www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Kако сачувати породицу

Уредник: meteori

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 30 Сеп 2010, 16:32

Беседа 12

Како сачувати породицу?[1]


Данас се јако много бракова распада, по савременој статистици - око 70% бракова, односно две трећине, што је ужасна цифра. Истраживач Сорокин, који је, чини ми се, негде 20-их година истраживао ово питање писао је: "Код нас на 10.000 бракова има 89 развода," односно, то је било мање од 1%. Он је говорио: "То је страшан пад морала за Русију." А данас је већ 70 пута више од 1%, и пад породице као институције је страшан.

Социолози истичу много различитих узрока. Наравно, сви ови узроци се не могу сматрати ваљанима, зато што се, на пример, често наводи узрок као што је психолошка неспојивост - различитост карактера. Па, јасно је да се мушкарац и жена у сваком случају психолошки разликују и да не може да постоји двоје потпуно идеалних људи. Затим, наводи се одсуство заједничких интересовања. Такође, зар се то може сматрати разлогом, односно озбиљним разлогом за развод? Јер, каква могу бити заједничка интересовања? Ако је мужу занимљива сама жена, све што занима њу, занимаће и њега, и све што занима њега, занимаће и њу, овде у принципу не може да се деси да не постоје заједничка интересовања зато што је занимљив муж са свим својим интересовањима и жена са свим својим интересовањима. Дакле, жена са свим својим интересовањима је занимљива, и овде очигледно недостаје нешто друго. Неки говоре о одсуству љубави. Наравно, одсуство љубави је наводно озбиљан узрок, али треба имати на уму да људи и не могу да ступе у брак и да се притом надају да ће се љубав одмах појавити. Љубав се рађа, њу треба гајити, треба је васпитавати. И то је прва тема од које почињем часове с ученицима старијих разреда. Ову тему започињем одмах, на првом часу - трудим се да крупним словима напишем: Није могуће ступути у брак из љубави. Разуме се, они се чуде - како није могуће?

Кажем им: "Да, сви ви имате намеру да ступите у брак из љубави, брак без љубави је ужасна ствар, ипак, без обзира на то, запамтите да брак из љубави у принципу није могућ." Наравно, трудим се да објасним да још ниједан човек на земљи није ступао у брак из љубави. Намерно се трудим да то истакнем, зато што човек заиста мора да им објасни да постоји љубав и да постоји заљубљеност.

А по чему се љубав разликује од заљубљености? Ако би се тако, у две речи објаснило, сасвим кратко. Ево једног примера - човек лежи у болници с преломом ногу, месец дана, два месеца, на пример, пола године је лежао у болници и кажу му: "Сутра ћемо ти скинути гипс, почећеш помало да ходаш." Он осећа огромну радост, узбуђен је: "Сутра ћу почети да ходам". Осећа необично одушевљење, али једва хода. Тако је и у заљубљености. Човек је срео другог, осећа: "Могу да будем јединствен с њим, односно, он осећа, доживљава необично одушевљење, неку необичну радост, али засад још не воли истински. То се опет може упоредити с претходним примером. Прошло је месец-два откако је човеку скинут гипс, и он је почео да се креће, да хода постепено, и то му више не доноси неку радост, за њега је то постала уобичајена појава, он иде, из лежећег стања је прешао у стање ходања, односно, променио се. Променило се његово стање, начин живота. Ето, тако је и с љубављу. Кад човек осећа радост то је још увек заљубљеност. Он осећа радост због тога што општи с човеком, што може да буде једно с њим. Али то још није јединство. Кад је човек већ ступио у нову везу, у јединство, кад су се две душе: мушкарац и жена слили у једно, како се каже у Библији - "двоје у једно тело," њих двоје постају јединствени, као две руке једног организма. Односно, ако је једној руци лоше, и другој је тешко, ако се једна нога спотакнула, ако је нагазила ексер, друга ће трпети двоструко оптерећење, носиће тежину целог организма. Ето, кад почне такав живот, то је већ права љубав. То није просто заљубљеност као неко осећање, као осећање које испуњава човека, већ је љубав стање кад су се две душе већ срасле, а заљубљеност је предосећање: можемо да се слијемо, сад можемо да се слијемо, да постанемо једно, али још нисмо постали. А љубав је кад су људи већ постали једно, зато заиста, праве љубави, чим су младић и девојка ступили у брак, кад су постали муж и жена, међу њима још нема, у принципу не постоји оно јединство душа до којег ће међу њима доћи, јер се још не зна да ли су јединствени. Проћи ће још пет, десет, петнаест година док се међу њима не роди толико блиска веза, кад може да се деси да жена и муж буду одвојени, рецимо муж је некуда отпутовао, али га она својим срцем осећа. Међутим, колико ће времена проћи, док се таква блискост, такво јединство душа не појави? Зато, је прве 2-3 године љубав у принципу у стању зачетка или тек почиње да клија и људи просто не треба да се жале на то што међу њима нема љубави, зато што се за љубав треба борити, треба се трудити.

Да, социолози су издвојили још неколико разлога, на пример, приоритет професионалних циљева у односу на породицу. Као да је то заиста озбиљан разлог, или на пример, егоизам, небрига за породицу. Човек мора да схвати следеће: да би некако сачувао породицу, породица за њега мора да буде заиста на првом месту, ма шта да се деси. Ако се, рецимо, пред мужем поставља проблем: да ли да изабере ново радно место на којем ће имати више успеха, односно, на којем ће напредовати у каријери, у ономе чему је тежио целог живота, или да изабере породицу, на пример, треба да оде из породице или да га по цео дан не буде код куће, да мало времена проводи с породицом, -нормалном мужу треба да буде потпуно јасно: ма нека пропадне мој посао ако ће због тога трпети моја деца, ако не будем могао да се бавим њима, ако ће због тога трпети моја жена, односно ако не будем могао да јој помажем. За човека, наравно, породица увек треба да буде на првом месту. Ако није тако, ако породица није на првом месту, то је страшно, јер може да доведе до распада породице.

Међутим, вероватно је оно главно, и то ће бити као различите стране медаље неког главног разлога који бих ја формулисао на следећи начин. О томе говори један изванредан писац - Фром, философ. Узгред речено, мислим да се генијалност људи вероватно састоји у следећем - у томе што постоје неке истине које сви схватају и осећају, а неком једном човеку се даје да их формулише. Ето, у томе се састоји генијалност. Он има један рад под називом "Умеће љубави". И том раду му је пошло за руком да успешно формулише главни разлог због којег се често распадају бракови. Постоји једна реченица у његовом раду која каже да проблем љубави није проблем избора личности, то је проблем способности човека да воли. Ето, чини ми се да је то врло прецизно. То је заиста тако јарко и јасно формулисано.

Кад се човек одлучује за развод он обично размишља: "Ето, била ми је потребна добра жена, нисам имао среће, нисам добро изабрао. Шта да се ради? Тражићу даље. Развешћу се од ове па ћу да тражим другу." Он почиње да тражи другу, али с овом се понавља исто то, зато што проблем заправо није кога изабрати, није проблем избора, већ је проблем личности, проблем је да ли сам човек може да воли.

Мислим да, такође код Фрома постоји једна јако добра подела појмова. Човек може да буде. За њега постоје два основна појма: бити и имати. И, једна моја, такође занимљива познаница, психолог, која се исто бави породицом, говорила је да после свог првог разговора с људима који већ имају породицу, обично као домаћи задатак поставља следеће питање: "Добро, сад идите кући, а следећи пут ћемо разговарати на ову тему: кад сте хтели да ступите у брак, да ли сте желели да имате добру жену, да ли сте желели да имате добру децу, да ли сте желели да имате топли дом, или сте желели да будете добар муж, да будете добар отац, да будете домаћин у својој кући? Дакле, шта сте желели: да имате или да будете?" То је заиста веома важно стање: то су два потпуно различита расположења и стања човекове душе. Да ли ја желим да имам добру жену? Да - желим да имам добру жену па бирам, ова није баш сасвим таква, овде нешто не одговара... Па нема идеалних људи, заиста нема идеалних људи који би нам у свему угађали. Зато је човек несрећно изабрао, па ће бирати другу. Желим да имам добру жену, па ћу бирати другу зато што нисам имао среће с овом. Што се тиче деце - ја сам хтео добру децу, а ова су обешењаци, или су се покварила у школи, или их је жена покварила, ташта их је упропастила, па су деца лоша. И испада да је заиста тако, човек се мучи, почиње да се разводи и спреман је да се одрекне деце итд. А у ствари, ако човек има другачију поставку: "желим да будем отац", "желим да будем муж", и поред најгоре жене. Ако имам за циљ да постанем добар муж, ма каква била жена, ја могу да будем добар муж, могу да будем добар отац. Деца могу да буду најнепослушнија, најнесташнија, али ја и поред најгоре деце могу да будем добар отац. Ето, веома је важно да се то схвати, да је главни, основни разлог због којег бракови почињу да се разводе и породице да се распадају, тренутак кад човек жели да има, а не сам да буде. Дакле, то је заиста најважније. Из овога проистиче и све остало. Одавде потиче и то што нема љубави. Јер, нема пожртвованости, нема жеље да човек буде неко, нема жеље да промени себе, нема жеље да се одрекне неких својих навика и онога чему даје предност.

А породични живот се вероватно 99% састоји од неких свакодневних жртава које се чине ради породице. Муж је дошао кући с посла уморан и жели да погледа финале свог омиљеног тима. То је чекао цео дан док је био на послу: или је нешто оштрио на стругу, или је радио у канцеларији и размишљао: "Сад ћу да дођем кући и да гледам фудбал." Чим је прекорачио кућни праг жена му одмах, на вратима каже: "Аха, драги..." и почиње да даје задатке - да оде по сина у вртић, да још успут купи хлеб док она испече пиле, а онда треба да баци ђубре, итд. Муж стоји на вратима и размишља - или да каже жени: "Баш ме брига за тебе, сад ћу да гледам фудбал, а после ћу све да урадим, а ти сама иди по сина," односно или ће учинити то, или ће рећи: "Да, ма нема везе, какав тим, коме је то потребно, породица ми је на првом месту." Човек се одриче својих навика, неких својих разонода. И ево, од оваквих ситних жртава ради породице састоји се заправо, суштина породичног живота - и то 99%. А онда му Господ, за такав подвиг даје мноштво утехе, коју човек добија у породици. Међутим, мораће много да се труди. Човек не жели да се труди и зато се заиста распадају породице.

Наравно, социолози су људи који истражују, испитују - и ако човек прочита шта се још наводи као један од узрока види да се ту, на пример, може срести: одсуство сексуалне културе у породици. Дакле, ово ни у којој мери не може бити разлог за развод. Ако се двоје људи заиста воле, код њих ће увек све бити у реду. Рећи ћемо следеће: од перестројке, чак од самог њеног почетка ова тема је почела често да се разматра - зашто се код нас распадају породице? Људи не умеју да воде љубав, па се породице распадају. Међутим, то није истина. Овде постоји 1% истине. У чему? Ето, муж је дошао с посла, не помаже жени, не бави се децом, лежи на каучу, гледа телевизију, чита новине, а после тога ноћу захтева неке брачне радости, испуњење брачних обавеза. Дању се односи према супрузи без поштовања, а ноћу захтева неке утехе. Природно, жена неће с радошћу ступати у блискост с мужем, који је у току целог дана у извесној мери издаје, као супруг, као домаћин, као отац своје деце ако он одједном захтева нешто што му по закону припада. Не, просто, интимни односи су прво место на којем се испољава и открива да почиње неслога, зато што у такве односе могу да ступају само људи који имају стопостотно поверење једно у друго. Ако нема тог поверења, значи да ће овде почети нешто да не штима.

Наравно, постоји мноштво других разлога, на пример, абортуси. Социолози истичу и такав разлог - абортусе, болести. Да, заиста, абортус такође може да разруши породицу. Зашто? Јер, како може да дође до самог абортуса? Ако супруга или супруг нису могли да заволе детешце које се већ зачело у утроби супруге, односно, ако не могу да га заволе, о каквој правој међусобној љубави може бити речи, ако супруга није могла да заволи тако мајушно чудо, које се налази у њеној утроби? Људи уништавају овај нови живот због неких својих задовољстава. Тада је јасно да ће се показати да њихов циљ није љубав, него они за циљ имају задовољство. Ново дете их лишава ових задовољстава, и природно, онда су спремни да иду на абортус. Међутим, не уништава породицу абортус, већ то што се абортус обавља у породицама у којима нема праве љубави.

Исто је и с алкохолизмом и дрогом. Све ово веома много уништава породицу, али разлог је опет исти, треба видети како је човек дошао до те дроге, како је дошао до тога да се пропије. Овде се пише о мноштву разних разлога. Наизглед, породица је нормална, муж жели да буде глава породице и жели да буде домаћин у кући. Али, супруга је такође властољубива, односно, сигурна је у себе, захтева извесно потчињавање мужевљеве воље својој и дешава се да муж после извесног времена осећа да треба да буде газда у кући, али жена га не слуша, деца у принципу, видећи такву неслогу између мужа и жене такође почињу да се васпитавају не баш сасвим нормално, зато што, наравно, у породици треба да се зна ко је главни. И уз жену, која неколико година звоца мужу, испољава тврдоглавост, не слуша га, он природно, почиње да избегава породичне послове, осећа да није газда у кући. И наравно, постоје неке мушке амбиције, кад он схвата да није газда у кући, да не управља кућом у којој треба да одговара за све. Природно, он почиње да избегава одговорност и почиње да бежи из куће, укључујући и бежање у алкохолизам. И ако му код куће не дају утеху, он почиње да тражи утеху негде у нечем другом. Жена често почиње: "Мој муж је алкохоличар, пијаница, развешћу се од њега." А дешава се да је узрок баш у жени. Тако да овде, наравно, постоје дубоки узроци.

То се крије негде у духовној сфери, у опустошености, у неспособности човека да заволи, да попусти, да схвати другог, и можда је чак заиста спољашњи узрок развода: "он је лош, овакав је, онакав је," тачан, али ако се анализира с духовне стране све то ипак није баш тако, он се и трудио, покушавао је. Распад породице је толико дубок процес на који утичу све стране нашег живота, и породични живот, и васпитање у детињству, чак и само уређење нашег друштва. Ако је, на пример, раније читав начин живота био усмерен на то да се муж, мушкарац, од детињства васпитава као домаћин, као глава породице, он је то и постајао. Сад је јасно да савремени начин васпитања, - и дечака и девојчица, није усмерен на то да мушкарац буде глава породице, да девојчица испуњава улогу мајке, односно данас је већ сам систем васпитања другачији. Ето, на пример, узмимо васпитање дечака. Узмимо да се дечак сад налази у дечјем вртићу. Он иде у вртић у којем је васпитачица жена, у школи углавном предају жене, код куће, ако још отац избегава васпитање, опет га васпитава жена и јасна је ствар да у њему са 16-17 година нема никакве мушкости, односно, он добија женско васпитање. Он са 20 година ступа у брак, а није спреман да доноси јасне одлуке, да има снажну вољу и да буде хранитељ. Односно, данас влада неко мучно стање кад младић има 20 или 25 година, а у глави му је само ветар. Каква може бити одговорност за децу кад он не може да одговара ни за себе?

Људи ступају у брак, почињу права искушења. Млад човек схвата да није хтео да преузима на себе никакве тешкоће. Он још жели да поживи, у њему игра детињство. И почињу невоље, наравно, људи се с лакоћом разводе. Жене се од детињства, од малих ногу, све мање и мање оријентишу на то да постану мајке. Постати мајка за њих није неко узвишено служење које треба испунити. Међу женама нема таквог идеала, као ни међу мушкарцима. У току већ неколико генерација, почиње да се распада сам брак, сама породица.

Недавно сам се такође срео с једним врло занимљивим стручњаком - сексопатологом. Научна сексологија је у принципу нормална ствар, зато што је у совјетско време то била област науке, психологија, која се углавном бавила породичним васпитањем, односно испитивала је по чему се разликује породично васпитање дечака и девојчица, то јест, психолошки развој мушкараца и жена. То је врло занимљива наука. Разговарао сам с једном женом, стручњаком, која сад има преко 70 година. Овим питањем је почела да се бави управо 70-80-их година. Она каже да већ од дечјег узраста неправилно устројство породице у прошлој генерацији почиње утиче на будућу. Тако каже да су код нас, на пример, 70-80-их постала година родитељи деца из генерације која је 50-60-их година ишла у јаслице. "И вршили смо," каже, "испитивања шта се дешава у случају да се на пример, дете до 3 године не васпитава уз мајку, ако га мама стално не мази и не пази, односно не носи на рукама, не изговара му море нежних речи, односно, ако је раздвојено од ње, и или је у јслицама, или га је мама дала баки или деди на чување, ако мама не улаже максимум напора да дете буде уз њу. А 50-60-их година, све било јасно - дете у јаслице, а мама треба да иде на посао. А ми смо," каже, "вршили испитивања и дошли смо до закључка да чак у том периоду може да се види утицај васпитања, односно да се дете у јаслицама већ много разликује од кућног детета. Питамо, дете од 5-6 година: "Реци нам, Андрјуша, који су твоји другови?" И дете из јаслица почиње: "Маша, Паша, Даша, Петја," и набраја пола вртића. Питамо кућно дете: "Кажи нам, ко су твоји пријатељи?" И кућно дете почиње: "Мој друг је Вовочка, али он се сад разболео, па се сад играм с Андрјушом, он је исто добар човек," односно, већ са 5-6 година дете другачије гледа на свет. Оно се дружи са свима, али обавезно из ове масе људи издваја једно-двоје за које се везује срцем, зато што је навикло да има узак круг људи с којима треба да буде тесно повезано. И оно ће обавезно у сваком друштву, у дечјем вртићу, у школи, затим у омладинском колективу изабрати једно, двоје, троје с којима ће се дружити чврсто, јако, зато што ће из укупне масе издвојити једно-двоје деце за које ће се везати срцем. А остала деца, ако с 5-6 година не праве разлику у пријатељству, с 14-15 година неће правити разлику у љубави. Заљубио се, одљубио се, с једном се забављао, па су се растурили, онда с овом, па с оном, може да се забавља с две одједном, њему то није важно. Ако се кућно дете заљубило с 14-15 година, па се растало, за њега је то трагедија. Оно ће се годину-две сећати, док поново не почне с неким да излази, односно, с 20 година једно ће ступити у брак и развести се, јер ето није имало среће, па ће поново ступити у брак, а за друго дете ће ако је већ ступило у брак развод бити трагедија, оно ће се борити свим силама.
Испоставља се да време од рођења до три године, најнежније доба, може касније да има последице по читав даљи живот. Наравно, ако се породица распала у једној генерацији касније већ, да тако кажем, по инерцији, по индукцији, исти ови проблеми почињу да расту из генерације у генерацију. И заиста, испоставља се да је већ 50-60-их година било све мање и мање стабилних породица, а 80-их се већ појавио демографски проблем, 1-2 деце у породици, а сад већ долазимо до момента кад почиње масовни распад породице. Запажамо овај проблем, видимо га: рађа се све мање деце. Данас има много развода. Али, треба да постоји и обнова неких најдубљих момената, односно треба почети од васпитања деце, људи треба да имају неке нове оријентире, да немају само жељу за насладом. Чак и савремена реклама, чини се, може да има везе с породицом. Ако дете од малих ногу види: "навали, грицкај сникерс," "осети потпуно задовољство," "опуштено", односно, кад је дете усмерено на то да добија задовољство, кад је то оријентир, оно наравно, у животу, који се 99% састоји од труда да се послужи једном, другом, - с таквим расположењем тешко да ће моћи да створи чврсту породицу. Зато је, наравно, распад породице толико многострана појава, толико у њој има различитих фактора утицаја, и није баш тако лако ишчупати се из те провалије у коју почињемо да падамо. Али, опет, ако се сви заједно прихватимо рада на породици има шансе. Ево, ми сад у Талдому покушавамо да створимо породични центар који би то покушао. Разговарамо и с мамама-трудницама, зато што је веома важан мамин однос за време трудноће, док је дете у утроби, врло је важно како се мајка односи према детету. Још овде она мора да га воли. Имамо и разговоре с породиљама, и у школама с ученицима старијих разреда, и с родитељима, односно у свим сферама, трудимо се да обухватимо што је могуће више генерација и људи на које би се могло некако утицати, односно да им испричамо каква треба да буде правилна оријентација у породици. Постоји нада, наравно, да ћемо тако сви заједно нешто постићи. Разуме се, потребна је подршка државе да би се тај проблем некако покренуо с мртве тачке.

Да, узрока неслоге и распада породице има веома много, то може бити неправилно васпитање у детињству, и касније, кад су људи ступили у брак, неко се пропио, јасно је да је тешко и ономе ко пије и с друге стране, тешко је све то трпети и постоји извесна сложеност карактера, кад је људима тешко да се навикну једно на друго. Све то је многострана појава. А ако је тако, треба заиста поставити питање - како човек ипак да покуша да сачува породицу у сваком конкретном случају. Ја бих рекао отприлике следеће, иако је ово комплексна појава, и има много проблема, и премда су односи различити у различитим етапама: да би се породица сачувала људи треба да се труде на томе много пре него што породица је породица уопште створена. Ето, ако се говори људима који још нису ступили у брак како да сачувају будућу породицу они већ треба да се труде, треба много да се труде да би имали исправан приступ браку. Међутим, ако, на пример, данас погледамо младе људе видимо да се дечаци и девојчице забављају са 15-16 година, дакле, они имају прво искуство упознавања, искуство првих односа. Дакле, већ на први поглед, још се нису упознали, а могу се уочити неке њихове прве грешке. Човек гледа девојку и види: мајца је што краћа, панталоне што више спуштене, и најпривлачнији део женског организма се нуди као роба на коју мушкарац треба да се упеца. Јасно је да је то већ тешка грешка, зато што жена, девојка, не може, не сме да нуди своје тело, да разрез на грудима буде што већи, сукњица краћа, панталоне тесније. Ако она на ту удицу хвата мушкарце сигурно је да ће их ухватити, и то ће се уловити огроман број. Али, кога ће ухватити? Јасно је да неће најбоље примерке, најбоље представнике мушког пола. И зато већ овде може да постоји грешка. Имао сам један случај кад је на разговору пред крштење једна жена рекла: "Како то? Где ћете ми наћи доброг мушкарца? И шта? Удала сам се за више-мање пристојног, али се показало да је и он исто такво ништавило? Па, где да нађем доброг? Шта да радим, како лепо да живим с њим? Кажите." Ја је погледам, коса јој је у свим могућим дугиним бојама, и спољашњи изглед је такав да имам жељу да јој кажем: "Па погледај се. Кога си могла да привучеш својим изгледом? Тачно, од оних које си привукла, нашла си најбољег, али могла си да бираш и другачије. Заиста, ако је жена лепа, она може да носи скромну одећу, одећа не мора да буде тесна. Лепу фигуру, привлачност жене ништа не може да сакрије - фигура ће се видети. А да би се видео твој добар карактер, неке унутрашње, душевне особине, да би ти се човек загледао у душу, сакриј своје тело, па ће ти се он загледати у душу. А чиме си ти сакрила душу? Показала си тело и мушкарац чак не може ни да види твоју душу зато што је тело заклања. Зато је спољашњи изглед веома важан. Јасно је да ако је девојка целомудрена, ако је њена одећа пристојна, она својим спољашњим изгледом показује да није просто девојка за провод. И њој ће прилазити, можда и десет пута мање, али ће зато онај ко јој приђе прићи заиста зато што је тражио чисту, чедну девојку, па ју је и нашао. Тако да је према пристојној девојци унутрашњи однос момака веома узвишен. А према другима, које изгледају као девојке за провод, момци се опходе веома лакомислено - ортачки, то је мој ортак. Ипак, у себи схватају - јесте ортак, с њом ми је занимљиво да пробам, да тренирам да се грлим и да се љубим. После се младић истренирао, а онда размишља: "Не, не желим да ступим у озбиљне односе с њом, шта ће ми то? Ја сам с њом тренирао, други је тренирао, већ је толико испипана, додиривана, нипошто се нећу оженити њом. С њом сам се истренирао, научио, а после ћу да тражим другу." Зато је врло важно како човек ступању у брак почиње да приступа још из далека.

Такође, притом је важно, на пример, како ће се развијати односи између младића и девојке у прво време. Јасно, изашли су први пут, прва шетња, срце бије, дах је убрзан, емоције су необичне. Први пут он иде с овом дивном девојком о којој је маштао - иде с њом у шетњу. Добро, шетају, шетају неко време, нашетали су се. Желе да развију односе. Први додир као електрошок удара између две руке, први додир, срце опет клокоће, дах је убрзан, човеку је пао мрак на очи, он изговара неке фразе о нечем немогућем, онда, јасно, долази до првог пољупца. Онај ко је целомудрен на томе се задржава, а они који немају кочнице могу да дођу и до кревета. А шта онда наступа? Обавезно ће наступити известан врхунац, врхунац у односима. И испада да се после овог врхунца нема куд даље. Код некога је прошло пола године, код некога се то одвија веома брзо, за месец дана долазе до страсних пољубаца, и онда све брзо прелази у навику, јер се људи на све навикавају. И они почињу да размишљају о томе како су пола године живели у неком сталном шоку, стално је било нешто ново, пунота свих емоција, живот кипти. А онда све прелази у навику, људи почињу да размишљају. Како то? Можда је љубав прошла, можда нешто није у реду? У ствари, све прелази у обичну навику. Прошло је пола године, а они се нису упознали, нису се зближили, зато што је развој њихових односа био само спољашњи. А унутрашње нису постали ни за милиметар, ни за грам ближи, и испоставља се да су односи отишли предалеко и они већ почињу да виде неке недостатке другог. Јасно је, пошто постоји навика, они виде неке недостатке, и готово - љубав је отишла, они слежу раменима, како то - пола године смо тако изванредно провели заједно и онда готово - љубав је нестала. Јасно је да није нестала љубав. Просто - неправилно су се развијали односи и људи се растају. Други пут се састају и опет се све одвија по истој шеми, иако се други пут ипак не понавља баш све, зато што прва заљубљеност, први додир, први пољубац, све то оставља такав траг у души. Затим су опет почели да се развијају такви односи, по истој шеми, опет су дошли до врхунца, па су се разишли. И долази до тога да младић приступа браку, а иза себе већ има: једну заљубљеност, другу заљубљеност, трећу заљубљеност. А са сваком заљубљеношћу кад човек почиње да развија неке своје односе, он у то улаже душу, он се залепи за другог, свеједно што нема урастања срца у срце као у то бива у љубави, у браку, у току дугих година. Ипак, свеједно, људи се лепе једно за друго, затим се веза поново раскида и људи се растају с болом, с крвљу. И човек се заљубио једном, други пут, трећи пут, четврти, и душа је већ опустошена и он ступа у брак, а више нема оне свежине осећања, с другом девојком он више није у стању да заволи истински, душа се већ похабала, опустошила, зато што све ове заљубљености, сви ови неправилни односи, наравно, убијају, будућу, праву љубав. Душа слаби и више не може да заволи. Стога је врло важно како се односи граде још пре брака. Зато за мене лично, чим мушкарац предлаже девојци, жени неке односе, на пример, да се прошетају заједно, да се забављају, то је већ све, он јој већ 90% нуди брак. То је готово. Ето, колико све треба да буде озбиљно. А први загрљај, пољубац - могући су недељу дана пре свадбе, пре него што се региструју у општини, или месец дана раније, јер - да они се већ забављају, већ су сигурни, да, поднели су молбу, већ су вереник и вереница - шта им смета. Али ако међу њима нема никаквих озбиљних односа, а они већ долазе до интимне блискости, до неких супружничких момената, душа ће свеједно касније бити потпуно сломљена, и у будућем, правом браку човек више неће моћи да заволи жену, пошто иза себе има већ једну, другу, трећу везу, а природно је да све то оставља траг.
Зато дај Боже, да се он кад је познанство почело, кад се десио се сустрет, труди да има на уму да ни у ком случају не треба да дође до оваквог вртоглавог развоја односа. Сви односи треба да буду врло уздржани. И ако си већ заволео девојку, за тебе треба да буде закон - готово - то је моја будућа супруга, ја већ треба да сматрам да сам јој понудио брак, то јест, односи треба да буду врло озбиљни - недопустива је чак и сама мисао да могу с њом да се растанем, да могу да се растанем са својом вољеном. Човек који је могао да се растане са својом вољеном касније ће већ моћи да се растане и са својом женом у браку. Односи чак и овде, у заљубљености, треба да буду исти као после регистрације у општини. Готово - понудио си девојци да се прошетате сами увече, сматрај да си јој већ понудио брак. Ето, такви треба да буду озбиљни односи. Природно, не треба ни да говорим о томе да ако већ пре ступања у брак младић и девојка нису сачували чедност, ако су ступили у неку интимну везу - то будућу породицу уништава, зато што се крше основни закони духовног живота - прво јој дај обећање верности, дај обећање верности, потпиши се у општини да је то твоја супруга, да за њу одговараш и пред државом и пред људима, ма шта да се деси, ти за њу одговараш, а онда да, можеш да ступаш с њом у неку блискост. А ако се крше елементарни закони духовног живота - неће бити никакве породице. Све ово се говори о томе како се породица може чувати још пре ступања у брак.

Наравно, породица се може сачувати и без тога, иако мислим да је овај део најважнији, јер, зашто се бракови по правилу распадају? Ето, узмеш крчаг, не можеш одмах да га разбијеш, а ако је сав попуцао, ако је већ сав поломљен, распашће се чим га додирнеш. Исто тако је и у породици. Огроман број различитих грешака људи чине у току свог живота и за време пубертета, и још у неким односима пре брака, и у браку, односно ових напрслина у породичном животу има много, и чим га дотакнеш све ће се развалити. Као што сам рекао, људи чине веома много грешака и пре ступања у брак. У браку је, наравно, исто тако.

Шта може да се посаветује људима? Како је могуће сачувати породицу? Наравно, прво што треба да учини свако - и муж и жена - јесте да одлучи да је за њих породица на првом месту. Ето, колико је то важна тема. Човек којем породица није на првом месту никад неће моћи да је сачува. Рецимо следеће, у Православној Цркви постоји правац у богословљу под називом морално богословље. Кад смо ми студирали, ја сам студирао богословију, управо на моралном богословљу се објашњавало да постоји извесна хијерархија вредности. За православног хришћанина постоји следећа хијерархија вредности. На првом месту су, наравно, Бог и Његове заповести. Човек не сме да поступа против Божјих закона. На другом месту треба да буде породица. На трећем месту треба да буде друштвено служење људима, тј. посао, на четвртом месту нека лична интересовања, ствари којима он даје предност итд. Да, то је веома важно, на другом месту после Бога се налази породица. А како је обично било у совјетско време? Друштвени интереси су били изнад личних. Ето, тако је било: постоје друштвени интереси и постоје лични, а породице заправо није ни било. Није било јасно да ли она спада у друштвене или у личне интересе. Породице уопште није било. Међутим, православном хришћанину треба да буде јасно: прво је Бог, а онда породица, породица је изнад свега осим Бога. Шта значи да она не може да буде изнад Бога? Ако муж наговара жену: абортирај, не желим то дете, хоћу да се решим тог проблема, верујућа жена мора да схвати да је заповест: не убиј, много важнија од послушања мужу. Она мора да сачува породицу, али не по цену убиства. Бог је важнији од мужа. Наравно, постоје ситуације, кад муж може бити пречи од неких религиозних елемената. Ако муж не пушта жену на богослужење, жена више треба да слуша мужа и да сачува породицу, зато што је он не тера да упропасти породицу, да почини убиство, односно она треба да слуша мужа на првом месту, а изузетак је једино ако се то тиче кршења заповести Божјих, заповести поводом неког греха. Зато што за човека породица треба да буде на највишем месту после Бога ма шта да се деси.

Или ако, рецимо, жена размишља да ли да се врати на посао или да остане с дететом, јер - и досадно јој је, сама је с дететом код куће, па не може више, и мисли: "Боље је да дам дете у вртић, да идем на посао." Не, то није најбоља варијанта, породица треба да јој буде на првом месту. Истина, мислим да жене мање греше у том смислу, овде је већи грех од стране мушкараца. Мушкарци, нажалост, све више и више избегавају учествовање у породици у стилу: "Нахранио сам дете, дао сам му да пије, и то је све - више не учествујем у породичном животу." Врло је страшно кад мушкарац избегава учествовање у породичном животу. И мислим да сваки мушкарац треба то да схвати, посебно кад је реч о васпитавању дечака. Занимљиво је то да се по развојној психологији, односно по психологији развоја по полу, кад се има у виду васпитање дечака и девојчица, сматра да од 3 године отац треба да се бави васпитањем дечака. До 3 године деца су, може се рећи, бесполна. Она су уз мајку и мајка их исто васпитава - свеједно да ли је у питању дечак или девојчица. Ипак, после 3 године јасно је да деца треба да добијају потпуно различито васпитање. Дечак се већ васпитава да постане мушкарац, девојчица се васпитава да постане жена. Дечак прелази на васпитање мушкарца, девојчица на васпитање жене. Отац је дужан да се чим је син навршио 3 године, бави васпитањем деце. Данас, нажалост, мушкарца који се бави васпитањем деце, односно породицом, не можеш ни свећом да нађеш. То је врло страшно, кад муж не учествује активно у породичном животу, него све пребацује на жену. Све то постепено уништава брак.

Већина свих развода се дешава управо 2-3 године након склапања брака. Зашто? Зато што сваки млади пар, чим је ступио у брак, мора да схвати: од тог тренутка почиње најтежи и најодговорнији период у нашем животу, кад се заправо формира наш породични живот. А шта се код нас дешава? Чим људи ступе у брак - рађа се дете, и какав оно развој добије у првим годинама, такав ће имати карактер - и с породицом је исто тако. У ово време се одвија најозбиљнији рад, психолошко прилагођавање двоје људи, и то је веома важно. Чим ступе у брак треба да им буде јасно да је пред њима огроман пут, огроман проблем. Зашто? Док су младић и девојка њихови односи се формирају тако да се могу окарактерисати двама цртама. Прва је да се сви недостаци увек сакривају. Имам, ето, ту лошу особину. Никад је нећу показати, што да показујем нешто лоше? Човек схвата да треба лепо да изгледа пред другом половином и труди се да покаже девојци врлине којих можда и нема. Они се можда праве важни једно пред другим. Сигурно, човек увек пред туђим људима жели да изгледа боље. С девојком је исто тако, све је то нормално. Ту нема никаквог лукавства. Ево једног примера: будућа млада је дошла у кућу - јасно је да ће се младић потрудити да поспреми читав стан, да све буде лепо, да се пристојно обуче, да све буде како треба. Пред мамом може да се не стиди, и пред сестром, пред братом, а пред девојком треба да се стиди и то много. Неће ваљда да се покаже пред њом у лошем светлу? Чим људи ступе у брак, наравно, за прве 2-3 године, пред њима је тако огроман број разних мана које раније нису видели, које су крили од људских погледа, па можда и од себе самих, и оне се одједном показују. Јасно је шта тад почиње. Ако је раније младић имао поцепану мајцу могао је да каже мами: "Нешто ми се поцепало, зашиј" и све ће бити у реду, сад ће то већ говорити младој, односно жени. Раније се увек лепо облачио, а сад јој каже: "Гледај сама шта не ваља - сама зашиј." И јасно је да у прво време брачни другови знају врло мало једно о другом, а сад се упознају и најнеочекиваније стране. Јасно је да ако се младић удвара девојци, и они дођу у кафић, он неће копати нос, неће чачкати зубе виљушком, јер то није пристојно. Сад, кад су се регистровали, док седе код куће за трпезаријским столом и једу, ту већ може да се деси свашта, може чак и кутлачом да се чеше по леђима, да чачка уши виљушком - свашта, све то испливава пред жениним очима њој припада мука: шта је то? Никад му се то није дешавало, а сад? Очигледно је да су муж и жена блиски људи и више се не стиде једно другог и све оно што се крило, обавезно ће испливати и људи ће се разићи, сами не схватајући да су неправилно прилазили стварању породице, да нису могли унапред да знају неке ствари.

Дакле, ове 2-3 године су заиста најнапетије, и то није све, на томе се не завршава. У прве 2-3 године се по правилу рађају деца. Овде опет сви односи између брачних другова почињу да се престројавају на други начин. И њихови односи који су постојали док су били младић и девојка, па су се чак успешно развили, и они су се прилагодили једно другом, свеједно се, кад се роди дете опет мењају. Поново се мења све у породици, односно породица расте, стално расте као биљка, она даје мали изданак, ево првих листића, ево првих плодова док дрво не постане витко, лепо. Исто тако и породица постепено расте, развијају се породични односи. Родило се прво дете - готово, почело је престројавање свих односа у породици. Муж и жена морају да се припреме и за то. На пример, кад смо ми чекали прво дете, супруга ми је стално давала књижице: "Ево ти, прочитај, видиш шта ту пише: "Рођење детета", "Нега детета"... Зашто ја читам, а ти не читаш?" "Добро," мислим, "ипак треба да узмем књижицу, хајде да прочитам, отварам, књижицу гледам по садржају да видим шта ту има да је најзанимљивије. Аха! - "Љубомора мужа", онда "Љубомора оца"." То је неки специјалистички чланак, читам иструкције: после рођења детета муж почиње да бива љубоморан на жену. Није ми јасно. Како то муж може да буде љубоморан на жену, односно то је чудно, кад је у питању сопствено дете, па то је његово дете, што да буде љубоморан? А у ствари, заиста је тако. У породичном животу након што се роди прво дете, и ако су односи између мужа и жене били идеални, и они се воле, пазе се, брину се једно о другом, чим се роди дете супруга се аутоматски у потпуности пребацује на дете. Муж долази кући и види: аха, нема оне бриге од стране жене и нема омиљеног јела и нема сталне пажње према њему, да га кад има неке проблема жена саслуша. Она се потпуно посветила детету. Он је за супругу био на првом месту, а одједном је жена сву пажњу усмерила на дете и он одједном више нема приоритет. Јасно је да већ почињу проблеми. Они заједно треба да науче да воле ово мајушно биће. Ако науче да воле заједно - хвала Богу. Узгред речено, код Егзиперија има једна изванредна реченица: Заљубљени, људи који се воле - нису они који гледају једно у друго, већ они који гледају у истом правцу. Ево, ово престројавање обавезно мора да се деси у породици. Зато што се заљубљени само гледају, наслађују се међусобним општењем, мисле да једно у другом треба да пронађу срећу, а срећа није у оном другом, већ у томе што смо се научили да будемо саборци, сарадници, саучесници у животу. Заједно ћете радити исту ствар, заједно ћете волети ово мајушно, мало биће које се појавило.

Ето, то значи да се људи науче да буду заједно, да се науче да у васпитању треба да буде исто тако. Потпуна слога између родитеља је један од неопходних услова за васпитање деце. Чим између родитеља има неких несугласница: мама васпитава по једном моделу, а тата по другом, дете већ мисли: "Аха, мама каже ово, тата каже оно, значи могу да бирам." За васпитање је то врло страшно, кад нема једномислија између родитеља, за васпитање је то ужасно. Овим поводом може да дође до мноштва свађа. Деца, наравно, захтевају врло много напетих снага, пажње, душевних сила. Наравно, многе свађе се дешавају због деце, муж и жена једно другом говоре: "Ти не васпитаваш дете како треба!" Престројавање до којег долази у породичним односима после рођења деце је такође врло важно.

У православљу постоји појам као што је смирење, односно човек уме да се мири, да неке своје амбиције гуши, да их не истиче, и да с миром прилази другом човеку, односно да се смирава с оним што се дешава. Да, ако постоје неке несугласице, сопствене амбиције, он треба да их угуши, да уме да се жртвује - ето то је у породичном животу главно. Људи се у породичном животу најчешће разводе због својих амбиција, због тога што немају жељу да попусте, због схватања неке своје праведности, своје узвишености: "Ја сам паметнији, ја боље схватам то питање, ћути, умукни, немаш појма о томе. Ја се бавим децом, боље немој да сметаш." Ето, ту има много проблема, ако људи не умеју правилно да попусте на време, ако не могу на време да се зауставе у својим претензијама. Док нема деце ови односи неслагања се не откривају, они могу бити неприметни, али деца се појављују и она у породици захтевају већи труд, и природно, све ово испливава.

Ми, на пример, такође имамо православни радни камп. На две недеље идемо на камповање, и живимо у шаторима, и то је врло важан период, зато што одједном видиш како се човек показује са свих страна - сто посто, зато што људи живе 24 сата заједно у истом радном режиму. Тако на пример, кад је у питању дежурство у кухињи, шаљеш једног човека, а после другог, види се да се један брзо одазива, а други не. Дакле, заједнички живот одмах све открива. Исто тако се човек открива и кампу. Кад људи живе заједно човек не може да се сакрије, све то избија из њега. Исто тако се у породичном животу захтева улагање свих снага. Једно дете се рађа, друго, треће, и наравно, она захтевају огромну пажњу, огроман напор, огроман труд. А људи, нажалост, ето, то је главно, управо не желе да се труде. Често се на исповести дешава следећи случај. Слушаш, супруг почиње да се каје: "Ето, варао сам жену, имам љубавницу." Почињеш да постављаш питања: "Како? Зашто?" "Па ето, жена ме не разуме, оваква је - онаква је, а ова је душевна, разуме ме. Жена не разуме, а ова је душевна, можемо да нађемо заједнички језик." А кад почињеш да копаш, испоставља се да је у ствари све другачије. Зашто муж може да превари жену? Зато што он сам не може, нема способност да заволи свим срцем своју жену да би стално био спреман да јој помогне у неким тешкоћама, у проблемима, он није спреман да преузме одговорност у неким породичним стварима и јасно је да се рађа ова хладноћа у жени. Жена осећа његову неспособност да воли свим срцем. Жена према њему почиње да се односи хладно, а он жели неку пажњу, жели да добије неку утеху, и среће жену с којом ничим није везан, нема никаквих обваеза, никакве одговорности. Не срећу се сваког дана, не живе заједно, не воде заједничко домаћинство. Јасно је да се он мало удварао, поклања му се љубав, пажња. Природно, он тада већ почиње да добија ова беспалатна задовољства, односно тако долази до преваре - он сам не може да заволи жену, а да добије бесплатно задовољство - то је увек лако и једноставно. И овде се чак и ако нема развода, али је дошло до преваре, брак већ страшно распада, зато што је он у стању да превари жену.

Само права љубав може да сачува породицу, ако се под љубављу подразумева способност на самопожртвовање, способност да се попусти, да се нешто предузме, да човек заборави на себе, да воли независно од тога да ли га други воли. То је, вероватно, један од важних услова за љубав: да човек воли независно од тога да ли је друга страна добра или рђава. То је као што волимо децу, деца могу да буду заиста страшна, односно ми се трудимо да их волимо улажући све срце. Тако и у браку муж и жена треба да се оносе једно према другом: "ја те волим, спреман сам на сваку жртву, на све уступке које може да захтева једна породица," односно треба да постоји способност за самопоржтвовање и одрицање од својих претензија. То је главни услов. Ако у породици постоји макар један мудар човек који уме да попушта породица ће се сигурно сачувати. Нажалост, таквих људи данас има све мање, зато ће се породица, кад људи не умеју да иду на компромисе, сигурно распасти. А људи су способни да воле, усвајају потпуно туђу децу и одједном се у њима рађа љубав, рађа се ова потпуно нова везаност. Па они могу да воле! Зар муж и жена не могу да воле једно друго? Наравно, треба се трудити.


НАПОМЕНЕ:
1. Ово је кратки извод из беседе за медијски пројекат Сергеја Андрјушина "истина о породици" и часопис "Смисао и корист". Ова беседа се не налази у изворнику, а овде је употребљена као резиме.

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 22 Окт 2010, 20:03

Јереј Александар Шумски

БОРБА ЗА ПОРОДИЦУ И ПОРОДИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

Познати пастир је подржао потписивање Меморандума о оснивању средстава јавног информисања која брину о породичним вредностима
...
„Наравно, Сверуски документ о одбрани породице ја могу само поздравити. То сазнање је пријатно души. Зато што је у Русији породица основа моралног живота. Ми знамо да се све силе које су непријатељи Русије, труде да подрију породицу, зато што, ако породичне вредности буду подривене, Русија ће просто престати да постоји“ - изјавио је у интервјуу Руској Линији познати московски пастир, клирик храма Светог Николе у Хамовницима, магистар педагошких наука, јереј Александар Шумски, коментаришући потписивање првог у Русији Меморандума о формирању средстава јавног информисања по питањима заштите породичних вредности.

Како саопштава сајт Рјазанске епархије, у потписивању докумената створеног по благослову архиепископа Рјазанског и Касимовског Павла, узели су учешће представници средстава јавног информисања, друштвених организација, као и руководилац Информативно-аналитичког оделења епархије, свештеник Павел Коњков.

Потписивање тога документа сведочи да руководиоци средстава јавног информисања и рекламних агенција признају:

1. Да су породица, материнство и детињство најважније људске вредности;

2. Да су демографски проблеми у Русији у овом тренутку буквално питања државне безбедности;

3. Да дражавни напори по питању решавања овога проблема, могу бити знатно ефикаснији уз подршку средстава јавног информисања и друштвених организација;

4.Да су средсатва јавног информисања и рекламне агенције моћна снага у формирању друштвеног сазнања;

5. Да диктирана комерцијалним интересима, пропаганда потрошачког друштва и сведозвољености – је у ствари пројава неодговорности, што ствара претњу будућим руским поколењима;

„Признајући то, ми смо спремни да узмемо активно учешће у решавању државних задатака, на нивоу формирања и ширења позитивне информације о породици, васпитавању моралности и духовности у унутар-породичним односима који одговарају интересима државе, друштва и сваког човека, коришћење могућности које даје слобода речи, на корист народа, васпитавање поколења морално и физички здравих људи, који брину о очувању нације“ - каже се у Меморандуму.

Рјазанска област није једина, која је узела учешће у потписивању Меморандума, он је још у мају 2007. године био потписан у Краснојарску, а планира се провођење сличних акција у Чељабинску, Орлу, Брјанску, Самари, Санкт-Петербургу и другим градовима Русије, додаје се у издању.

„Против растурања породице треба уводити санкције, које би требале бити веома жестоке – прокоментарисао је за Руску Линију отац Александар Шумски. - Тако су радили они који су бринули о грађанима своје земље, као председник САД Рузвелт или председник Француске генерал де Гол, који су увели веома жестоку цензуру у кинематографији у средствима јавног информисања. Међутим, либералне снаге су побуниле против де Гола 1968. године. Де Гол је, на пример, забранио приказивање америчких филмова и он је постигао то, да је у његово време Француска била веома пристојна земља, у поређењу са овим што се сада дешава. Наш премијер Владимир Путин је увек са поштовањем говорио о де Голу и наводио његов пример, па зашто не искористи његово искуство? Ако смо ми већ сада принуђени да усвајамо неке западне вредности, дајте онда да усвајамо и конзервативне а не само либералне. Јер и на западу постоје снаге које све правилно поимају и поштују традиционалне вредности. Зато не треба све преписивати од непријатеља“.

„Уз то, нама не недостаје ни наших сопствених вредности – додао је свештеник. - Русија је веома богата породичним вредностима. Православна Црква је те вредности увек поштовала и неговала. Православље је увек било повезано са породицом. Када ми вршимо свету тајну венчања, ми младима желимо стварање православних породица, које би поштовале Божије заповести, без обзира на спољне утицаје. Слава Богу, сада се много младих венчава у Цркви“.

„Што се тиче цензуре, то је уопште, благотворна ствар. Моралног васпитања без цензуре не може ни бити. Када се укине цензура, настаје либерални тоталитаризам, у то сам убеђен. Чак и Александар Сергејевич Пушкин је говорио да је цензура неопходна. Па зар то није ауторитет за поштовање? Пушкин, који је сам био подвргнут цензури! Али као паметан човек, као човек који је много видео, много преживео, он је говорио о њеној неопходности, он је схватао везу цензуре са моралним васпитавањем народа. Јер морална цензура уопште не умањује човекову слободу личности, пошто, што је цензура строжија, тим ће човек бити строжије васпитан. Шта је то личност? То је унутрашња строгоћа, ниво личности се оцењује могућношћу да себи забрањује. Што је човек више у стању себи забранити, то је он духовно развијенији и обратно, што је он попустљивији према себи, то је он мање развијен. Одсуство ограничења омогућава развој либералне личности, то јест, омогућава распад те личности, стварање антиличности. Либерална личност – то је индивидуа која егоистички живи, и не размишља ни о чему осим о својим интересима. У таквим случајевима личност човекова се распада“ - сматра пастир.

„И нека нас не плаше стаљиновим временима – времена тоталне цензуре се не могу повратити – продужио је отац Александар. Таква цензура може доћи само од антихриста који ће бити заштитник либерала. И тада ћемо имати парадокс. Либерали иступају против цензуре, али сами уводе најстрашнију либералну цензуру. Они траже слободу за хомоксеуалце, педофиле, некрофиле, забрањујући да се износе негативна мишљења о њима. Па зар то није цензура? Руска царска цензура је била заснована на Православљу, значи она је била благотворна, а либерална цензура је заснована на антивредностима и зато је то сатанистичка цензура. Либерали желе да нас натерају да живимо по „правилима сатане“ уместо по правилима Јеванђелским. Пред нама стоји избор: Или ћемо ми живети по Јеванђелским вредностима и због тога нам је потребна истинска правилна цензура или ћемо живети по сатанистичким правилима, када ће дејствовати цензура зла. Једно од двоје – треће није дато“.

„У либералном тоталитарном систему, уопште неће бити никакве слободе речи. У томе је све лукавство либералних смутљиваца. Они играју на карту човекове жеље да буде слободан, међутим, либерални тоталитаризам потпуно лишава човека сваке слободе. Свака империја је милион пута слободнија од било каквог либералног тоталитарног система. На жалост, многи то не виде и не схватају, они као мољци лете куда хоће мислећи да је све дозвољено а потом их убијају либералним тоталитаризмом. Велики инквизитор код Достојевског је рекао: „Ми ћемо им дати могућност да се забављају, даћемо, али ће нам то касније платити потпуним лишавањем личне слободе“. Ето, у томе је тајна либералног система“ - рекао је отац Александар Шумски.

Због тога је сада сазрела неопходност доношења таквих докумената, јер је породица последње што нам је остало. Последња традиционална вредност. Ако ми дамо и породицу, ту нам је крај. На западу породица више не постоји. Тамо још постоје родитељи са децом, морални рак је појео породицу и већ се понегде јављају такве страхоте као што је инцест. Међу елитом европских земаља, све чешће се појављују декларисани хомосексуалци, који не крију свој порок, већ напротив, афирмишу га. На западу популаризација једнополних односа подрива саме темеље породице. Код нас је, на срећу, тога мање. Некада је на западу било здравих снага, али је њих остало веома мало, мрвице. Ја мислим да више ништа не може спасити запад, зато треба да се дистанцирамо од њега, као од области заражене кугом. Ми морамо знати да је породица наш последњи бастион, то је највећа тајна, где се одиграва Божије дело, она привлачи благодат Божију. За породицу се морамо борити до смрти“ - закључио је јереј Александар Шумски.

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 31 Окт 2010, 23:33

[youtube]http://www.youtube-nocookie.com/watch?v ... re=related[/youtube]

besede o braku i zivotu

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 01 Нов 2010, 00:18

О браку и породичном животу


Света мученица царица Александра Ф. Романова





Смисао брака је у причињавању радости. Подразумева се да је брачни живот најсрећнији, најпотпунији и најбогатији. То је савршена Божанствена институција. Божанствена замисао се због тога састоји у томе да брак доноси срећу, да он живот и мужа и жене чини потпунијим како нико од њих не би изгубио већ да обоје победе. Ако брак ипак не постаје срећан и не чини живит богатијим и потпунијим кривица није до саме брачне везе; кривица је до људи који су њоме сједињени.

Брак је Божанствени обред. Он је био део замисли Божије када је Он стварао човека. То је најприснија и најсветија веза на земљи.

После склапања брака прве и главне обавезе мужа су према жени, а жене - према мужу. Они морају да живе једно за друго, да једно за друго дају живот. Раније су обоје били несавршени. Брак је сједињавање две половине у јединствену целину. Два живота су повезана у тако тесан савез да више не постоје два живота него један. Обоје до краја свог живота сносе свету одговорност за срећу и највише благо оног другог.





Дан свадбе треба увек памтити и издвајати га између других нарочито важних датума у животу. То је дан чија ће светлост до краја живота обасјавати све друге дане. Радост због склапања брака није бурна него дубока и мирна. Када се сједињују руке и изговарају света свечана обећања изнад брачног олтара долећу анђели и тихо певају своје песме, а затим штите срећни пар својим крилима када почиње њихов заједнички животни пут.



Кривицом оних који су се узели, једног или обоје, живот у браку може постати несрећан. Могућност среће у браку је врло велика, али се не сме заборавити ни на могућност његовог краха. Само правилан и мудар живот у браку ће помоћи да се постигну идеални брачни односи.





Прва лекција коју човек треба да научи и да испуни јесте стрпљење. На почетку породичног живота откривају се како врлине карактера и нарави тако и недостаци и специфичности навика, укуса и темперамента за које друга половина није ни подозревала да постоје. Понекад се чини да је немогуће навићи се једно на друго, да ће конфликти бити вечити и безнадежни, али стрпљивост и љубав савлађују све, и два живота се сливају у један, племенитији, снажнији, потпунији и богатији и тај живот ће се наставити у миру и спокојству.



Дужност у породици јесте несебична љубав. Свако мора да заборави на своје "ја" посветивши себе оном другом. Свако треба да криви себе, а не другог ако нешто не иде како треба. Неопходни су издржљивост и стрпљење, нестрпљење може све да поквари. Оштра реч може да успори сједињење душа за читаве месеце. С обе стране мора постојати жеља да се брак учини срећним и да се савлада све што представља препреку за то. И за најснажнију љубав је веома потребно да се свакодневно учвршћује. Најнеопростивија грубост је баш у сопственом дому према онима које волимо.



*****



Још једна тајна среће у породичном животу јесте пажљивост једног према другом. Муж и жена морају стално једно према другом испољавати знаке најнежније пажње и љубави. Срећа у животу састоји се од појединих минута, од ситних задовољстава која се брзо заборављају, од пољупца, осмеха, доброг погледа, срдачног комплимента и безбројних малих, али добрих мисли и искрених осећања. Љубави је такође потребан њен свакодневни хлеб.



Постоји још један важан елеменат у брачном животу - то је <span>јединство интересовања. Ниједна брига жене не сме изгледати превише ситна чак ни за гигантски интелект највећег мужа. С друге стране, свака мудра и верна жена ће се врло радо занимати за послове свог мужа. Она ће пожелети да сазна нешто о сваком његовом новом пројекту, плану, тешкоћи и недоумици. Она ће пожелети да зна који његов подухват је успео, а који не, и да буде у току свих његових свакодневних послова. Нека оба срца деле и радост и патњу. Нека попола деле терет брига. Нека све у њиховом животу буде заједничко. Они морају заједно ићи у цркву, молити се једно поред другог, заједно приносити пред Божије стопе терет брига за своју децу и за све оно што им је драгоцено. Зашто да не разговарају о својим искушењима, сумњама и тајним жељама и да не помогну једно другом саосећањем и речима охрабрења? Тако ће живети <span>једним животом, а не двама. Свако од њих у својим плановима и надама мора обавезно да мисли о оном другом. Једно пред другим не смеју имати никаквих тајни. Они морају имати само заједничке пријатеље. На тај начин ће се два живота слити у један живот и они ће делити и мисли и жеље и осећања и радост и тугу и задовољство и бол.



*****



Бојте се знака и најмањег почетка неразумевања или отуђења</span>. Уместо да се човек уздржи он изговори глупу и неопрезну реч и ево, између два срца која су дотад била једна целина појавила се мала пукотина која се све више шири док они заувек не постану одвојени једно од другог. Рекли сте нешто несмотрено? Одмах тражите опроштај. Настао је неки неспоразум? Није важно чијом кривицом, не дозволите да то остане између вас.



Уздржавајте се од свађе. Немојте ићи на спавање тајећи у себи осећање гнева. У породичном животу не сме бити места за гордост. Никада не треба хранити своје осећање увређене гордости и скрупулозно мерити ко мора да тражи опроштај. Они који истински воле не смеју да се баве таквом казуистиком, они су увек спремни и да уступе и да се извине.



*****



Без Божијег благослова, ако Он не освети брак све честитке и добре жеље другова ће бити празне речи. Без Његовог свакодневног благослова породичног живота чак и најнежнија и најискренија љубав неће моћи да да све оно што је потребно жедном срцу. Без благослова Неба сва лепота, радост и вредност породичног живота могу у било ком тренутку бити уништене.



У уређењу дома морају учествовати сви чланови породице, и најпотпунија породична срећа може бити достигнута када сви часно испуњавају своје обавезе.

Једна реч обухвата све - та реч је "љубав". У речи "љубав" је читав том мисли о животу и дугу, и када је ми упорно и пажљиво изучавамо свака од њих постаје јасна и прецизна.



***

Када вене лепота лица и гаси се сјај у очима, а са старошћу долазе боре или остављају своје трагове и ожиљке болести, туге и бриге, љубав верног мужа мора да остане исто онако дубока и искрена као раније. На земљи нема мере која може да измери дубину Христове љубави према Његовој Цркви и ниједан смртник не може да воли с истом таквом дубином, али је ипак сваки муж обавезан да то чини у оној мери у којој се ова љубав може поновити на земљи. Ниједна жртва не треба да му изгледа превелика за његову вољену.



У љубави је потребна нарочита деликатност. Човек може да буде искрен и одан, а да ипак у његовим речима и поступцима недостаје она нежност која тако плени срца. Ево савета: немојте показивати своје лоше расположење и увређена осећања, не говорите гневно, не поступајте лоше. Ниједна жена на свету неће толико патити због оштрих или непромишљених речи које су излетеле из ваших уста као ваша сопствена жена. А највише од свега се бојте да растужите управо њу. Љубав ти не даје право да се понашаш грубо према ономе кога волиш. Што су приснији односи тим је болније срцу од погледа, геста или речи које се изговоре у нервози или су једноставно непромишљене.

Свака жена мора да зна да када је узнемирена или има неких потешкоћа увек може код свог мужа да нађе безбедно и тихо уточиште. Она мора да зна да ће је он схватити, да ће се према њој понашати врло тактично, да ће употребити силу да би је заштитио. Она никада не сме да посумња у то да ће он саосећати с њом у свим тешкоћама. Требало би да се она никада не плаши да може да наиђе на хладноћу или прекор када дође код њега да тражи заштиту.

Ако један супружник поштује другог и он је узвишен, а ако не и он је понижен.







*****





Човек треба да се саветује са својом женом о својим пословима и да има поверења у њу. Можда она неће умети као он да се разабере у пословима, али је могуће да ће моћи да предложи много тога драгоценог, јер женска интуиција често ради брже од мушке логике. Међутим, чак и ако жена не може да помогне мужу у његовим пословима љубав према њему је приморава да се занима за његове бриге. И она је срећна када он тражи савет од ње и тако се они још више зближују. Ако је дан био успешан она заједно с мужем дели његову радост, а ако је био неуспешан она му, као верна жена, помаже да преброди непријатности и храбри га.

Tребало би да руке мужа надахнутог љубављу умеју све да ураде. Требало би да сваки муж који воли има велико срце. Многи људи који пате морају наћи помоћ у правој породици. Сваки муж жене хришћанке мора се сјединити с њом у љубави према Христу. Из љубави према њој он ће проћи кроз искушења у вери. Делећи њен живот испуњен вером и молитвом он ће и свој живот везати за Небо. Обједињени на земљи заједничком вером у Христа, преливајући своју узајамну љубав у љубав према Богу они ће бити вечно сједињени и на Небу. Због чега срца троше године на земљи срастајући се у једно, преплићући своје животе, сливајући се душама у један савез који се може достићи само после гроба? Зашто да не стреме ка вечности одмах?







*****



Не само да срећа мужа зависи од жене него и развој и раст његовог карактера. Добра жена је благослов Неба, најлепши дар мужу, његов анђео и извор безбројних блага: њен глас је за њега најслађа музика, њен осмех му обасјава дан, њен пољубац је чувар његове верности, њене руке су блазам за његово здравље и цео његов живот, њена вредноћа је залог његовог благостања, њена стидљивост је његов најбољи економ, њене усне његов најбољи саветник, њене груди најмекши јастук на којем се заборављају све бриге, а њене моливе његов адвокат пред Господом.



Прва ствар која се захтева од жене јесте верност, верност у најширем смислу речи. Срце њеног мужа јој се мора поверавати без бојазни. Апсолутно поверење је основа верне љубави. Сенка сумње нарушава хармонију породичног живота. Верна жена својим карактером и понашањем доказује да је достојна мужевљевог поверења. Он је сигуран у њену љубав, зна да му је њено срце стално предано. Он зна да она искрено подржава његова интересовања. Врло је битно да муж може да повери својој верној жени вођење свих домаћих послова знајући да ће све бити у реду. Расипност и екстравагантност жене су уништиле срећу многих брачних парова.







*****



Свака верна жена је прожета интересовањима свог мужа. Кад му је тешко она се труди да га охрабри својим саосећањем и испољавањем своје љубави. Она с ентузијазмом подстиче све његове планове. Она није терет на његовим ногама. Она је снага у његовом срцу која му помаже да постане све бољи. Нису све жене благослов за своје мужеве. Понекад се жена пореди са биљком-пузавицом која обавија снажни храст - свог мужа.



Верна жена чини живот свога мужа племенитијим и значајнијим усмеравајући га снагом своје љубави према узвишеним циљевима. Када се она пуна поверења и љубави привије уз њега у њему се буде најплеменитије и набогатије црте његове природе. Она у њему подстиче храброст и одговорност. Она чини његов живот предивним, ублажава његове оштре и грубе навике ако је таквих било.



Међутим, има и таквих жена које су сличне биљкама-паразитима. Оне се обавијају око мужа, али саме ништа не доприносе. Оне не пружају руку помоћи. Излежавају се на диванима, шетају улицама, сањаре над љубавним романима и сплеткаре по примаћим собама. Оне су потпуно бескорисне и будући такве постају бреме и за најнежнију љубав. Уместо да живот мужа учине снажнијим, богатијим и срећнијим оне само ометају његове успехе. Резултат је врло кукаван и по њу. Верна жена се привија и обавија мужа, али му такође помаже и надахњује га. Њен муж на свим пољима осећа како му њена љубав помаже. Добра жена је чуварка породичног огњишта.



Жена је обдарена саосећањем, деликатношћу и способношћу да инспирише. Ово чини да она постаје у извесном смислу Христов посланик с мисијом да олакша људске патње и тугу.



Главна обавеза сваке жене је уређење и вођење домаћинства. Она мора бити великодушна и доброг срца. Жена чије срце не дотиче призор несреће, која не жури да помогне када је то у њеној моћи лишена је једног од главних женских квалитета који чине основу женске природе. Права жена дели с мужем бреме његових брига. Ма шта да се мужу догоди у току дана када он долази у свој дом мора доспети у атмосферу љубави. Други пријатељи га могу изневерити, али женина оданост мора бити постојана. Када наступа мрак и незгоде опкољавају мужа одане женине очи га гледају као звезде наде које сијају у тами. Кад је потиштен њен осмех му помаже да поново нађе снагу, као што сунчев зрак диже погнути цвет.


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 29 Јан 2011, 16:24


Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод Marija » 29 Јан 2011, 16:27

У документарном филму под називом „Тврђава“ налазимо дивну причу о дјелатној љубави руских монаха, који у Световазнесењском манастиру, недалеко од границе са Румунијом, брину бригу о 220 сирочића, којима су они једина узданица у данашњем свијету отуђености и друштвене неосјетљивости. Наиме, отац Михаил, заједно са својих 90 калуђера, неуморно се стара за ове малишане, који су, остављени од свих, нашли топлину родитељске љубави под сводовима световазнесењске обитељи, чије је срце толико велико и испуњено спокојем само онда када је у стању да спокој и срећу пренесе и на лица напуштене дјеце, од којих су многа тешко болесна. Због тога је ова дивна прича, проткана истинским човјекољубљем и христољубљем, доказ да Христова љубав безгранично обитава у душама православних монаха, на чије се подвиге несебичне љубави можемо и морамо угледати, да бисмо оправдали своје људско назначење и позваност да љубављу љубав умножимо.

Упоредо са вођењем очинске бриге о малишанима, монаси овога манастира неуморно граде храмове и конаке, раде на манастирској економији, дочекују и испраћају госте…
Овај документарни филм, којег са радошћу препоручујемо, представља подстрек, како монасима, тако и мирјанима, да искажу своју љубав према потребитима свуда и на сваком мјесту, а нарочито према дјеци, на чију се базазленост и искреност морамо угледати, сљедствено ријечима Христовим: „Заиста вам кажем: ако не будете као дјеца нећете ући у Царство Небеско“!

Филм Тврђава (са преводом) се може погледати на следећем сајту:

http://vimeo.com/18855193

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Re: Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 14 Апр 2011, 12:03

Nastavak Marijinog teksta



ДОПУНА БЕСЕДЕ 1


Навика или љубав.
Прва љубав.
Љубав на први поглед.
Изјављивање љубави.


Навика или љубав.

Једном сам у неком разреду чуо питање: "Ето, кажете да се љубав гаји 10-15 година. А можда се за ових 10-15 година у људима просто рађа навика да живе заједно, и то уопште није нека посебна љубав?" Питање је врло добро. Чак и Гогољ у својим "Старовремским велепоседницима" осећање између Пулхерије Ивановне и Атанасија Ивановича не назива љубављу, већ просто навиком. Међутим, чини ми се да Гогољ то чини намерно, као да нас пита да ли се слажемо с овом дефиницијом - "навика". Међутим, пажљив читалац ће код Гогоља видети алузију на то да сам аутор ово није сматрао навиком. Гогољ каже да је после смрти супруге Атанасије Иванович одавао утисак човека који је изгубио ногу, односно који је изгубио део свог тела, своје плоти. А ја бих кратко одговорио на следећи начин. А зар је кад мајка на хиљаду километара осећа несрећу свог сина то условљено навиком? Не, овде је у питању нешто веће од навике.

Наравно, већина брачних парова заиста живи "по навици" и њихова везаност је условљена само тиме што су се толико избрусили за много година да им је већ празно и досадно да живе једно без другог. Али, не треба никад да заборавите да постоји права љубав која је изнад навике. Кад два дрвета расту једно поред другог и испреплету се - то је једно. Да, ако се посече једно дрво друго може чак и да падне без уобичајеног ослонца. Али кад су се два дрвета срасла и кроз њих тече већ јединствени сок - то је потпуно друго. Она се безболно не могу раздвојити.

Већ сам говорио да руски језик крије у себи много мудрости. Шта означава реч "срећа"? Полазећи од етимологије ове речи срећа човека се састоји у томе што он не живи сам. "Срећа"[1] је "саучествовање" у другом животу. "Ја сам део тебе, а ти си део мене. Ми смо део једно другог." Човек који никога не воли је бесконачно усамљен и несрећан. Сетите се песме "Силенциум" Тјутчева:


Ћути, криј се и таји

И осећања и маште своје -

Нека у душевној дубини

Они излазе и залазе

Немо, као звезде у ноћи -

Диви им се и ћути.



Како срце да изрази себе?

Како други да те схвати?

Хоће ли схватити због чега живиш?

Изречена мисао је лаж.

Експлодирајући узмутићеш врела,

Храни се њима и ћути.



Умеј да живиш сам у себи -

Постоји читав свет у твојој души

Тајанствено-чудесних размишљања;

Њих ће заглушити спољашња бука,

Дневни ће их растерати зраци, -

Слушај њихово појање - и ћути!



Тјутчев је врло прецизно описао стање усамљености. Ова песма је вапај несрећног човека. Несрећног у смислу да је постао светсан своје апсолутне усамљености: "Изречена мисао је лаж!" Заиста, општење на нивоу речи је лажно, дубоко изврнуто општење. Речима се никад не могу изразити сва дубина осећања, све нијансе доживљеног осећања. Потпуно уникално стање човека се преноси неком речју заједничком за све, односно преноси се управо овај заједнички појам, а не само стање или осећање човека. Зашто постоји тако много врста уметности? Човек жели да изрази себе речима. Међутим, речима се много тога не може пренети. Човек почиње да се изражава музиком, али ни звуцима не може све да се изрази. Он почиње да црта, али су и овде могућности ограничене. И тако даље. Све су то покушаји да се пробије кроз осуђеност на усамљеност.

Међутим, ипак ова песма у суштини није у праву - човек има могућност да превлада ову усамљеност. "Двоје једно тело..." - овим речима се укида наша осуђеност на самоћу. Људи који се међусобно воле (не који су заљубљени, већ управо који се воле) поседују срећу, јер се њихове душе налазе у посебном јединству кад су они део једно другог. Они могу да не опште речима, јер могу да гледају на свет очима другог, да осећају иста осећања која обузимају другог.


Прва љубав


Сви смо ми вероватно много пута чули да прва љубав заборава нема и да оставља траг за цео живот. Шта је то прва љубав? Шта је у њој тако чудно и незаборавно?

Често се иза једне исте речи крију различите појаве. У овом случају треба рећи да постоје различите прве љубави, од веома дубоког и чистог осећања до глупе и тренутне опчараности. И у једном и у другом случају прва љубав се заиста не заборавља и оставља дубок траг. Сетивши се дефиниције љубави и заљубљености, треба, наравно, прецизирати да прва љубав још није љубав, већ само прва озбиљна заљубљеност, прво осећање љубави која се рађа. Управо осећање љубави, а не сама љубав, јер сама љубав није осећање, већ стање две душе. Заљубљеност је управо осећање.

А шта је посебно у првој љубави? Одговор је врло једноставан: пре свега то што је то осећање прво. Све што се догађа први пут увек оставља дубок траг.

Никад нисте приметили да пут којим идете први пут увек изгледа дужи него кад њиме идете други, трећи или двадесети пут? Врло добро се сећам како сам једном закаснио на електрични воз и да не бих чекао следећи стојећи на једном месту решио сам да се прошетам у правцу пута који нисам познавао. Ишао сам лагано, разгледајући све што сам видео на свом путу. Помало сам се заборавио разгледајући пут и онда сам се сетио да треба да се вратим. Али, о ужас! Отишао сам врло далеко, како ми се чинило, најмање два километра, а до електричног воза ми је остало свега десет минута. Брзо сам пошао назад и на своје чуђење открио сам да је до станице било свега седамсто-осамсто метара. Кад човек некуда иде први пут као да сам простор и време размакну своје оквире. Због количине утисака које сам стекао на ових осамсто метара пут ми је изгледао дугачак пар километара, зато што нови пут доноси много нових утисака. Понекад човек запањен боравком на неком месту може искрено да каже: "Био сам тамо читаву вечност." Обични радни дани пролећу брзо и неприметно, а неки важни догађаји остају у сећању до најситнијих детаља.

Кад се човек први пут озбиљно заљуби он пролази кроз читав низ открића и потреса које мењају његову представу о животу. У животу неће бити много оваквих промена. Оно што је било у првој љубави никад више неће моћи да се понови.

Кад сам први пут сео за волан аутомобила самостално без инструктора, први пут сам осетио да ме кола слушају, да у њима постоји запањујућа моћ и сва ова сила је у мојим рукама. Којом брзином сам возио први пут? 40-50 км на сат. Мало касније, кад сам се охрабрио - 70 км на сат. Али сам запамтио ову прву вожњу иако сам касније на стотине пута возио и брзина од 70 км на сат ми изгледа као брзина корњаче. Осећај моћи је постао трезвенији и човек већ зна све прилично ограничене могућности аутомобила. Никад више нећу моћи да поновим иста осећања, једино ако не пробам да летим авионом.

Овде се открива још једна врло важна истина. Прва љубав се по правилу брзо гаси. Осећања која су још јуче потресала човека брзо постају уобичајена и чини нам се да љубав одлази. Навика је оно што често убија прву љубав. Желели бисмо да интензитет утисака остане исти, али тако не бива. Осећања бледе, а ми се онда разочарамо. Заљубљеност се у већини случајева завршава управо овако: разочарењем и растанком. Није случајно да сама синтагма "прва љубав" већ некако жалосно указује на то да после прве обично следи друга, затим трећа итд.

Подсетићу да је прва љубав осећање љубави која се рађа. С чим ово осећање може да се упореди? Претпоставимо да сте имали саобраћајну несрећу, повређени сте и целе године сте лежали у болници, јер нисте могли да ходате. И сад осећате да се опорављате. Радосни сте због осећања да ћете убрзо моћи да ходате. Осећања вас преплављују. Али, ево, устали сте и већ читав месец дана ходате. Да ли ћете осећати исту такву плиму осећања и да ли ћете се радовати сваком кораку? Тешко да је тако. Сад је за вас обична ствар да ходате. На пример, какво романтично одушевљење може да изазове то што ћете отићи до тоалета? Исто тако је и у љубави. Док си само заљубљен осећања те преплављују. А кад већ волиш чулност нестаје, почиње свкодневни живот, али љубав остаје. Ходаш? Значи, не личиш на болесника који лежи, ти си други човек. Заволео си, значи, више не личиш на заљубљеног, све је другачије, ти си други човек.

Иако сам тако без патоса говорио о првој љубави (ето, прва је па се памти) желео бих да упитам: "Можда у првој љубави постоји још нека дубока тајна?" Да, постоји и она се састоји у томе што прво осећање бива врло чисто и светло. Ову чистоту треба ценити, она се такође врло тешко може поновити. Кад човек пије воду из извора она је први пут чиста и незамућена. Али, кад једном додирнемо извор ми ћемо га сигурно замутити и да бисмо се напили чисте воде други пут нам треба јако много стрпљења.

Навикли смо се на мисао да ће "нас љубав изненада погодити као гром из ведра неба кад га човек уопште не очекује". У ствари, човек треба да уме да чува своја осећања, односно да их чува од случајног узбуђења које може да замути чист извор наше душе. Већина људи се заљубљује лако и без размишљања, олако губећи дар који нам је дат - чисто и светло осећање прве љубави. Управљање сопственим осећањима је тешко, али је могуће. И врло је опасно лако се препустити првом случајном заносу. За оне који су успели да сачувају своја осећања прва љубав је врло дубоко и озбиљно осећање које може да прерасте у истинску љубав у браку. Брак у којем је прва љубав за цео живот остала једина биће најсрећнији. Шта може бити боље за брак него кад прошлост супружника није оскрнављена никаквим случајним везама, заносима или заљубљеностима?

Сетимо се зашто се Татјана заљубила у Оњегина. Пушкин врло тачно описује ову заљубљеност:


Време је дошло, она се заљубила.

Као зрно које је у земљу пало

Које је оживео пролећни огањ,

Одавно је њена машта,

Изгарајући од нежности и чежње,

Жудела за храном судобносном;

Одавно је чежња срца

Притискала њене младе груди;

Душа је чекала... било кога...


Дакле, Татјана је у својој уобразиљи одавно створила неки лик и зато се заљубљује практично у првог младића на којег је наишла. Притом Пушкин врло јасно објашњава разлог оваквог Татјаниног стања:


Рано су почели да јој се свиђају романи;

Они су јој били све,

Заљубљивала се у преваре

И Ричардсона, и Русоа...



А сад, кад је срела Оњегина, сва њена машта и уобразиља су биле усмерене на њега:

С каквом пажњом она сада

Чита слатки роман,

С каквом живом опчараношћу

Пије саблажњиву обману!

Срећном силом маштања

Оживела саздања,

Љубавник Јулије Вољмар,

Малед-Адел и де Линар,

И Вертер, мученик немирни,

И неупоредиви Грандисон,

Од којег се нама спава -

Све се за сањарку нежну

У јединствену слику обукло,

У самог Оњегина слило.


Дакле, драги младићи и девојке, чувајте своја осећања, чувајте своју душу од случајних заноса, не тражите љубавне авантуре, не читајте љубавне романе, не гледајте празне серије, не заносите се западним љубавним мелодрамама. Стрпљиво чекајте своје право дубоко осећање и тада постоје велики изгледи да ће ваша прва љубав постати први одбљесак освита праве љубави која долази.



Љубав на први поглед


Постоји појам "љубав на први поглед." Међутим, ја бих рекао да је то страшно - заљубити се одмах после првог сусрета. Заљубити се после првог сусрета значи покренути у својој души огроман механизам различитих осећања: дозволити себи машталачки занос, препустити се уобразиљи и фантазијама, притом ће се испоставити да је ваша душа у власти све јачег осећања. Заљубљеност је попут дроге: што је више уживаш, тим више је желиш.

Где је гаранција да онај ко је покренуо овај сложени психолошки механизам после првог овлашног погледа неће покренути поново исти овај механизам после истог оваквог првог погледа, само другог човека?

Љубав на први поглед је пример како човек не уме и не жели да чува своју душу, пример очигледне распуштености. Шта може бити неразумније него трошити своје душевне снаге на ко зна кога? Крајње је опасно овако се заљубљивати. После неколико таквих заљубљености (а њих ће сигурно бити неколико) душа ће бити опустошена. Да не би било грешке после првог погледа треба да буде и други, и трећи, да би човек могао да провери свој први утисак.


Изјављивање љубави


У изванредном филму о животу породице с много деце "Једном после двадесет година" постоји сцена у којој супруг после дуго година заједничког живота, након што се у њиховој породици родило десеторо деце први пут изјављује својој жени љубав. А пре тога су они живели, волели су се без икаквих љубавних изјава. Чини ми се да су аутори филма то врло добро уочили: истинској љубави нису потребне изјаве. Ја бих чак дозволио себи да кажем: изјављивање љубави је знак заљубљености, а не љубави. У принципу то је и јасно, јер се љубав изјављује пре брака, а по раније датој дефиницији она се рађа тек у браку. Заиста, људи изјављују оно чега још увек нема. А и сама реченица "Ја те волим," већ одаје своју неистину. Тамо где постоје појмови "ја" и "ти" још нема љубави. Љубав почиње од појаве појма "ми".

Ово изгледа парадоксално, али је чињеница да се управо људи који се заиста воле не удварају једно другом као што то чине заљубљени. Односно, они унутрашње постају ближи, а има све мање спољашњих испољавања љубави. Наравно, већина мужева не поклања женама цвеће зато што осећају да су с њима једно тело, већ просто због недостатка пажње и бриге. Али супружницима који се воле није потребно испољавање бриге у одређене дане, пошто је они исказују свакодневно, по 24 сата дневно. Ако муж поклања жени цвеће за 8. март и вредно пере судове тог дана то наизглед није лоше. Али ако 9. марта буде лежао на каучу, јасно је да је његова брига привидна. А ако супруг који свакодневно помаже супрузи у кућним пословима не поклони огроман букет за 8. март, већ само скроман и јефтин, она се вероватно неће увредити. Изјављивање љубави притом такође неће бити потребно. Оно се захтева тамо где нема осећаја истинске блискости и да друга страна не би почела да сумња, вероватно јој треба посведочити своју љубав.

Мада, нисам баш сасвим у праву. Изјаве љубави такође стално звуче међу супружницима који се воле, само што човек не може одмах да их чује. Испричаћу догађај, а ви ми одговорите: у којем тренутку се овде чула изјава љубави? Млади пар је дошао у госте. Кад су домаћини изашли на тренутак супруга одједном случајно закачи омиљену вазу домаћина и она се с треском разбија. Забринути домаћин жури да види да се није случајно разбила његова ваза. "Шта се десило?" пита супруга. "Опростите, разбили смо вашу омиљену вазу," одговара муж. Да ли сте овде чули изјаву љубави? А она је била. Ко се досетио? Тачно! Супруг је рекао: "Ми смо разбили," а не "Она је разбила". У овом "ми" се и састоји изјава љубави. Ма шта да се деси, то се дешава нама, и супруг који воли никад се неће одрећи своје жене: "То смо ми разбили."

Међутим, изјава љубави је увек било и биће, и не само то, оне су крајње потребне - јер чудно је ступити у брак без изјављивања љубави. Међутим, изјаве се разликују. У прошлим вековима изјаве уопште нису биле као данас. А и то често нису биле изјаве љубави колико понуда за ступање у брак: "Волим вас, удајте се за мене." Јер увек су се нудили рука и срце. Нудећи срце људи су самим тим говорили да воле, а нудећи руку, самим тим су говорили о венчању. Зато што се управо за време венчања руке супружника неколико пута сједињују у знак њиховог брачног савеза. Дакле, правилно изјављивање љубави истовремено претпоставља понуду за ступање у брак, у којем ће ова љубав расти. Изјављивање љубави јесте изјављивање спремности човека да воли, спремности да учини озбиљан корак, да ступи у брак, да сноси одговорност за судбину другог човека.

Међутим, данас се често све одвија другачије. Пред очима ми је следећа слика. Момак и девојка стоје у хаустору загрливши се (данас се грле много пре међусобних признања и уопште изјављива о својим осећањима), и тада следи изјава, која се изговара шапатом, у узбуђењу због речи које се чују: "Волим те." Одговор: "И ја тебе волим." После овога као у класичним западним филмовима следи, дуг, отегнут пољубац. И то је све! Тиме су све изјаве завршене, обоје заљубљених су срећни.

Коментар за ово је најпростији: ништа заједничко с правим изјављивањем љубави ово дејство нема. Иако срце дрхти и речи се од узбуђења изговарају с напором, ово није изјава љубави. Запамтимо, ако након изјаве љубави не следи понуда за брак, реченица "Волим те" се може превести на следећи начин: "Заљубљен сам у тебе до ушију, дозволи ми да се љубим с тобом." Ради се о томе што је љубити се занимљивије него се просто грлити. Али љубити се без изјављивања љубави некако није баш пристојно. Зато се и изговарају речи љубави. Међутим, подсећам вас, не варајте се овим изјавама, оне не вреде пребијеног цвоњка ако човек не нуди своју руку на коју бисте могли да се ослоните. Ако нема понуде за ступање у брак то значи да је пред вама човек у потрази за љубавним авантурама који просто жели да искуси нова осећања, који жели да се ваши односи даље развијају, али не жели да оду предалеко и да се ствар заврши браком.


НАПОМЕНЕ:
1. У питању је игра речи. Срећа се на руском каже с-част'-је, част' значи део. Извесна аналогија би могла да постоји са српским језиком ако се има у виду да је корен речи срећа срет-, односно сусрет две личности.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 14 Апр 2011, 12:05

Treci deo Marijinog teksta

Беседа 2

Како ступити у брак?


Врло је компликовано правилно ступити у брак. Избор супружника треба да се учини једном за читав живот. У идеалном случају овде не би требало да буде промашаја. Али, ради се о томе што нема методе која би гарантовала да неће бити грешака. Чак бих рекао следеће: брак је увек ризик, брак је увек искорак затворених очију.

Приликом ступања у брак човек се сусреће с одређеним парадоксом, с два неспојива услова, која утичу на избор. Ево у чему се састоји парадокс. Пишем на табли две противречне одредбе.


1. Треба што је могуће боље упознати будућег супружника пре брака.


Али, с друге стране:


2. Није могуће добро упознати будућег супружника пре брака.


Почећу од друге изјаве. Због чега није могуће истински упознати свог будућег брачног друга? Пре свега истаћи ћу да је упознати другог човека, па чак и себе до краја практично немогуће. А ако сад говоримо о породици треба рећи да се у свакој жени налазе три потпуно различите жене и да се у сваком мушкарцу налазе три потпуно разлитича мушкарца.

У складу с развојем односа између мушкарца и жене ови односи пролазе кроз три основне фазе:


Мушкарац Жена

момак девојка

муж жена

отац мајка



Момак, муж и отац су потпуно различити људи, иако се налазе у једном човеку, сваки од њих има своју логику понашања. Сам момак још увек не зна какав ће бити муж или какав ће бити отац. Исто може да се каже и за девојку. Дакле, размотримо све ове фазе.

Момак и девојка. Већ док се изговарају ове речи, на лицима људи се по правилу појављују осмеси и човек има жељу да дода: "момак и девојка, печена кокошка". То је најзабавнија, највеселија и најромантичнија етапа у односима између мушкарца и жене. За ову етапу су карактеристичне следеће две црте. Као прво, свако од заљубљених се из све снаге труди да сакрије своје недостатке; као друго, свако покушава да покаже све своје врлине, чак и оне којих нема, али би могле да постоје.

На пример, младић позива своју вереницу на рођендан. Младићева мајка притом ликује. Напокон су из собе њеног драгог сина нестале поцепане чарапе које су лежале на сред собе и она старудија која је стварала "уметнички неред" на његовом радном столу, је уредно сложена у фијоке. У мом животу се десио следећи случај. Једном сам морао да преноћим у Москви код познаника. Док смо пили чај, кад је домаћин куће изашао на тренутак његова супруга ми је рекла: "Чешће долазите, супруг је три дана пре вашег доласка почео такво спремање стана каквог није било никад раније." Заиста, сви ми и увек кријемо своје мане од туђих људи.

Девојка ће се, позивајући младића на породични празник, потрудити да спреми нешто толико необично што још није кувала и што вероватно неће моћи да понови касније. Можда девојка није баш најбоља домаћица, али ће за време док јој се младић удвара постати таква.

Кад млади пар буде шетао вечерњим градом из њихових уста ће тећи нежан разговор, све грубе речи биће на нако време искључене из лексикона и разматраће се тако узвишене, племените теме које могу да падну напамет само заљубљенима. И у овој жељи да човек изгледа бољи могуће је да ни у коме од заљубљених нема ни мрвице лукавства, жеље да превари или другог преведе жедног преко воде. Просто, у то време човек заиста жели да изгледа бољи, чак и пред самим собом.

Али, колико дуго се може шетати на месечни? Пролази време и момак и девојка ступајући у брак прелазе у нову фазу, они постају муж и жена. Постепено, у току кратког времена сви односи између њих се мењају до непрепознатљивости.

Муж и жена. Да бисмо се снашли у ономе што се дешава с младенцима поставићу вам следеће питање. Замислимо ситуацију: младић, који још увек није ожењен живи с мамом, татом, братом и сестром у једном стану. Ноћу се буди и спрема се да оде у тоалет. Отвара ормар и узима одело? Облачи парадне ципеле и кравату? Не? Али ако оде у гаћама и мајци у тако непристојном издању могу да га виде мајка и отац, сестра и брат! Шта кажете? Тачно!!! Човек се не стиди својих ближњих.

Сад слушајте шта се дешава с младенцима убрзо после брака. Они постају најрођенији и престају да се стиде једно другог. Кад девојка свраћа по свог младића пре шетње он никад пред њу неће изаћи у гаћама "за по кући" и поцепаној мајци. Иначе ће девојка просто побећи од оваквог неваспитаног понашања. Пред мамом човек може да се појави у оваквом издању. "Мама, никако да ми закрпиш мајцу, ето и идем у поцепаној." Кад постану муж и жена младенци јако много сазнају једно о другом, сазнају оно што се раније брижљиво скривало и сад се крије од туђих људи. Међутим, они сад више нису туђи, они су - блиски рођаци, жена је ближа од мајке, а муж је ближи него отац. Сад ће жени бити упућене речи: "Сама ниси закрпила, па гледај како идем у поцепаном."

Управо после ступања у брак из човека избијају све његове лоше навике. Сад за време ручка може да узме кутлачу и да почеше њом леђа, без обзира на зачуђени поглед жене, може виљушком да копа ухо. Сад се све то може. Тешко је замислити да младић седи с девојком у кафићу и да тамо галантно јој се удварајући одједном почне виљушком да чисти зубе или да копа нос.

Руски језик је врло мудар и богат, у њему се огледају многе духовне истине. Ко може да каже шта значи реч "невеста"? Ова реч се образује од корена "ведети", "знати". Дакле, "невеста" значи "неиспитана", "непозната". Пре брака ниједан момак не може да се похвали да зна све о својој девојци. Док се човек не сроди с човеком не може га упознати.

Млада још није рођака, она је засад делимично још увек туђ човек, а жена је више него рођака, она је једно тело с мужем. Свима је већ одавно познато: највише љутње и нетрпељивости човек излива на најближе људе. Ако супруг на послу заузима високу функцију и у току целог радног дана, општећи с људима сузбија своју љутњу и умор да пред туђим људима не би лоше изгледао, код куће искаљује на жену и децу све оно што му се скупило у току дана Зашто да се стиди жене? Она је жена - истрпеће, а деца у принципу треба да поштују оца и да га се плаше. Значи, нека трпе и поштују. И испоставља са да многи наизглед фини људи код куће тероришу своје ближње.

Многи бракови се распадају врло брзо, чим се младенци макар мало покажу једно пред другим.

Али, претпоставимо да супружници немају много лоших навика или да су слично васпитани и да ничим не шокирају једно друго. Тада прелазак од момка и девојке на мужа и жену пролази релативно лако. Пролазе две-три године и по правилу муж и жена прелазе на нови стадијум у својим односима. Рађа се дете, и они постају потпуно други људи - отац и мајка.

Отац и мајка. Односи између мушкарца и жене се поново мењају и то врло озбиљно. Појава детета се може упоредити с новим рађањем породице.

Шта се мења? Почећу од можда на први поглед не толико карактеристичне, али потпуно могуће појаве. У књигама за младе маме у којој се дају инструкције стручњака за негу детета може се наћи следећи опис појаве као што је очева љубомора: он је љубоморан на своје дете. Поставља се питање, зашто да буде љубоморан? Па то је његово дете, није жена "заглавила" с неким са стране! Међутим, у суштини, ова појава се не рађа сама од себе. Размислимо заједно. Муж је пре рођења детета свако вече долазио с посла и сигурно је знао: код куће га чекају, жена је већ испржила његову омиљену кајгану са шунком и спремна је да слуша супруга који јој прича о свим догађајима на послу. Међутим, рађа се дете, муж долази кући и види: вечера није готова, жена га не пита како је провео дан, и уопште обраћа мало пажње на њега. Сва њена пажња је усредсређена на дете. До озбиљне љубоморе с истеривањем правде и жалби, наравно, не долази тако често, али известан рад на себи да би се смирио с овим променама мора да обави сваки отац.

Врло добро односе разлику између оца и мајке и мужа и жене илуструје једна реченица, коју је изрекао Сент-Егзипери. Узгред речено, ко може да каже, које дело је он написао? Барем најпознатије... Да, тачно - "Мали принц". Обавезно прочитајте, и то је пожељно да пажљиво прочитате ову причу о малом дечаку који је доспео на Земљу. Она је у потпуности посвећена љубави и пријатељству. У свом другом делу Сент-Егзипери каже: "Заљубљени (мислим да ми је у руке доспео не сасвим успешан превод, тачније би било рећи "они који воле") нису они који гледају једно у друго, већ они који гледају у исту страну. Запамтите ову реченицу.

Заиста, док у породици нема деце у породичним односима долази до зачараног круга - жена воли мужа због тога што се он брине о њој, а муж воли жену због тога што се она брине о њему. Ови односи носе на себи печат обичног егоизма. На пример, поштујем свог имућног комшију због тога што ми он понекад даје новац на зајам, а он мене поштује због тога што помажем његовом сину да се спреми за факултет. Тешко да се овакви односи могу назвати несебичним пријатељством. То ће пре бити пословни односи на обострану корист. Исто може да буде и међу супружницима. Ти мени, ја теби. Али, ако у оваквим пословним односима један брачни друг нешто не да у потпуности, други може увређено да каже: "Како ти мени, тако и ја теби." Узајамне увреде ће расти, ускоро ће сазрети скандал итд. Овакав савез је врло лабав.

Савршена љубав почиње да се појављује управо онда кад супружници почињу заједнички да воле трећег, да се заједно брину о њему и да се труде на његовом васпитању. Две руке нећемо назвати мајсторскима онда кад оне науче да једна другој секу нокте и да мажу једна другу кремом, већ онда кад у једној руци буде материјал, а у другој длето и кад се као резултат заједничког, складног кретања две руке роди уметничко дело.

С појавом деце односи између супружника се обавезно врло озбиљно мењају. Нарочито сам тога постао свестан после рођења трећег детета. С првим дететом је супруга мање-више излазила на крај, затим је долазила и бака у помоћ, с другим је поново на неколико најтежих месеци дошла бака. Али прво време после рођења трећег детета нам је било јако тешко и нико нам није помагао. Једном кад је дете имало око месец дана вратио сам се кући после многих послова у храму. Враћам се и размишљам отприлике овако: "Ево, сад ћу да дођем, сешћу, поседећу једно пола сата, појешћу нешто, бар ћу се мало одморити." Међутим, чим сам сео попадија ми је пришла изговарајући следећу реченицу: "Слушај, кад дођеш кући одмах треба да уђеш у кухињу и да видиш да ли је опрано све посуђе. Треба да одеш у купатило и да видиш да ли је опран веш. Треба да погледаш у собама да ли је све сређено. Треба стално да гледаш како би могао да ми помогнеш!" Наравно, прво сам негодовао у себи и чак сам покушао да заоденем ово негодовање у речи, али сам убрзо схватио да свеједно нећу бити у праву, јер супруга се за цео дан уморила барем исто толико као ја, а није баш лако обављати кућне послове кад је једно дете у рукама, а двоје јурцају унаоколо. Ето, тада сам схватио да наша кућа више није пријатно гнездашце у које могу да долазим да бих се одморио после напорног дана. Сад је кућа место другог посла.

Запамтимо ово. С појавом деце кућа постаје место другог посла. Муж је поштено одрадио осам сати поред струга, долази кући, а тамо почиње нови посао - прање судова, веша, сређивање, читање књига, играње с децом итд. и т.сл. И овај посао је много одговорнији. Ако у фабрици и направиш шкарт он може да се поправи, а ако и не поправиш, свеједно нећеш трпети ти него онај ко буде користио твој производ. Али ако лоше васпиташ децу, од тога ћеш управо ти морати да трпиш и то до краја свог живота. Може се навести следећа слика. Породица пре рођења деце представља два млада ждребета, која пасу на зеленој ливади и грају се. А породица после рођења деце јесу два теглећа коња упрегнута у кола која вуку прљавим разлоканим путем. Ако један коњ одбије да вуче терет, други ће улагати два пута више снаге. А многи после дивне зелене ливаде нимало не желе да се упрежу у кола.

Прво смо разматрали другу од две противречне тврдње, које су написане на табли. Покушао сам да објасним због чега је тешко упознати човека пре брака, због чега приликом ступања у брак увек постоји ризик да ће човек погрешити у погледу другог човека. Сад поразговарајмо о томе како да смањимо овај ризик. Како се ипак може више сазнати о будућем брачном другу?

Дакле, у сваком човеку седе три потпуно различита човека: момак, муж и отац. И девојци није нимало лако да препозна какав отац ће бити њен младожења. Међутим, управо овде се може видети први рецепт, који помаже да се правилно ступи у брак. Овај рецепт сам чуо од једне познанице. Имала је 19 година, спремала се за брак с 46-годишњим мушкарцем, који је иза себе имао већ два неуспешна брака. Дуго је размишљала пре него што се одлучила на овај корак. На крају је поставила себи питање и одговор на њега је све коначно решио. Упитала је себе: "А да ли ја желим да овај човек буде отац моје деце?" Одговорила је: "Да!" - и без сумње ступила у брак упрко противљењу рођака. Питање заиста треба поставити само овако: "Не тражим мужа за себе, већ оца за своју децу!" За себе се обично тражи онај с ким је занимљиво отићи у дискотеку, с ким се може прошетати улицом да другарице позавиде. А за своју децу нађимо ипак неког бољег, можда не најбогатијег и најлепшег, али најпоузданијег.

Зато, бирајући себи мужа треба да се потрудите да застанете и да се упитате: "А да ли ја желим да овај човек буде отац мог детета? Да ли желим да он васпитава мог сина? Да ли желим да мој син личи на њега?"

Други рецепт је врло прост. У Тројице-Сергијевој Лаври има много искусних духовника, односно свештеника код којих људи долазе за савет у духовном животу. И ови духовници обично дају благослов да се поступи на следећи начин: од познанства до брака нека прође најмање годину дана. Зашто тако много? Супруга и ја већ после пола године нисмо имали никаквих сумњи, просто смо чекали следећих пола године да можемо напокон да се венчамо.

Покушаћу да објасним зашто је потребан прилично дуг период ради међусобног проверавања и како ово време треба провести. Сад се обраћам женској половини разреда. Наведите ми особине које мора да поседује ваш будући муж. Диктирајте, а ја ћу писати на табли.



Добар

Јак

Паметан (по мишљењу већине девојака)

Леп (ово није обавезна особина)

Веран


Хајде да анализирамо макар ове основне црте карактера. Почећу од верности. Замислимо следећу ситуацију. Девојка долази кући и каже мами одушевљеним гласом: "Мама, јуче сам се упознала с једним младићем! Он је тако веран! Сутра ћу се удати за њега!" Смешно, зар не? Верност се проверава годинама. Овде можда неће бити довољна само година дана. Неко од присутних каже: "Код других људи се можемо распитати о његовој верности, на пример, код његових другова." Тешко! Као прво, о свом другу нико неће рећи ништа лоше, а ако неко и каже, вероватно просто хоће да вас преотме другу. А и испада да ћете неком другу веровати више него свом момку. Није логично!

Све карактерне особине као што је верност, се или проверавају, испитују годинама, или могу да постоје подметања, која наизглед попримају обличје добрих особина. Погледајмо остале особине које су написане на табли.

Добар. Овде човек треба да се научи да разликује истински доброг човека од "добричине". Шта мислите да ли је добра мајка, која детету на свако његово цичање да бомбону? Не! То је лоша мајка, зато што она даје бомбону само да би дете заћутало, да је не би узнемиравало својом виком. Уместо труда на васпитању детета - у питању је "добар" поступак којим се она избавља детета чинећи га размаженим и наносећи штету његовој души. Заиста добра мајка ће рећи строго: "Седи, прво поједи супу, а онда ћеш добити бомбону!" Потребно је време да би се добар разликовао од "добричине".

Јак. Дивно је ако је муж јак. Али колико често се под маском снаге не крије само снага, већ још и дрскост и безобразлук. Наравно, девојци је пријатно да се прошета с младићем чије се руке стежу у песнице чим види неког мангупа да би заштитио своју драгу. Али ако она не погледа пажљиво како се, на пример, предмет њене љубави односи према својим родитељима шансе да ће погрешити су врло велике. Ако је њен момак безобразан према својим "маторцима", то није снага, то је већ безобразлук. И једног лепог дана у њиховом породичном животу после једног у низу скандала, песнице се неће стегнути кад види мангупе, већ кад види своју љуту и непослушну жену. Да ли ће момак поштовати жену ако не поштује оца и мајку? За то постоји мала вероватноћа. Стога не трошите годину дана познанства у празно проводећи је било где, избегавајући родитеље који вам наводно сметају да се наслађујете тиме што сте заједно. Чешће одлазите у породицу вашег изабраника и пажљиво гледајте не само на то како вам се он удвара, већ и како се понаша према блиским људима, јер се њих више не стиди. Управо овде се и може видети слика ваше будуће породице.

Паметан. Паметан муж је такође одлична ствар. Међутим, постоји права и лажна мудрост. Као прво, не треба мешати мудрост и образованост. Неписмен човек може бити много мудрији од ученог. У породици се тражи посебна мудрост. Ни из далека не могу сви да знају и да разумеју где у конфликту треба попустити, а где инсистирати. Уочити овакву мудрост у човеку је подједнако тешко као уочити верност. Она се може запазити тек кад човека знаш дуго година.

Образован муж такође није лоша ствар. Али само онда кад је знање без примеса одвратне особине душе као што је надменост. Знања често надимају човека. И испашће да је девојка хтела да се уда за паметног, а удала се за надменог. А кад муж схвати да жена не може да разликује Штрауса од Хајдна или Делакроа од Клода Монеа можда ће се односити према њој с надменом снисходљивошћу.

Узгред речено, треба додати да надменост и сама по себи ставља маску памети, чак и ако памети нема. Врло добро се сећам једног младића који је на првим сусретима запањивао својом способношћу да све анализира с изразом правог зналца. Ово је одмах изазивало поштовање према њему. Међутим, касније се испостављало да нема појма о предметима о којима тако важно дискутује. И после неколико месеци поштовање скоро свих познаника према њему, које се родило на почетку замењено је раздражљивошћу, па чак и презиром. Боље ће бити ако се девојка добро проучи младожењу пре ступања у брак него да се после мучи живећи с надменим незналицом.

И, за данас последња особина будућег мужа - лепота. Крајње сам солидаран с онима који сматрају да ова особина за мужа није обавезна. Леп муж је опасна ствар. Леп младић (исто као и девојка) је по правилу размажен пажњом супротног пола. Зато је велика опасност кад се у породици роди дете и супруга сву своју пажњу пренесе на њега, супруг ће због недостатка пажње на коју је навикао и нехотице почети да је тражи са стране. Излаз је један - уверити се у његову верност. А ово се, као што смо на почетку већ говорили, проверава годинама. Леп и веран муж - шта може бити боље? Међутим, нажалост, то је врло ретка комбинација.

Све о чему сам раније говорио о ступању у брак подразумева да ступате у брак из заљубљености. Међутим, то није једини начин да се ступи у брак. Испоставља се да човек може да се ожени или да се уда прекочивши овај стадијум. Некада се слично дешавало врло често кад је на пример, девојка видела свог младожењу први пут тек у храму за време венчања. Није случајно да не постоји не само израз "удавати се", односно удавати се сама, већ и израз "удавати", кад девојку удају и нико је нарочито не пита.

Навешћу причу митрополита Венијамина (Федченкова), која је наведена у његовим мемоарима, о томе како је прадеда оженио његовог деду.


"Мама ми је причала да се њеном мамом, баком, наш деда није оженио по свом избору, већ по вољи родитеља - као што се то обично чинило у стара времена у простим сеоским породицама и клиру. Ствар је стајала овако. Једне зимске вечери дедин отац ђакон Василије (Оршевски) долази кући; а деда Николај, тада још младић (који због нечега није завршио богословију) лежи на пећи.

"Никола, хеј, Никола!" каже отац нашем деди.

"Шта је било, оче?" интересује се момак.

"Ево, од оца Василија (у овом селу, Оршевки, био је други ђакон, који се такође звао Василије) хоћу да ти узмем Надежду за жену."

"Оче! Ону рошаву?" противи се незадовољни и неслободни младожења. А бака је у детињству прележала богиње и на њеном лицу је остало неколико крупних ожиљака, који уопште нису кварили њено лице.

"Шта?!" прогневио се прадеда. "Шта кажеш? Зар сам ти ја непријатељ, а не отац? Знам кога ти бирам! Море, силази с пећи!"

Деда је сишао, а отац је узео рогач (којим су у пећи код нас стављали чанке и ливене лончиће и "очитао му лекцију."

"Опрости, оче," замоли деда. "Нека је и рошава, нека је и крива, нека буде како кажеш!"

И узели су се. И како је мудар био избор: деда је био немирног карактера; касније је пио јако много вина. И ето, тако немирном момку Господ је послао изузетно смирену жену Надежду. И она се никад није жалила, никад није роптала на деду: увек је била тиха-претиха, ћутљива и кротка."



Ово се може назати браком из рачуна, не из материјалног, већ из духовног рачуна. Дешава се да је човек већ спреман да ступи у брак, али не може да нађе себи невесту. Верујући млади људи се понекад у таквим случајевима обраћају искусним духовницима и моле за помоћ. Свештеник може да посаветује: "Ево, видиш девојку, иди, упознај се." Духовник знајући ову девојку не само споља, већ познајући њено унутрашње стање захваљујући исповести помаже младићу да начини добар избор. Знам неколико људи који су управо тако ступили у брак, они су сад свештеници и њихови бракови су јако добри. Ови парови су практично не знајући једно друго, прескачући фазу момка и девојке без икаквих дугих удварања постајали су муж и жена.

Још једна, сад већ последња прича на дату тему, чуо сам је од једног московског свештеника о његовом другу из разреда из богословије. Да би постао свештеник, за шта се спрема сваки богослов, он треба да буде или монах или ожењен. А док човек не начини овај избор неће бити рукоположен за свештеника. Зато се често дешава да се школовање у богословији завршава, младић је већ на последњој години и треба да размишља о свештенству, а нема одговарајући пар за ступање у брак. Један богослов је поступио на следећи начин. Помоливши се и замоливши Бога за помоћ одлучио је: "Идем у Тројицку цркву (главни храм Тројице-Сергијеве Лавре у којој се налази Московски богословски факултет) и упознаћу се с првом девојком која из ње изађе." Тако је и урадио. И Господ му је заиста послао врло добру попадију. Брак је био врло срећан, родило им се осморо деце. Међутим, наравно, да би се човек одлучио на овакав корак треба да има велику веру у помоћ Божију. И не може се рећи да је поступио неразумно. У његовом поступку је такође постојала духовна рачуница. Јер није ишао да бира невесту на вратима ресторана, већ на вратима храма, и зато није нашао неку ветропирку, већ дубоко верујућу жену.

Дакле, то је још један рецепт. Може се ступити у брак и из духовне рачунице, без заљубљености и удварања. Духовна рачуница се састоји у томе што човек рачуна на искуство старијих (на пример, родитеља), духовника или непосредно на помоћ Божију. Међутим, овај рецепт може да се примени само на верујућег човека.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Kако сачувати породицу

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 14 Апр 2011, 12:06

Sledeci deo Marijinih beleski

Допуна уз беседу 9

О мужевности и женствености


Додаћу још неколико речи о томе шта подразумевам под истинском женственошћу и истинском мужевношћу. Почећу од женствености. Сигуран сам да сте сви гледали филм "Девојке". Подсетићу на то то да се главна јунакиња филма Тосја, није одликовала привлачном спољашношћу. Илија Ковригин, други главни јунак се кладио да ће Тосја за недељу дана трчати за њим као кученце. Да би добио опкладу, он престаје да се удвара (како је мислио, неко време) Анфиски, "цар-птици", по речима једног од јунака филма. Анфиска је шармантна дама пред којом мушкарци падају на колена због њеног пренемагања, кокетарије и других средстава. Преломни моменат у филму настаје кад се Илија одједном озбиљно заљубљује у Тосју и напушта Анфиску. Занимљива су признања Анфиске за време ноћне хистерије, после последњег разговора с Илијом: "Мислила сам да сви лажу о љубави, да су измислили лепу бајку да би било веселије живети. А сад видим да она постоји... Ево објасните. Све воле: и Каћу, и Нађу, чак и Тоску. Само сам ја као проклета, нисам ваљда ја најгора?" "Па што се ти жалиш?" - одговара једна од девојака. "Са мном се само забављају, а кад треба да се жене или да заволе истински, нађу неку Машу или Дашу. Ево и Илија је побегао код Тоске. Чак хоће и да се жени њоме! А шта лепо има у њој? Нема чак шта ни да се види!"

Стварно, због чега је Илија заволео Тосју? Подсећам на филм. Почињу прве шетње Тосје и Илије. Илија покушава да загрли Тосју. Шта она ради? Истргне се од њега и крије се иза врата своје куће. Које речи се отргну из његових уста? "Вртић!" Свега једна реченица, али нам она даје много тога. Илија све више у Тосји види дете. Заиста, она још не уме да се грли и плаши се тога - вртић! Али то више нису речи надменог подсмеха, оне се изговарају некако другачије, с љубављу. Првобитни циљ - кроћења и саблажњавања горопадне све више губе своју привлачност. За Илију више нема горопадне, постоји велико и наивно дете - Тосја.

Замислио сам игру карата на којој се окупило неколико превараната. Јасно је да свако жели да превари друге, и ако један од њих то буде учинио, биће му јако драго. Али ако се дете да игра, које не уме то да ради посади да игра с професионалним играчем тешко да ће се овај преварант радовати ако победи дете. Исто тако и Илија почиње да схвата да пред њим није дама која има огромно искуство у љубавним авантурама, већ наивно дете, које ће моћи да превари у два потеза. Међутим, гнусно је преварити човека који има поверења, зато се Илија све мање удвара с циљем да превари, а све више искрено се радујући општењем с чистом девојком.

Пролази време и Илија се све више заљубљује у детињу чистоту Тосјине душе. Још једном понављам - у детињу чистоту душе. Шта је то дечја чистота душе? То је стање кад не верујеш да људи могу да те преваре просто због тога што сам никад ниси варао. Тосји је заиста несхватљиво да неко може да узме и да превари другог човека. Постоји чистота душе кад човек дугим трудом чисти душу од мноштва грехова, које је учинио. А бива и чистота душе кад човек није искусио грех, кад није изобличио своју душу. Ево, ово последње и јесте дечја чистота душе. Тосја још није обмањивала, није варала, није понижавала друге људе и њој је несхватљиво како се то уопште може учинити.

Истаћи ћу још један важан моменат. Ко се сећа колико се пута Тосја љубила? Питање није нимало случајно. Тосја се пољубила свега четири пута. На самом крају филма два пута ју је пољубио Илија и два пута је она пољубила њега. Пре тога се никад није љубила! И ово је врло важно! Она сама признаје: "О томе је срамота и говорити. Ето, раније сам мислила: како се људи љубе? Па носеви сметају. Сад видим да не сметају."

Хајде да размислимо: да ли ће се момак боље или горе односити према девојци ако се она никад није љубила? Смело тврдим да ће је заволети још јаче. Ако је имао за циљ да се просто забавља с девојком-лепојком, да пријатно проведе време, а затим да је остави, вероватно да ће се према њој односити с надменошћу: "Ето, не уме чак ни да се љуби!" Али ако жели да створи породицу то је велики плус за девојку - сачувала је своју чистоту за њега.

Замислимо следећу слику. Младић први пут покушава да пољуби девојку. Она му се, нагледавши се развратних сцена на телевизији, баца око врата и љуби га као да се читавог живота једино тиме бавила. Мисли да ће тако пружити задовољство свом удварачу. "Па људи се љубе ради задовољства," мисли она и покушава да пружи максимално задовољство свом изабранику. Шта се дешава у младићевој души? Да ли он почиње више да је воли? Управо о томе се и ради што не почиње! Можда ће почети да је грли јаче, али ће је слабије волети. Да ли можете да замислите стање младића? Он је мислио да се његова девојка љуби први пут, а испоставља се да је она већ искусна, уличарка, коју је већ љубило на десетине мушкараца и коју су грлиле десетине руку. "Не желим да будем једанаести! Желим да будем једини!" - ево шта подсвесно схвата младић. И он се према девојци више неће односити с трепетом и нежношћу, већ грубо и раздражљиво. Због чега? Због тога што она није сачувала своју чистоту. Он се чак неће либити да је остави. "Већ је имала десетак момака, један више или мање - није битно. Нема везе, преживеће!"

Дакле, девојке, чувајте своју чистоту и целомудреност, због тога ћете бити још више вољене! Једном сам чуо мучно признање једне девојке о томе да је оставила момка: "Па он не уме чак ни да се љуби!" Уместо да се радује тако ретком и вредном добитку, она је још и незадовољна. Јер ако си му прва, значи шанса да ћеш бити једина и вољена целог живота је веома велика. Ако си у његовом животу друга, шансе су дупло мање, ако си трећа - три пута мање, десета - шанси готово да нема.

Дакле, истински женски шарм се састоји у чистоти душе девојке или жене која није искусила грех. Или, може се рећи да се овај шарм састоји у целомудрености. Из овог шарма може да се роди права љубав. Међутим, постоји и шарм, који може да привуче пажњу мушкарца, да га очара, да га натера да испуњава њену вољу. Ипак, од овог шарма се не рађа љубав, него похота. Овај други шарм је у ствари немоћан. Анфиска у филму је то схватила: својом кокетаријом она не рађа љубав, већ похоту. Она није шармантна, већ развратна. Мушкарци је не воле, већ просто желе да је искористе као ствар.

Ево дивног примера женског шарма - Татјана из "Евгенија Оњегина". Татјана се заљубила у Оњегина, признала му је љубав, он ју је одбацио. После неколико година види је на балу. Пушкин појаву Татјане описује на следећи начин:


Она је била сталожена

Није била хладна нити говорљива,

Без погледа дрског за све,

Без претендовања на успех,

Без оних малих кревељења,

Без подухвата имитације...

Све је тихо, просто у њој било,

Чинило се да је тачна копија

Du comme il faut... (Шишкове, опрости:

Не знам како да преведем.)

Даме су јој се приближавале;

Старице су јој се осмехивале;

Мушкарци су јој се клањали ниже,

Хватали су поглед њених очију,

Девојке су пролазиле тише

Пред њом по сали, и више од свих

И нос и рамена је подизао,

Генерал који је ушао с њом

Ниједна се не би могла да лепшом

Назвати; али од главе до пете

Нико не би могао да нађе у њој

Оно што се у деспотској моди

У високом кругу лондонском

Зове vulgar. (Не могу...

Волим веома ову реч,

Али не могу да преведем;

Она је засад код нас нова,

И тешко да ће бити у части.

Била би добра за епиграм...)

Али враћам се нашој дами.

Због безбрижних чари је мила,

Она је седела за столом

С блиставом Нином Воронском,

Овом Клеопатром Неве;

И сигурно би се сложила,

Да Нина мермерном лепотом

Није могла да затамни сусетку,

Иако је блистава била.


Ко је приметио какве висине је била Татјана? Висока? Згодна? Крхка? да ли је имала светле очи? А косу?.. То никад нећемо сазнати. Знамо да нико није могао да је назове "расном" лепотицом. У њеној спољашњости није било ничега што би се могло упоредити с лепотом Нине Воронске.

А Татјана је у овом мислу потпуно безбрижна ("Због безбрижних чари мила..."). Она се не труди да остави утисак: није хладна, није брбљива, без дрске речи за све, без претендовања на успех, без ових малих кревељења, без подухвата имитације... Све је освојила њена природност, она је очаравала све: даме су јој се приближавале, старице су јој се осмехивале, мушкарци су јој се клањали ниже, хватали су поглед њених очију, девојке су пролазиле тише... Татјана је предивна, али не због спољашњости, већ због свог унутрашњег устројства. И ову лепоту не може да засени мермерна лепота Нине Воронске.

Желео бих да допуним опис женствености још једним примером и да кажем нешто не само о томе у чему се крије истински женски шарм, већ и у чему се састоји снага жене.

Постоји изванредан филм "Маћеха" у којој се показује снага жене, показује се у чему може бити много јача од мушкарца. Сиже филма је следећи. Павел Јегорич, муж главне јунакиње Шуре сазнаје да има кћерку Свету, чија је мајка, његова бивша драгана, умрла. Он доноси одлуку да узме кћерку на васпитавање, без обзира на протесте жене и таште. Међутим, испоставља се да дете има тежак карактер: мајка је у кћерки васпитала крајњи опрез и неповерљивост према људима. Испоставља се да није баш лако отопити срце детета у новој породици. И сав овај напор пада на жену, односно маћеху, која је ипак пристала да прими девојчицу.

Неколико пута је сам Павел хтео већ озбиљно, мушки да поразговара с кћерком, и да је пита зашто се тако лоше односи према њима. Сваки пут је Шура (маћеха) журила у заштиту и практично није дозвољавала мужу да каже ниједну увредљиву или оштру реч. Ситуација у породици постаје ужарена. Ево једне веома важне сцене у филму. Муж уморан од настале ситуације почиње да грди жену: "Ево шта не разумем. Што се радујеш? Зашто се цериш? Она те не признаје, а ти се кикоћеш. Дакле, тебе човек стварно не може да научи памети ни шибом, ни батином... Тачно те је мајка дефинисала: кратка памет!" Павел не схвата сву мудрост жене, не схвата како јој је тешко да изнуди од себе сваку весело изговорену реч. Својом бригом и нежношћу она треба да растопи срце његове рођене кћери, а своје пасторке. А овде је муж практично издаје. Он је довео кћерку, он је преузео одговорност за њену судбину. Међутим, сав терет ове одговорности пада на женина плећа. И у тренутку напетости свих њених снага испоставља се да је муж не схвата. "А шта си учинио да би те признала за оца?" то је све што Шури преостаје да одговори на његове прекоре. Заиста, врло тачне речи. "Радиш, радиш, може се рећи да данима не биваш код куће..." - сад је већ за Павела увредљиво то што ради, а од њега се још нешто захтева. Међутим, заиста, породична срећа се не може купити новцем. Стан се може купити, али у овом стану нема среће, ако се човек још духовно не потруди. Ово је најтежи посао. Шура је много јача и мудрија од Павела.

Врло важне речи изговара стара учитељица код којој се Шура обратила за помоћ: "Заборави на увреде! А што је дете тешко, шта је потребно кад пресађујеш биљку? Време и топлота!" Кад је Павел чуо ове речи, које је Шура поновила он после неколико минута, очигледно кад је "сварио" речено понавља: "Време и топлота!" На крају филма Света напокон грли Шуру и назива је мамом.

Снага жене је у њеној способности да трпи, да чека и неприметно даје топлину, не тражећи ништа за узврат. Мушкарци су ретко способни на ово. Они умеју да решавају проблеме другачије: да поразговаравши мушки јасно и гласно захтевају одговор. Павелу је лакше да цео дан оре на пољу него да примора себе да буде нежан и пажљив кад му је тешко на души. Није му јасно како Света може да се намргоди и да га гледа с неповерењем кад је примио да живи код њега. Не може човек себе брзо да промени и то још ако је мали. "Она се труди!" - "Само се ти трудиш, а за њу си измислила..." - Павел не верује жени. Али Шурино женско срце све види, све разуме.

Дакле, женина снага је у способности да трпи и у душевној топлини срца. Мушкарац може да трпи физичку бол или да сакупи све своје снаге у неком одлучном тренутку, али да трпи, да чека не зна се шта у неизвестности, и то још дуго, не зна се колико времена - овде је он по правилу немоћан.

Сад неколико речи о мужевности. Издвојио бих следеће црте мужевности: способност да штити, способност да доноси одлуке и способност да одговара за сваку од њих. По правилу, млади људи имају потпуно другачије представе о мужевности. Сећам се једном како нас је кад сам имао 10 година за време шетње с друговима на улици ухватио неки хулиган од 17-18 година. Пошто је био пијан почео је да нас учи како да живимо: "Прави мушкарац је онај ко се макар једном напио, преспавао са женом и неко време био у затвору." Мислим да многи млади људи у својим тежњама нису отишли много даље од овог идеала и да теже нечем сличном. У ствари, овај идеал нема ништа заједничко с мужевношћу.

Покушаћу да прокоментаришем три карактеристике мужевности које сам навео.

Доношење одлука. Мушкарцу је Богом дато право да доноси одлуке. Управо он то и треба да чини. Већ смо мало говорили о томе у разговору о глави породице. Међутим, ово уопште не значи да он треба у потпуности да игнорише друге чланове породице и пре свега своју супругу. На пример, цар има много саветника. Задатак саветника је да дају савете. Они су стручњаци у некој области, ситуацију познају боље него цар који не може сам да обухвати све проблеме. Они саветују, али он доноси одлуку. То што се саветује с другим људима није његов недостатак, већ напротив, сведочанство о његовој мудрости. Цар који буде занемаривао савете ускоро ће постати чувен као тиранин.

"Тата, да ли могу да се прошетем?" пита син оца који се вратио с посла. "Наравно, синко, иди, прошетај се." Међутим, неочекивано се на путу испречи супруга: "Шта ти је? Није научио лекције и није вечерао, а већ се спремио у шетњу с дечацима, не пуштам га!" - "Ако сам рекао: може, то значи да може! Ја сам глава породице!" Почиње свађа међу родитељима. Ко је крив за ову свађу? Вероватно обоје. Обично мајка много боље зна проблеме деце и мушкарцу је увек пре него што донесе одлуку везану за чланове породице боље да се посаветује са својом супругом. Тада ће одлука бити боља и очев ауторитет имати много већу тежину. А жена с друге стране не треба да покреће расправу у присуству деце и да срозава очев ауторитет.

Ако у неком важном и замршеном питању мушкарац одбије да донесе одлуку говорећи: "Не знам шта да одлучим. Драга, донеси одлуку сама," он се одриче свог звања мушкарца. Ово су недопустиве речи за човека који себе сматра правим мушкарцем.

Међутим, овакве ствари се ипак често догађају. На пример, муж каже жени да сама донесе одлуку. И сад решење које је жена донела муж треба да сматра својим решењем. Ако се одједном покаже да је одлука неправилна муж нема права да за то криви жену. "Предао сам ти своје право да доносиш одлуку и ја ћу одговарати за њу као за своју сопствену," тако треба да размишља сваки прави мушкарац.

Одговорност. Мушкарац сноси одговорност за све у својој породици! Чак и за оно што се догађа без његове дозволе или упркос његовој забрани. Ако син разбије прозор отац нема права да каже: "Нисам ја разбио, питајте сина." За мушкарца је недолично да се извињава пред гостима који су дошли изненада: "Извините због нереда, жена није стигла да поспреми." Ако чак стварно жена није успела да поспреми, свеједно мушкарац треба да каже: "Опростите, нисмо стигли да поспремимо." У овом ми садржи се много тога. Тамо где муж је способан на такву одговорност за све што се догађа у породици жена ће се осећати заиста заштићеном.

Заштита. Мушкарац мора да брани своју породицу од сваке туђе интервенције, која може да наруши мир у породици. Овде се има у виду и чисто материјална добробит у породици и душевни мир. На пример, ако отац породице осећа да телевизор лоше утиче на дете и оно постаје необуздано, он је дужан да пресече гледање емисија које су штетне по дете и да стоји на стражи његовог душевног здравља. Узгред речено, о телевизији. Ја бих посаветовао родитељима да заштите децу од савремених видео и телевизијских програма, дозволивши им да код куће гледају само видеокасете са старим совјетским филмовима и цртаним филмовима који се у огромном броју слободно продају у наше време.

Муж треба да брани своју породицу од интервенције блиских рођака у породичне ствари. Сетимо се речи из Библије: зато ће оставити човек свог оца и своју мајку своју, и прилепиће се за жену своју; и биће једно тело (1 Мојс. 2, 24). Врло често се родитељи (нарочито мајке) мешају у породичне ствари своје деце. Дужност сваког хришћанина је да слуша родитеље, али ако родитељи уносе раздор у породицу деца имају потпуно право да не послушају. Такође, кад родитељи захтевају од своје деце да учине грех. Ако мајка приморава кћерку да иде на абортус, онда је послушање родитељима већ неумесно. Послушање Богу Који је рекао "не убиј" је изнад послушања родитељима. На пример, мајка почиње да бива љубоморна на своју снаху према сину који има већ 28 година. То је делимично разумљиво, њена "мрвица" припада некој туђој жени. Кад је насамо са сином мајка почиње да му указује недостатке његове жене, захтева да је изгрди, да је исправља. Али син треба да устане у заштиту своје породице и да пресече сличне разговоре с мајком.
Беседа 10

Ја сам одрастао[1] (Пубертет)


За оснивање породице по мом мишљењу девојка и момак морају имати одређене неопходне квалитете. Данас бих желео да попричамо о особини која је заједничка за мушкарце и жене. Људи који ступају у брак морају бити одрасли, или зрели. Свима је јасно да нико не може да створи породицу са 10 година. Десетогодишњи човек је још увек дете. Чак и ако то буде јако лепо васпитан дечак и ако у будућности буде добар породичан човек, са 10 година он није у стању да створи породицу. Породицу може да оснује само одрастао човек.

Ви сте сад у прелазном периоду, односно у узрасту кад се прелази из дечјег стања у одрасло. И физиолошка зрелост овде није показатељ. На пример, благоверни кнез Александар Невски је већ са 15 година владао у Новгороду, у овој огромној северној престоници Русије, а са 19 година је постао Невски, јер је освојио победу у бици на Неви, која му је донела огромну славу. А савремени 15-годишњи младић је по правилу неспособан да одговара чак и за себе, а не за друге људе. По мојим посматрањима данас одрастање код савремених момака наступа са 22-25 година, а код девојака са 18-20 година. То је веома касно, јер се у прошлим вековима девојци дозвољавало да ступи у брак са 14 година, а момцима са 16 година. До овог доба млади људи су морали бити у потпуности зрели.

Данас ћу покушати да објасним шта значи бити одрастао. У питању о породици, о ступању у брак тема зрелости има огромну важност. Ради се о томе што и дете може да се заљуби, али да воли може само одрастао човек. Деца могу да се играју односа одраслих, али не могу да граде ове односе истински. Зато не би било лоше да се млади пар увери да ли је способан за тако одговоран корак пре него што оснује породицу.

У одраслом човеку бих истакао две врло важне особине:

- самосталност (слобода, независност);

- одговорност за друге људе.

Сигуран сам да се код већине вас зрелост асоцира са слободом. Дете је, кажу, сирото биће које нема своју вољу; уместо њега све одлучују родитељи, оно мора да слуша учитеље итд. Одрастао човек је потпуно друга ствар, он може да ради шта хоће. Дете свако васпитава, а хајде пробај да преваспиташ одраслог.

Молим вас, мила децо, која сад прелазите у стање одраслог, реците ко највише омета вашу слободу. Слушам и пишем на табли ваше изјаве:


Родитељи

Учитељи

Старија браћа и сестре

Милиција

Саобраћајна милиција итд.


Да, мислим да можете још дуго да наставите овај списак. Међутим, чини ми се да сте заборавили нешто веома важно. Заборавили сте Бога. Као верујући човек могу да кажем да нашу слободу највише омета Бог! Заиста, замислите живот хришћанина који дубоко верује у Бога. Сваке среде и петка хришћани посте, односно не једу месо, млечне производе, јаја итд. Долази среда, хоћу да једем сендвич с кобасицом, а кажу ми: "Не смеш!" Каква је ту слобода?! Сваке недеље сви хришћани треба да буду у храму. Замислите како је то страшно: једини слободан дан кад човек може дуже да се ваља у кревету, треба да проводи у храму. А заповести Божије? Ово се не сме, ово се не ради - све саме забране. Од родитеља се може побећи или човек може макар да се закључа од њих, од учитеља може да се сакрије, чак и од милиције може да побегне, а ето од Бога нигде не можеш да се сакријеш. Дакле, ето ко највише може да омета нашу слободу!

Ово се врло добро може изразити једном реченицом:


Ако нема Бога, све се може!


Желим да поједем "сникерс" сам и да га не делим ни са ким. Молим, закључао сам се у собу и једем. То је све! Нико ми не смета, нико ме не види. То је тачно ако нема Бога. А ако постоји? Куда онда да побегнем? Бог је свуда! Зато имам само два излаза: или да престанем да будем похлепан и да све почнем да делим са свима или да докажем самом себи и да поверујем да Бога нема. Безбожници су се управо овим бавили, односно доказивањем да Бога нема.

Хајде да на тренутак заменимо места. Сад нисам свештеник, а ви нисте дечаци и девојчице, сад сте ви верници, а ја сам окорели безбожник. И ја ћу вам сад доказати да Бога нема и да зато могу да радим све шта желим.

Дакле, ви верници сте измислили себи неког Бога, а ја ћу вам на брзину доказати да нема Бога Којег сте ви измислили, просто не може Га бити. Ви учите да је Бог највиша Сила, да је Бог свемогућ. Али такав Бог не може да постоји. Чујте: а да ли ваш свемогући Бог може да направи камен који Сам не може да подигне?

Хајде да размислимо заједно. Могућа су два одговора: може или не може. Варијанта прва: Бог не може да створи такав камен. То је и требало доказати - Бог није свемогућ!

Варијанта друга: Бог може да створи такав камен. Али онда Бог неће моћи да подигне овај камен, престаће да буде свемогућ, што је и требало доказати!

Безбожници су овакве доказе о непостојању Бога врло често наводили у 18. и 19. веку.

Ово је први поглед на тему "Бог и слобода": Бог је највећа сметња на путу ка потпуној слободи. Ако пак Бога нема све је могуће. Зато ако хоћу да радим шта ми је воља Бог не сме да постоји.

Међутим, постоји и други - православни поглед на односе између Бога и слободе. Зато, вратимо се у своје нормално стање, сад сам ја поново свештеник, а ви сте дечаци и девојчице. Као свештеник морам да изјавим да Бог није сметња за нашу слободу. Због чега? Покушаћу да објасним.

Вратићу се доскочици безбожника о камену који није могуће подигнути. За верника Бог ипак постоји и Он је заиста свемогућ. Ради се о томе што је Бог ипак створио камен који Сам не може да подигне и истовремено је Бог подигао овај камен. Нико не зна који је то диван камен?.. То је човек!

Бог је створио човека и дао му је слободу. Људска слобода је једно од најважнијих својстава људске природе. То је део образа Божијег који је човеку дарован. И што је дивно, Сам Бог не може да одузме човеку слободу. Бог на пример не може да натера човека да Га заволи. Бог не може да натера човека да постане добар. Да би га натерао да Га заволи Он треба претходно да му одузме слободу, а без слободе човек постаје животиња. Живот животиње се регулише инстинктима и рефлексима а овде нема слободе. Многе животиње се могу натерати да заволе. Баци псу сваког дана парче меса и видећеш да ће те он ускоро заволети због тога. А човек није пас, њега не можеш да натераш да заволи, он је заиста управо онај камен који Бог не може да подигне.

Само то што је Бог створио човека је зачуђујући догађај. Пре стварања човека (и анђела који такође поседују слободу) у свету је била присутна само једна воља - воља Божија. Све се потчињавало Богу. Појављује се човек и у свету настаје још мноштво различитих воља. Данас преко 6 милијарди људи својом вољом утиче на свет. Бог се стварајући човека одрекао аутократије у свету, човек је призван да буде сатворац Богу, али би могао да буде и разрушитељ света. Бог ствара човека знајући да човек, пошто је слободан, може и да се успротиви свом Творцу и притом Бог неће моћи да примора човека да се поправи.

Овде може да се постави питање. Како Бог не може да натера човека да нешто уради? Да узме и да га заустави? Иде човек с пиштољем на убиство, притиска ороз, али се Бог меша - али пиштољ затаји, још једном притиска ороз - још једном пиштољ затаји. Или други пример из Старог Завета. Цар Ахав шаље педесет војника да убију пророка Илију. Пророк се моли, с неба силази огањ. И тако три пута. Бог може Својом вољом да пресече дејство људске воље. Али погледајте пажљиво. Бог може да прекине дејство, али не може да натера човека да промени своје жеље, своју вољу. Човек смишља убиство, узима пиштољ, притиска ороз - пиштољ затаји, онда узима нож, замахује, али се нож ломи, човек се баца на жртву - али одједном га погађа изненадна болест и он пада у изнемоглости. Међутим, чак и док лежи он може да не престане да жели смрт другог човека. Бог не може да натера злочинца да воли своју жртву!

Потрудимо се да јасно поделимо две врсте слободе. Слобода бива спољашња, и унутрашња. Ово су потпуно различите ствари, међусобно потпуно независне. На пример, на почетку хришћанства је било много мученика који су били робови. Ево овакав роб-хришћанин није имао никакву слободу. Долази његов господар с шибом, приморава га да вуче камење у каменолому и роб послушно испуњава његову вољу. Он није слободан. Али ево, долазе прогонитељи хришћана и говоре: "Одреци се Христа! Поклони се нашим идолима." А он одговара: "Не! Нико не може да ме одвоји од Христа!" Прогонитељи муче хришћанина, али он остаје неумољив. Они могу чак да га натерају на силу да клекне на колена пред идолом, али не могу да га натерају да се искрено поклони идолу у свом срцу.
Нико не може да одузме унутрашњу слободу! Ни родитељи, ни учитељи, ни милиција, ни ГАИ, ни мучитељи, и што је најчудније, чак ни Бог не може да му одузме ову слободу! Ево због чега на земљи постоје ратови. "А зашто ваш добри Бог не може да забрани све ратове?" Може да забрани, али каква је вајда од ове забране? Почео је рат - сви топови су се покварили, људи узимају митраљезе, митраљези се кваре, људи узимају аутомате, и они се кваре, узимају ножеве, затим долази до туче. Бог не може да уништи у људском срцу мржњу, завист и непријатељство без човекове воље.

О спољашњој слободи чак није ни занимљиво говорити. Она зависи од хиљаду случајности. Ја на пример идем путем, кола се кваре. Пре минут сам био слободан у својим дејствима, а сад стојим. Двадесет километара имам у једну страну до најближег настањеног места, двадесет до другог. Ништа не могу да урадим. Имао сам слободу, а сад је немам. Хоћу да погледам филм на видеу, седам пред екран, укључујем, а у том тренутку нестаје струја. Опет нисам слободан у свом избору и морам да се бавим нечим другим. Ето вам и сва ваша спољашња слобода.

Навешћу још један пример, који илуструје разлику између унутрашње и спољашње слободе. Цртам на табли два човечуљка. Познато је да један од њих може да иде куда хоће, а други није слободан у свом кретању. Питање: ко је од њих слободнији? Свима је јасно да је први - он иде куда хоће, слободан је. Али прецизирајмо мало ситуацију. Испоставља се да ова два човека стоје на крову вишеспратнице. Првом човеку су везане очи и он не зна где се налази, а другом су отворене и он све види одлично. Ко је сад слободнији? Други? Али гледајте: први човек може да иде куда хоће пошто не види, каква је опасност пред њим. Он може мирно да иде поред провалије и да се на плаши, јер је не види. А други? Видите његова дејства. Он се не приближава ивици крова ближе од три метра, опрезно обилази сва клизава места, врло је ограничен у својим дејствима. Овде се не сме, овде је опасно, тамо није сигурно. Он чак није слободан на избору пута кретања.

Међутим, ипак је свима јасно да је он слободнији. Зашто? Први човек везаних очију може да се креће куда хоће, али ова спољашња слобода кроз две минуте доводи до неопрезног кретања, човек се оклизне и стропоштава. Чак и ако преживи биће у гипсу и од његове слободе неће ништа остати.

Запамтимо то. Спољашња слобода (по принципу "Шта хоћу, то и радим") врло брзо доводи до губитка сваке слободе. "Ја сам одрастао човек," изјављује 15-годишњи младић "већ могу да пијем и да пушим, нико не може да ми забрани!" Али до 18 године он постаје алкохоличар. Где је његова слобода? "Ја сам слободан човек, ако хоћу пијем, а ако нећу не пијем." Све је тачно, само што он сад увек жели да пије. Он више не може да не жели. Човек је изгубио слободу - не може да не жели! Зар је наркоман слободан човек? Наравно да не може. Само што није вазан конопцем и нису му лисице на рукама, али је његова душа везана греховном страшћу. Све жеље су усмерене у истом правцу - да се ушприца. И ова неслобода је гора од сваког затвора.

На пример, младић пита: "А шта ми смета да будем интимно близак с мојом девојком? Ми смо слободни људи!" Смета то што после ове блискости више нећете бити слободни. Ваша осећања, воља и разум ће се променити, и уопште неће бити усмерени на унутрашњи свет оног другог, већ на телесно задовољство.

Узгред речено, рекао бих да Црква уопште ништа не забрањује и не може да забрани. Црква само упозорава, јер постоје елементарни закони нашег живота, које не треба кршити. Не пијте отров - отроваћете се, не скачите кроз прозор - разбићете се. Исто тако и Црква упозорава: "Немој да пушиш - после нећеш моћи да оставиш, не пиј - постаћеш пијаница, немој да блудничиш - касније нећеш моћи да заволиш и да оснујеш праву породицу, не кради - изгубићеш доброту и милосрђе, поштуј оца и мајку - иначе те неће волети твоја деца" итд.

Истинска слобода се састоји у слободи од страсти. Управо страсти лишавају човека унутрашње слободе. Страсти лишавају човека онога што чак ни Бог не може да одузме. Човек жели да воли своју жену, да се не љути, да се не гневи на њу, али страст гнева га савладава. Било би му драго да се заустави за време скандала, али не може и ватра међусобне непријатности се још више распламсава. Човек хоће да смрша, да се не преједа, да једе мање слаткиша и посластица, али га савладава страст према преједању. И после сваког оброка човек се поново и поново гоји.

Да се не би изгубила ова слобода потребан је стални труд. У Цркви постоји доста постова. Број посних дана кад се не дозвољава да се једу одређене намирнице у просеку износи 180-200 дана, односно половину свих дана у години. Чини се да је за савременог неверујућег човека ужасно да пости половину свих дана у години. Међутим, за човекову душу је то крајње корисно. Човек није везан за јело. Он у сваком моменту с лакоћом може да се одрекне нечега. Човек се лако навикава да се нечег одрекне. Као што ће војник ако се навикао на комфор у мирно време бити непоуздан за време рата исто тако и човек који се навикао на комфор лако губи душевну равнотежу у различитим искушењима.

Узгред буди речено, треба истаћи да захваљујући посту човек може не само да савлада своју жељу, на пример, жељу да поједе кобасицу, не може чак ни да управља својим осећањима и уопште не жели да је једе. Пијаница не може да не жели да не пије. Он не влада својим осећањима. Он је роб своје жеље. А пост му помаже да управља својим жељама.

На пример, пост не претпоставља уздржавање од јела, већ и уздржавање од супружничке блискости уочи посног дана. За већину људи је то глупост. "Није ваљда! Црква ће да се меша у мој интимни живот и да ми каже кад ћу да спавам са женом, а кад нећу." Али верници се у свом породичном животу захваљујући посту уче да управљају својим осећањима. "Сутра је постан дан и ми ћемо одложити своју жељу ове ноћи." И заиста, супружници неће имати ову жељу. Зашто је то важно у брачном животу? Супруга се разболела или је затруднела и не може да има супружничку блискост. У нормалној породици ово не изазива никакву трагедију. Супруг у сваком моменту може да управља својим осећањима и жељама. Овако се стиче истинска слобода.

Савремена психотерапија, прожета фројдистичким идејама, ће са страница новина и часописа стално тврдити да је уздржање опасно за психу. Незадовољене жеље се, кажу, скупљају у подсвести, и ово је бременито психичким растројствима. Али људи су у Русији тако живели вековима и није било никаквих неуроза. Просто, Фројдове идеје се не односе на стабилне, добре породице. У оваквим породицима супружници умеју да управљају својим жељама. Психичко растројство се појављује код човека који гледа развратне филмове, чита порнографска или еротска издања, односно на сваки начин узбуђује у себи блудну жељу, али не може да је задовољи (нема пара да плати проститутки, а бесплатно нико неће с њим у кревет). Ето управо овде ће човек бити на граници лудила. Али неће бити криво принудно уздржање, већ разузданост чула. А кад човек може да управља својим жељама, нема никаквих незадовољених жеља и никаква разорна психичка енергија се не скупља у подсвести. Врло је лако добити чир на желуцу ако човек за време поста иде по продавницама и гледа разноразне деликатесе и мирише димљену кобасицу. Врло брзо ће од таквих дејстава кренути пљувачка. Почеће да се лучи желудачни сок. Од незадовољене жеље почеће да се развијају и психичке болести и чир на желуцу. Али узрок болести уопште неће бити пост, већ човеково неразумно понашање.

У принципу није тешко научити управљати својим осећањима. Овде нема скоро никакве мудрости. Главна тајна се састоји само у томе да човек треба да се бори са својим осећањима док су још мала и док можеш да изађеш на крај с њима. Не дозвољавај себи слободно општење с представницима другог пола па ћеш се контролисати. Чим је момак дозволио себи да дотакне девојку способност да управља собом се већ помало губи. Узгред речено, само близак човек може да додирује туђе тело, на пример, муж, али нипошто не било који познати момак. Кад има много слободе у општењу несрећа није далеко. Други принцип: избегавај случајеве који воде ка појачавању жеља. Ако желиш да сачуваш чисте односе с девојком - чувај своја осећања: не треба да остајеш с њом насамо у стану кад је касно. Овде је исто као с постом. Ако желиш да постиш врло је лако, само немој да идеш на она места где миришу печена пилетина, пељмени и шоколадне бомбоне.

Православни супружници, који умеју да посте увек су пожељни једно за друго. Не долази до презасићења у осећањима. После дугих постова радост међусобне блискости ће бити нови медени месец. Често управо презасићење гура људе на превару ради добијања нових осећања с новим партнером. Међусобно очекивање блискости јако одликује благочестиву породицу од пара где се блискост одвија без реда и често све зависи од расположења и жеље само једног од супружника.

Али вратимо се цртежу с два човечуљка. Гледајући га може се дати још једна дефиниција истинске слободе. Док је спољашња слобода живот по принципу "све што хоћу то и могу", унутрашња слобода је виђење. Ову дефиницију ћу написати на табли.


Слобода је виђење.


Заиста, човек који види куда ступа својом ногом и до чега ово може да доведе је много слободнији од слепог човека. Истинска слобода се састоји у способности да човек види последице својих поступака. Верујући човек неће гледати развратне слике и загледати се у полуголе девојке које иду улицом. "Он не сме да гледа, значи, није слободан," може се помислити за таквог човека. Али у ствари, он самим тим брани своју слободу. "Желим да волим своју жену и само њу," ево шта у себи мисли овај човек. И он је заиста воли, плаши се да ће изгубити љубав и не жели да вара супругу, чак ни у мислима. У Јеванђељу Господ каже да свако ко гледа жену са жељом већ чини прељубу с њом у свом срцу (Мт. 5, 28). Права превара увек почиње од слободног понашања, од преваре у мислима, у погледима. А после праве преваре човек више не може да воли своју жену чисто, чак ни ако пожели. Он је изгубио своју способност да воли.

Ако човек сломи ногу не може да игра, губи ову способност. Исто се дешава у човековој души. После преваре човек не може да воли жену као што је волео раније, не може да воли децу као што је волео раније. Човек који је украо нешто не може више да буде милосрдан. У његовој души се нешто сломило, његово срце је постало камено, и нека способност душе је изгубљена.

Слободан човек је онај ко може да каже: "Не желим да гледам овај призор зато што знам какву ћу штету имати од тога." Практично свако зна привлачну силу телевизије. Упадљив спот буквално не даје човеку могућност да одвоји од њега свој поглед. Човек је опчаран и губи своју слободу. Права слобода је да се мирно искључи телевизор у тренутку кад се на њему приказује јарки, али штетан призор.

Међутим, треба се задржати и на овако важном питању: а како стећи способност да човек види последице свих својих поступака? Навешћу пример. Замислимо мрачну прљаву собу у којој има толико много ђубрета да у собу не доспева ниједан сунчев зрак. Шта види власник собе ако нема струје у овој соби? Ништа! Има много прљавштине, али се не види. Да би се избавио од ове прљавштине он почиње да спрема собу. Прво што треба учинити јесте да опере прозор у својој соби. Први зрак сунца пада у собу. Шта види домаћин у овом полумраку? Прво види само велике предмете: орман, који стоји укриво, преврнути сто, разбацане столице. Домаћин све ово ставља на своје место. У соби је постало већ много чистије, дакле светлије. Сад може добро да уочи ситније предмете: књиге су разбацане, новине су раскупусане. Човек спрема и то. Поново постаје светлије... И тако корак по корак, сваки пут је све светлије и чистије. Кад је сређивање завршено, све блиста, све се сија, свака трунчица прашине се види, он хоће све да избрише, свака ствар која се не налази на свом месту се види и човек жели да је поспреми.

По православном црквеном учењу нешто слично се догађа с човеком за време исповести. Човек је први пут дошао на исповест. По правилу, не може одмах да каже све своје грехове, већ само два-три греха, али таква која му савест не дозвољава да заборави. У души му постаје чистије, дакле, светлије. После извесног времена човек почиње да види оно што раније никад није видео у себи. Поново се исповеда и покушава да се избави од овог греха и у души му постаје још светлије... итд. Кад се човек стално исповеда његова душа личи на чисту пометену собу, где се види свака трунчица.

Ако је човек научио да види најситније грехове то значи да је мало вероватно да ће доћи до тешких грехова. У ствари, ситни грехови уопште нису истни, то су просто први кораци ка тешким греховима. Ако их човек учини лако ће доћи до тежих. А онај ко не учини први корак никад им се неће приближити.

Али вратимо се ономе од чега смо започели разговоре. Ви сте у пубертету. До 15-16 године он треба већ да се завршава, али данас детињство и излаз из њега могу да се одуже јако много. Још недавно се појам "омладина" односио на узраст од 14 до 28 година. Данас су границе померене и омладином се називају људи до 30 година. Може се рећи да је званично призната чињеница још већег кашњења људи у пубертету - све до 30 година. Пубертет се за вас завршава онда кад почнете да се бринете не за спољашњу слободу (односно: како се избавити од утицаја одраслих?), него за то да створите стабилну породицу.

Ако младић под слободом још увек схвата само спољашњу слободу и тежи само према њој шта је за њега породица? Терет! Омча око врата! Сетимо се да је породица као пар коња упрегнут у кола који се вуку по беспућу. Права породица почиње тамо где човек каже: "Готово! Сад је за мене на првом месту породица, а затим све моје личне жеље." Односно, почиње да делује принцип: "Нећу да радим оно што ја хоћу, већ оно што је корисно за моју породицу." Наизглед, каква је ту слобода?

Љубав је одговорност. Одговорност значи да су ти везане руке и ноге; мораш да се бавиш спортом са децом, мораш да радиш с њима домаћи, мораш..., мораш..., мораш... Али изгубивши спољашњу слободу, тачније добровољно је се одрекавши у име истинске слободе, човек добија нешто необично - слободу да воли, да воли лако и чисто! И радост од ове слободе покрива све незгоде и лишавања, зато што човек стиче срећу.

На крају ћу истаћи да сам међу особинама одраслог човека на почетку разговора истакао способност да се сноси одговорност и за друге људе. То је такође врло важна црта одраслог човека. Ако се самосталност и слобода тичу пре свега самог човека способност да се управља сопственим осећањима, одговорност је већ наставак ове способности, то је способност да човек не одговара само за себе, већ и за друге. Муж треба да уме да одговара за жену, а жена за децу. Већ смо више пута говорили да је љубав одговорност. Али све почиње од способности да управља собом и својим осећањима, од стицања истинске унутрашње слободе - слободе од страсти.


НАПОМЕНЕ:
1. Беседа је понекад праћена гледањем филма "Почетак" (разговор с ученицима старијих разреда педагога Ј.А.Авдејенко, видеостудија "Радоњеж").
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Кутак за татице”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 11 госта

cron