogleda primitivna čovječija infantilnost. Dijete ponekad hoće da zaplače - ne zato što ga je povrijedila majka, nego zato što je ono odjednom osjetilo slatku potrebu da se osjeti (i, što je glavno, da to pokaže!) uvrijeđenim. To je nezrelost duše.

"Aktivni egoist" vrijeđa, "pasivni" biva uvrijeđen. Uvrede aktivnih i uvredljivost pasivnih egoista mnogo smetaju životu. I izlazak iz tih stanja - u slobodu duha - je samo jedan: nikoga ne vrijeđati i ni zbog čega i ni zbog koga se ne uvrijediti.

ARHIEPISKOP JOVAN (ŠAHOVSKOJ)

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 21 Јан 2012, 02:26

Архимандрит Рафаил

О ТЕЛЕВИЗИЈИ





Сахара је некада представљала најбогатији и најцветнији крај на земљи. Корита пресахлих река, зидне слике у пећинама, величанствене рушевине, производи древних ковача сведоче о томе да је овде некада све киптело од живота, да је цела пустиња била огромна оаза. Тамо где су се раширили мртви пешчани простори, слични усталасаној површини Мртвог мора, зеленила се трава, цветале су палме и дрвећа банана, шуме су врвеле од дивљачи, а по улицама су трчале припитомљене антилопе. Сада се Сахара претворила у безгласно гробље. А још до пре неколико хиљада година Египат је био једна од најмоћнијих и најцивилизованијих држава света, а у доба Римског Царства - најбогатија провинција, житница целе империје.

Ко је упропастио Африку? Најезда Непријатеља? Изливи река, земљотреси, заразе? - Не.

Дивље животиње и антилопе, које су људима давале месо и млеко, нису огољавале ливаде, нису претварале поља у пустињу, нису штетиле дрвећу. Али, људима је постало лакше и повољније да узгајају козе, које су попут скакаваца пустошиле Африку. Земљу лишену траве је одувао ветар, остављајући бесплодно камење. Козе су глодале кору дрвећа, дрвеће је умирало, пресушивала су врела, људи су се повлачили на север, пустиња их је у стопу пратила. Ако непристрасно погледамо на савремени верски живот, видећемо како и последње оазе гази пустиња. Свет се претвара у огромну беживотну Сахару. Узрока је много, али ми се зауставимо на једноме од њих - телевизији и видеофилмовима. Нећемо говорити о техничком проналаску, већ о његовој употреби.

Телевизија је у нашем дому заузела неодговарајуће место. Као скромно обавештајно средство, она је положила право на наш душевни живот и уједначила га. У старини је средиште породице било огњиште. Потом је то постао сто, за којим су се искупљали сви укућани после радног дана. Тамо су не само обедовали, него и читали Свето Писмо. Сад је њихово место по значају заузео телевизор. Али, телевизор чланове породице не сједињује, већ раједињује. Сваки од њих је опчињен малим екраном. Значајно је да телевизор заузима оно место у соби где је раније био свети угао са иконама. Стари Грци су говорили о кућном духу - Даимону (демону) или Генију који је надахњивао мисли; сељаци о злодуху који је мучио укућане ноћним морама. Домаћи дух нашег времена је у потпуности отеловљен - то је телевизор. Свети Оци су имали одричан став према позоришту и приредбама, који развијају моћ маште тесно повезане са страстима. Свети Јован Златоуст називао је позориште училиштем страсти, иако је старогрчка трагедија, за наше појмове, наравствена (морална). Свети Оци нису делили позоришне представе на корисне и штетне. Они су осуђивали сам поступак - опонашање истине, играње са стварношћу.

Телевизија нас је лишила домова, претворивши их у позоришне дворане. У Светом Писму пише: Не уводи сваког човека у дом свој! (Сирах. 11:29) Телевизија је са нашег дома скинула врата, те нам долазе гомиле људи, дошљаци са свих планета које су створиле сањалице. Долазе без куцања и питања, долазе каубоји и гангстери, долазе људи с којим ми не бисмо желели да имамо ништа заједничко. Дом је постао право вашариште.

Телевизија је створила нову врсту човека - homo medium - човека са истрошеним нервним системом од непрекидне представе пред очима, као од непрекидног пијанства, човека душевног распада, који не може да постави границе и филтер спољашњој информацији, па је усваја, такорећи, у сировом стању - некритички, неразлучно, једном нижом механичком свешћу. Разумска свест се при томе иступљује, стваралачке силе слабе.

Човек мисли путем слова (речи), човек се у светоотачким списима назива словесним бићем. Телевизија нас учи да мислимо чулним представама, развија расејаност и пријемчивост. Душа се разнежује, постаје чулна и раздражена. Телевизија наступа као збир страсти; страст је нераздвојна од чулних представа. Подвижничка борба са страшћу је чишћење душе од маштарија и представа. Страст се облачи у замамне слике. телевизија храни чулност мноштвом облика. Телевизија слаби човекове умне силе. Ум треба да се вежба, тражи, савлађује препреке, као што атлета вежба своје мишиће. Телевизија даје обилну, рафинисану, готову храну, од које ум постаје млитав, тром, неспособан за самостално размишљање, исто као што се тело уз прекомерну исхрану гоји, немоћа и стари. Сваки призор захтева саосећање, ми се укључујемо у поље страсти, то нас поље индукује и храни наше страсти. У сваком сазнању постоји чинилац наклоности, заједништва. грех, поставши уобичајен, престаје да буде одвратан.

Телевизија је посегла на духовно подручје. Маштарење о духовном животу рађа лаж, која се код Светих отаца назива прелест. Духовни свет је немогуће представити видљиво - представљати га значи налазити се у затвореном кругу страсних привиђења и гордих сенки, којим је дала живот уобразиља.

Сваки човек, према учењу Светих Отаца, јесте мали свет. Сваки човек је непоновљива личност. Телевизија људе изједначава и обезличује. Телевизија ставља пред десетине милона људи једну исту храну. Зато су људи постали слични једни другима, слични не у јединству духовне љубави, већ у јединству једноликости; људи губе занимање једни за друге.

Телевизија хипнотише. Бујице прилика, јаких и насићених страстима, истовремено и видних и слушних, поробљују душу, свест се окамењује, човек се претвара у медиума телевизије који прима њене побуде.

Телевизија поспешује антихришћанство. Вера је општење душе са Богом. Вера обликује сазрцатељно мишљење, појам пажње, усредсређује на мали број, но најважнијих суштинских предмета. Телевизија је управо обратно: смењивање утисака од којег се губи надзор над делатношћу чула. Верско осећање је тајанствено осећање, префињено и нежно, попут цветних латица. Оно се чује у безмолвију (тиховању), а не у уличној буци.

Телевизија шири живчане и душевне болести. Могућности људске душевности нису безграничне. испред телевизора човек у неколико часова прима толико утисака као некада за месец дана. Човеков живчани систем се троши, не подносећи прекомерну напрегнутост, он, као штитећи се, бежи у болест.

Телевизија учи људе суровости. То се не односи само на призоре убиства и насиља, који су у емисијама понекад окружени атмосфером дивљења и јунаштва, већ и на још једну ствар, ништа мање страшну: човекова доживљавања пред телевизором су толико јака и жестока, да он емоционално пустоше човека, те он у свакодневном животу постаје равнодушан, хладан, отуђен.

Телевизија отуђује једне од других људе који живе у истој кући и породици, заменивши људско саобраћање утварама и привиђењима са екрана. Изгубивши осећај за живог човека, он је изгубио и љубав према њему и болећивост. Човек престаје да се посматра као личност, он се претвара у оруђе. Кажу да телевизија може постати темељ верске просвете, међутим она убија само срце вере - молитву, мистички разговор душе са Богом. Претоварена, закрчена бујицом утисака, душа није у стању да се усредсреди на молитву, на речи молитве наноси се слој страсних представа туђих молитви. Молитва је средиште духовног живота. Човек избацује душу из тог непокретног средишта на захуктали круг представа које се стално смењују. Изван молитве и сазрцања није могуће унутрашње осећање Бога, сведочење душе о присуству Божијем. Па чак и ако телевизор постане преносник верских емисија, свеједно ће веру лишити онога главног - дубине и мистике, зауставивши се на катихетсву и оглашавању, на разини речи, а не силе. Без верске интуиције која сазрева у тиховању, такво оглашавање (поучавање) или се неће примити, или ће се примити на разини духовно-културних вредности. Неопходна је наравствена (морална) припрема, неопходна су верска трагања, нужна је борба са страстима и гордошћу, да би се припремило на примање хришћанства, да би се осетила његова препорађајућа сила. Иначе ће Христос куцати и куцати на затворена врата.

Призори секса нарочито погубно утичу на децу која са прећутним одобрењем родитеља седе заједно са њима (родитељи би иначе морали или да искључе телевизор или да удаље децу из куће на неколико часова, те се они зато рађе праве да не примећују децу која иза њихових леђа гледају телевизију). Деца још мање него одрасли могу да владају својим осећајима, због чега након духовног искварења испред телевизора хришћанство доживљавају као стешњујући систем, са отвореним или прећутним противљењем према њему. Неко би нам могао приговорити да су други телевизијски програми чисти и морални, али у стварности је далеко од тога. Када би се у емисијама бавили само морализовањем, телевизори се уопште више не би куповали. Погледајте лица оних који седе пред телевизором. Шта привлачи њихову највећу пажњу - морализовање или гангстери и џудо захвати? Кад би семе за цвеће и коров помешали заједно и бацили у земљу, можете бити уверени да ће коров загушити цвеће. Пред телевизором расте човек са пригушеном духовношћу. У најбољем случају он прихвата веру као етичко-културну и историјску вредност, што у суштини бива религија без Бога. Зато телевизија богаљи дечје душе. Телевизија деци одузима детињство, од деце их наједном чини старцима - децом без детињства и чистоте! Вера је тајна, а телевизија тајну претвара у рекламу. Литургија се не може прихватати као визуелна представа; то је мистичко уприсутњење голготске жртве, у чијем гледању и учествовању су у древна времена имали приступ само после припреме, само чланови Цркве који се не налазе под епитимијом. Литургија је силазак Светога Духа и преображење људске душе. А зар телевизија може да забележи силазак благодати?!

Телевизија је у домове верних људи донела богохулне филмове о Христу Спаситељу. Вештина уметника да се преображавају, њихово умеће да забораве себе, да се поистовете са оним кога глуме, показује одсуство сваког верског осећаја или изопаченост вере код глумца који себе поистовећује са христом. Сатана је рекао: ја сам бог. Адам је рекао: ја хоћу да без Бога будем бог. Глумац каже: ја хоћу преко себе да свету покажем Христа Спаситеља. Значи тај је глумац уверен да он може да мисли као Христос, љуби као Христос, делује као христос. То је веће богохулство од примитивне и безвезне противверске пропаганде. Данас глумац глуми гангстера, сутра апостола, прекосутра можда регана или друга Камоа! Но наша ће унутрашњост, примивши у подсвести попростачени позоришни лик ће по закону асоцијација и аналогије (подсећања и сличности) у мислима тај лажни лик као жиг ставити на светињу.

телевизија је непријатељ са којим нема нагодбе. Његово нападање нема ни мере ни границе. Док се пустиња Сахара шири брзином од пет километара на годину, телевизија у победничком маршу проходи целу планету, исушавајући и задње изворе и врела, загађујући и сравњујући последње оазе духовности.

Убрзо човек више неће морати да посећује пријатеље, да се вози на састанке, долази у школу ради предавања: он ће све то моћи да чини рукујући телевизијским системом и остајући код своје куће. Човек ће у свету остати као у пустињи, хладној према свему и туђој за све.



(Из књиге: Православна Црква о биоенергичарима, НЛО-има, телеисцелитељима и окултним појавама. Москва, 1993)


http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/TV.htm

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 09 Феб 2012, 00:49

Монахиња Атанасија: О очевима и синовима (или о православној породици)

Нећемо покушавати да говоримо о родитељима и деци, јер верујемо нашим бакама, које су говориле да се не гаје исто синови и кћери и да је потребна посебна пажња да мушко порасте како треба. То је вековима било јасно и није била потребна нека посебна прича о томе. Најпре треба да се зна да је тада Србија била православна, породица је била светиња, а мушка снага се пројављивала и прослављала кроз витештво.

У дугој историји ратова, на овој нашој ветрометини, мушкарци су вешто баратали оружјем и дружили се са њим, али не да се њиме бахате, него као гарант очувања слободе. Свака је кућа имала доста оружја, а сва чељад је умела да га употреби. Постојала је сигурност да ће оно бити упоребљено само у крајњој нужди. Истинска побожност је обухватала све, њом су живели сви - и сељаци и племићи. У витештву они су сви били племићи, јер су се истим, високо моралним законима покоравали. Васпитавали су их најчешће очеви и старци, а мајке су се старале о телесној нези и пружале им емотивну подршку у савладавању препрека на које би наилазили. Мушкарци су пролазили све фазе од детета, дечака, младића до одраслог мушкарца имајући стално пред собом јасан морални узор. Они су сигурни, учећи од својих узора, могли да преузимају одговорност и да сами постају ослонац својим породицама када их заснују. И нису се бојали да их заснују. Нису били богатији, а ипак су чвршће стајали на земљи, и породица се цела осећала као мала домаћа црква, као брод који плови кроз време у коме има своје обавезе према својим путницима и према Богу и роду. То су били и њихови циљеви за које су се непрестано борили, ради којих су много трпели, и каткад се и радовали. Емотивно су били здрави и нормални. Кроз цео живот носили су своје дивне узоре из младости, а својих су се предака сећали кроз време, са осећањем да су нераздвојни, да у две Србије војују за исте циљеве. У најтежим временима народ је преживљавао страшне поразе и зверске одмазде, вапијући тада ка тој, другој, а ипак увек првој и јединој Небеској Србији и њеним светима:



-Велике војводе Србије Небесне

О, безбројне српске, војске бестелесне,

Ви сте српског стабла најплоднија грана,

Ви сте наша снага и наша одбрана:

Помоз’те нам живет по Божијој вољи.

Да из дана у дан сви бивамо бољи,

Из духовног света и духовним мачем.

Помозите, светци, бољем, а не јачем.

Свети Владика Николај


Та подршка је васкрсавала како појединце тако и народ. Из незамисливих невоља, из потпуног уништења, поново би Срби васкрсавали, чак и када су историјски готово нестајали. Зато није нимало чудно да се не можемо усправити, да се не дозивамо разуму и да смо тако паралисани и не чинимо ништа да нам буде боље. Овде говоримо најпре о очевима и синовима, јер од њиховог доброг односа зависи да ли ће наша насукана народна лађа кренути ка луци спасења. И да ли ћемо успети да у заглушујућој халабуци, коју су наши непријатељи подигли, чујемо тихи глас из Небеске Србије, који нам шапуће оне исконске савете доброљубља, а тај смо глас ми учинили тихим у нама, препуштајући се непромишљеном површном животу и забавама.


Када из нашег живота оде побожност, када нема молитве, којом струји кроз нас глас Божији, глас Небеске Србије, када останемо сами да организујемо на земљи себи друштво, онда не знамо ни где су овце, ни где звери. И сви живе у страху, а сами га гомилају у своје јасле, и уместо обећане паше - све нове и нове гомиле мрака у јаслама, у главама, у срцима. Па уместо да превијамо једни другима ране, ми оремо по њима, ми себе уништавамо и зло чинимо себи и ближњима. То је нерационална уништавајућа сила. Свети Јован Златоусти када говори о важности слоге у породици и како се то преноси на општи план, каже да је узрок свих ратова на земљи - рат у породици, а на питање када ће да се заврше - када се смиримо и престану да ратују човек и жена у браку, када престане сукоб и рат у породици. А ми мислимо да је то наше приватно питање. Ево неких примера.


Отац хоће да изрази неповерење у синовљеву умешност у нечему, у неком сасвим обичном послу у кући и уместо, ако већ мора, да му то мирно каже, користи иронију и сарказам, и обраћа му се са горде висине: – Ти ћеш да ми кажеш?! Шта ти знаш? Овакви дијалози су свима познати. Има много таквих реченица, готово свакодневно у свакој кући. Тај отац који овако ради, он свакога дана убија по мало свога сина, чини да он не може да се усправи, да постане сигуран у животу, самим тим тешко преузима одговорност и не може да води породицу. Такав син нема способност да самостално одлучује и кроз живот склон је да прима многе погрешне утицаје. Жене ускачу да бране сина од оца, па они бунтујући постају дрски и говоре незамисливе речи оцу. Онда следи лажна сигурност и гордост сина, која је без покрића, инаџијска сигурност, односно глувоћа за дијалог. Тако онај кроз кога треба да сиђе благодат на сина, опроклећује сина, а син који треба да добија радост од оца, себе и своје потомство одваја од Божанске енергије, која би могла да га препороди и усрећи. Мајке везују сина за себе (да би владале мужем, да би на селу обезбедиле свој положај у породици која је обезбожена), па уместо да се успостави небеска јерархија, проблем путује кроз време. Тако одгајен син губи своју чврстину, нема витешког духа, у тако ћопавој породици, ако је уопште и има (данас се рекламира себељубље са иживљавањем свакојаких инстиката, а не потреба људског бића); тако одгајан син, озлојеђен и испонижаван је уствари припремљен да сутра буде према своме сину још гори, чак и физички насилан, па бива и обратно, а ми са ужасом читамо црне хронике, шта су све они учинили.


Томе треба стати на пут. Ако смо земља са, по попису, толиким бројем православног народа, зашто нису моралне норме наше вере уграђене у све институције и законе земље? Иако је демократија крива за све то (у ствари распуштеност и сатанска анархија, јер први демократа који је устао на Бога је био Сатана). Дакле, зар нису црне хронике довољни докази да смо у слепој улици, да је ово ћорсокак у коме смо. Добро је да народ све више осећа да му јесте спас у Цркви. Иако је демократска тековина све ово зло што нас је снашло, она је само била лажна, ми се за њу не залажемо, али када би чак и она била спроведена, немогуће да би народ (преко 90% православних) у својој земљи могао имати диктатуру овако болесних идеја, са овако демонизованим узорима. То је питање тренутно мало у власти обичног малог човека. Већ смо рекли да живи у диктатури наказног, обезбожног, одрођеног малог дела свога народа. Али оно што може и треба, то је да се сви узмемо у памет и да почнемо да служимо Богу, делима, мислима и речима. Када нешто желимо да другима кажемо, да их уверимо да греше, да користимо јаке доказе, а да нам речи буду благе, као што је говорио блаженопочивши патријарх Павле.


Тихи глас Небеске Србије све је чујнији, што више прилазимо вери и што више чистимо своју душу и свој духовни вид. Тако смо и видели да има, и да стасавају очеви из првог дела овог текста. Има у Србији витезова, има дивних очева и синова, и честитих побожних мајки и кћери које су радост својим родитељима, има породица које дишу једним духом; свега тога има, али ми би да их буде више и да они нејаки брже порасту, па да нам Србија буде, како Свети Владика Николај каже, каква треба да буде.


Да Србијом свете песме брује, јеванђеље Божје да се шири, српска земља да тамјаном мири, да се светли образ у Србина, пред људима и пред анђелима. Великаши да праведно суде, богаташи да милост деле; да сусед суседа оправдава (а не да се још куне и чини неправду), да нејаког јаки подржава, да поштује млађи старијега, да девојке држе девојаштво (да се не поносе грехом и раскошним одевањем), да попови по светињи живе, калуђери да за народ клече, и да греју пештере сузама и за народ топлим молитвама. А народ да недељу светкује, да празником цркве испуњује.


А о разлозима зашто су цркве празне, Свети Владика Николај вели:


“Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве.”


Да, треба да славимо своје крсне славе и да се не одричемо српскога имена. Да се Православље свуда шири, а не потискује. Да се уздигне са земље молитва.



“Да са земље грми ка олуја

Да Србија кличе-Алилуја!”



Монахиња Атанасија



Са благословом Оца Симеона

Манастир Рукумија

http://www.svetinjebraniceva.rs/

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 10 Феб 2012, 15:43

Prelep tekst o vaspitanju dece, i odnosu roditelja sa decom.
Hvala ti sto postavljas ovakve postove
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 21 Феб 2012, 23:41

...
Планирање породице

Данас бих желео да наставим тему грехова који су везани за недостатак жеље за децом. Сви знају како се деца појављују. Прво бива супружничка блискост услед које долази до зачећа, а после извесног времена долази до рођења детета. Управо ову нормалну законитост (блискост – трудноћа – дете) људи покушавају да изопаче. Раде тако да постоји блискост, али да не буде зачећа. А ако се зачеће случајно догоди, спречавају да се зачето дете роди. Стога је очигледно да данас постоје два основна правца у борби против деце – средства за контрацепцију и абортуси. У стара времена, кад није била толико развијена индустрија средстава за контрацепцију, кад се абортус сматрао смртним грехом, рађало се колико Господ пошаље. Прошли пут смо гледали филм о абортусима. Мислим да сад нико од вас не сумња у то да је абортус страшна појава у нашем животу.

Данас супружници од самог почетка не желе да имају децу, и то се модерно назива – "планирање породице". У ствари, читаво планирање се практично своди само на умеће коришћења средстава за контрацепцију. Испоставља се да је планирање усмерено само у једном смеру – у смеру смањења наталитета.

Никад се не бих усудио да покрећем сличне теме у разговору са пубертетлијама да ме на то не приморавају околности. На телевизији се већ одавно отворено рекламирају хормонска средствa за контрацепцију. У многим продавницама које раде нон-стоп, поред жвака се могу видети презервативи. Новине са великим тиражима испуњене су чланцима посвећеним развратним темама. О овим темама активно пишу и популарни часописи за омладину.

Почећу од једне крајње распрострањене заблуде. У једном разреду, на беседи после филма о абортусима, једна девојка ми је изјавила: "Оче, ви све бркате. Зашто коришћење средстава за контрацепцију називате грехом? Па, управо она спасавају људе од абортуса". То је врло распрострањена заблуда – да наводно ова средства смањују број абортуса. Статистика говори нешто друго. У Америци, где од нижих разреда постоје програми за сексуално васпитање и где већ од раног узраста сва деца знају за контрацепцију, и где су практично сва средства за контрацепцију крајње доступна омладини, наизглед би требало да абортуса има мање, јер они умеју да се чувају. Међутим, испоставља се да је све обрнуто. Број трудноћа међу ученицима у Америци је десет пута већи него у Русији. Ово је статистика с краја 90-их година. Очигледно је да се скоро све ове трудноће завршавају абортусима.

Зашто се то дешава? То се може објаснити врло једноставно. Умеће коришћења средстава за контрацепцију доводи младе људе до неодговорности у сексуалном животу: "Чега да се плашим? Ништа се неће десити?" Неодговорност рађа распуштеност морала, што доводи до тога да број случајних и неуредних полних веза расте до 30-40 пута (!). Контрацепција даје извесну заштиту од трудноће, али не велику – 70-90%, зато се број трудноћа не повећава 30-40, већ "само" 10 пута. Запамтимо ово. Морална штета од средстава за контрацепцију је много већа него "корист" коју она наводно доносе.

Кад је у Јарослављу, 1993. године, организован мучан експеримент и кад су сви ђаци пропуштени кроз двонедељне курсеве из сексуалног "просвећивања", већ следеће године број силовања је порастао два пута, а међу омладином до 14 година се број венеричних болести (код ових болести постоји период инкубације и оне се не шире одмах) годину дана касније повећао дупло, а након још годину дана – деветоструко. При том, ако је у другим местима постојало повећање броја венеричних болести због свеопштег пада морала, то је било међу старијом омладином. А овде је пораст болести пубертетлија до 14 година очигледно био повезан с раним "просвећивањем". Цифре су врло сличне америчким. Кад су децу учили да користе средства за контрацепцију, убеђивали су их да ова средства штите од болести. Међутим, од болести штите само 70%, а од СИДЕ уопште не штите. На крају је, уместо објављеног смањења, наступио нагли пораст болести.

Између абортуса и "безбедног" секса постоји директна веза. Хајде да заједно промислимо. Ја бих издвојио два типа породице које се разликују у погледу супружничке блискости. Први тип породице су нормалне стабилне породице у којима блискост за супружнике има само плусеве. Као прво, они желе децу, као друго, блискост је повезана с извесном пријатношћу осећања. Господ је уредио тако да су неки физиолошки процеси који су нам неопходни за постојање повезани са задовољством. На пример, треба да се хранимо, а Господ је учинио тако да је једење пријатно. Дакле, први тип породица: код њих је на првом месту рођење деце, а на другом месту је задовољство.

Други тип породица је следећи. Супружници схватају да је блискост огромно задовољство, али, на жалост, блискост има једно врло непријатно својство – услед ње се рађају деца. То је велики минус.

Питање за вас: у којим породицама се врше абортуси – првог или другог типа? Свима је очигледно да је то у породицама другог типа. А сад једно помало лукаво питање: а које породице користе средства за контрацепцију? У породицама првог типа средстваима за контрацепцију се прибегава много ређе; или постоје медицински показатељи за то да је трудноћа опасна по женино здравље и живот или се у овој породици већ родило троје-четворо деце. Међутим, ако у таквој породици чак и кад наступи трудноћа која је за супружнике непожељна, она никада неће довести до абортуса. "Да, нисмо хтели да имамо још деце, али се дете појавило. Нема везе, изаћи ћемо на крај с још једним". Не заборавимо то: на абортус иду исти они људи који користе средства за контрацепцију, јер и на абортус и на средства за контрацепцију људе наводи само једно – јак отпор према томе да имају децу. Обично је ток догађаја следећи: супружници не желе децу, користе средства за контрацепцију, али како нема средстава која пружају стопостотну заштиту, наступа трудноћа, а жеља за дететом се и даље не појављује. Супружници иду на абортус, убеђујући себе да је то просто непланирана трудноћа, а следећи пут, кад буду планирали рођење новог детета, оно ће се, кажу, обавезно појавити.

Дакле, за мене је очигледно да је спречавање трудноће грех против породице. Тамо где не постоји жеља да се имају деца, није могуће створити стабилну породицу. Истинска љубав која се рађа између супружника захтева да се ова љубав подели с још неким. Срећа супружника се још више повећава са повећањем броја чланова породице, носилаца ове среће. Ако је међусобна везаност супружника довољна само у односу на оног другог, ако ће сваки "трећи" већ бити сувишан јер би нарушио "хармонију" породице, јасно је да у овој породици не може бити истинске љубави.

Исто тако ће се и похлепан човек радовати свом богатству, али ће и мрзети свакога ко буде претендовао на његово благо. Међутим, то је врло рђава радост, она не доноси срећу, већ само мучи човека, испуњава га страхом да ће изгубити богатство, страхом пред завидљивцима. А постоји радост дарежљивог човека, који се радује свом богатству, зато што му оно омогућава да помаже другима. Ово је већ чиста, светла радост.

У обичним породицама (сад не узимам у обзир породице алкохоличара и људи који су деградирали), број деце је показатељ среће у породици.

Дакле, ако супружници избегавају зачеће деце, то представља симптом духовне болести породице, а духовна болест и јесте грех. Овај грех је опасан управо због тога што га скоро нико не сматра за грех, али то је грех, он или сам јако унакажава породицу или је резултат друге духовне болести у породици.

(...)

Каква је духовна штета од контрацепције? Као прво, контрацепција је директно повезана са богохулством. Већ смо говорили да у тренутку зачећа невидљиво присуствује Бог, дарујући малој ћелији будућег детета живу душу. Користећи средства за контрацепцију, супружници својим поступцима поручују: "Господе" Оно чиме ћемо се ми сада бавити се Тебе не тиче, снаћи ћемо се сами". Бог се свесно истерује из породице у којој се користе средства за контрацепцију. Зар то није грех? За породицу која дубоко верује (изузев породица с много деце или породица у којој је супруга озбиљно болесна), то би било богохулство.

Као друго, котрацепција помаже развој блудне страсти у човеку. Борба против страсти је ствар којом се баве само они хришћани који дубоко верују, али и ономе ко не верује у Бога биће корисно да сазна шта су страсти и због чега су оне страшне.

Шта су страсти? Страст је такав стадијум развоја греха кад он коначно осваја човекову душу. Човек више не може да изађе на крај са својим жељама и због тога почиње страдање (страст = страдање). Страда или сам човек или људи из његове околине. Најчешће страдају сви.

(...)

Жена користи хормонска средства за контрацепцију. Шта тиме постиже? Она се меша у њен танано наштимовани систем. То не пролази без трага. Никад није било оваквог обиља женских болести као данас. Ако се данас негде појави вест да су батаци које смо увезли из иностранства пуни хормонских препарата, кренуће читав талас протеста. Али, нико не говори о томе да сака хормонска таблета за контрацепцију садржи на десетину хормона више него један пилећи батак.

Ево још једне приче. Нека парохијанка је до доласка у храм неколико година користила једно хормонско средство. Кад је хтела да роди дете, једва је остала жива. Ово средство је проузроковало сужавање материчних канала којима се зачета беба спушта у материцу. У овим каналима су се створили спојеви. На крају је зачела дете, али оно није могло да се спусти у материцу. Она доспева у реанимацију с дијагнозом "ванматерична трудноћа". Ванматерична трудноћа је стопостотна смрт детета од глади, плус претња по мајчин живот. После операције, током које јој је одстрањена практично цела материца, ова парохијанка је заувек изгубила способност да рађа. Истина, један православни гинеколог је овим поводом приметио да, на жалост, није могуће доказати да је све што се догодило с овом парохијанком везано за наведено средство, иако је врло вероватно да је оно узрок томе. Зато се гинеколози не заустављају у примени ових средстава за контрацепцију.

Један од московских православних гинеколога је на просветним курсевима истакао да је материца осамнаестогодишње-двадесетогодишње девојке, која око годину дана користи хормонска средства, као материца неке старице. Уместо плодоносне земље која је спремна да прими семе – само спаљена испуцала сува земља. Имајући овакав старачки орган, наравно да жена није способна да зачне.

Постоје и другачија средства за контрацепцију. На пример, спирале. Оне механички надражују слузокожу материце, па ембрион не може да се учврсти у њој да би се развијао. Зар то није изругивање сопственом организму? Један други православни гинеколог је спиралу у материци поредио с трном у прсту. Организам из све снаге настоји да гнојем избаци тај трн. Исто се дешава и у жениној утроби. Невешта употреба спирале може да нанесе велику штету жени. Али, чак и умешно коришћење увек шкоди. Слични експерименти са својим организмом никада не пролазе без последица.

(...)

Лекари-гинеколози указују на две основне врсте средстава за контрацепцију која поседују абортивно дејство.

Као прво, то су унутарматеричне спирале, које смо већ помињали. Ова средства уопште немају права да се називају контрацептивима, пошто реч "контрацепција" означава "средство за спречавање трудноће". Спирале ни на који начин не спречавају зачеће. Њихово дејство се базира на томе да већ зачет (!) заметак не може да се причврсти за зидове материце, односно дејство је искључиво абортивно, пошто је везано за одбацивање већ зачетог живота.

Друга врста средстава за контрацепцију која имају абортивна дејства јесу већ помињани хормонски контрацептиви. Ова средства су сложенија и делују одмах у неколико праваца. Не упуштајући се у детаље, истаћи ћу да ова средства имају четири механизма која спречавају рађање деце. Прва два механизма спречавају зачеће, али пошто до зачетка новог живота ипак долази с времена на време, она друга два механизма усмеравају свој ударац у већ зачети живот. Крајем 1998. године у САД је објављена декларација која упозорава на абортивност хормонских средстава за контрацепцију.

Такође ћу истаћи следеће. Хормонска средства делују у неколико праваца да би што више смањила ризик од трудноће. Међутим, што је "поузданија" заштита од трудноће, тим је већа штета која се наноси жени. Рађање деце је способност женског организма коју је у њега уткао Бог. Борба с овом способношћу као с болешћу, изазваће праве болести. Контрацептиви, како хормонски, тако и спирале, доводе женски организам у толико болесно и растројено стање да она више не може да зачне дете. Рецимо, не боли ме глава, али ако будем узимао таблете против главобоље, сигуран сам да ће ме ускоро заиста заболети.

Иако је број деце убијене хормонским средствима мањи него убијене спиралама, грех убиства (абортус) остаје. Квантитет (мање абортуса) у овом случају не прелази у квалитет (мањи грех). Страшно је имати на својој савести чак и једну убијену душу.

Дакле, броју абортуса који се у огромном броју обавља у болницама, додаје се много већи број микроабортуса, који се просто не могу евидентирати и избројати. И многе жене које сматрају да нису криве за извршене абортусе, у ствари су криве за убиство деце зачете у њиховој утроби. Наравно, оне нису знале да су користећи средства за контрацепцију убијале децу, зато што им то нико није рекао. Али, убиство, чак и из нехата свеједно остаје убиство. Кривица за нехотични грех мања је него за свесни, али убијеној деци то више није важно.

Из књиге свештеника Илије Шугајева,

"Једном за цео живот" – разговори са средњошколцима

о браку, породици и деци,

штампане са благословом Патријарха московског и

целе Русије Алексија II,



*

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 08 Мар 2012, 18:42

- Оче, шта је живот?
- Битка, дете моје.
У којој најпрецизнији може промашити.
И најопрезнији се може преварити,
У којој и срце јунака може задрхтати,
А непријатељ и дању и ноћу напада.
Ова битка целим светом влада,
И у њој се мора до краја остати.

***

Нисмо свесни до краја колика је наша сила,
Да сваког дана чинимо дела добра ил’ зла,
Да је некога лоша реч уништила,
А добра некога спасила.
Речи су тихе, поступци су ситни,
Одмах их забораву препуштамо,
За нас су они потпуно небитни,
Али нејаке људе њима сламамо.


***

Светлост је звезда даље нег’ облаци,
После олује сунчеви сијају зраци,
За Бога невољених бића нема,
Сваком Свом створењу Он добро спрема.


***

“Деца су апостоли Бога,
Које нам дан за даном
Он шаље да би нам говорила
О љубави, миру и нади!”


Царица Александра Фјодоровна Романов

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 03 Апр 2012, 21:15



http://nbf.pl‎

Повратак на “Кутак за татице”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 11 госта

cron