www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Неки нови клинци

Уредник: meteori

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 08 Мар 2012, 19:11

Наташа
Наташа је била тиха, попустљива девојчица. Сва је на мајку. Она је такође више
волела да попусти, само да избегне конфликт. Зато је живот у њиховој кући протицао
мирно и глатко.
Међутим, кад је Наташа напунила десет година у друштву је почела психоза
посредништва. Сви они које то није мрзело препродавали су вагоне шећера, цистерне
алкохола, шлепере конзерви. Испало је углавном као у вицу, који се појавио у исто то
време кад после склапања посла продавац трчи да тражи робу, а купац исто тако
грозничаво тражи новац. Ипак, хазард је побеђивао и људи су поново и поново јурили
1
за фатаморганом лаког богаћења. Гласине о туђим успесима су се ројиле као пчеле и
чинило се да је госпођа Срећа на дохват руке! Само пружи руку...
А и не само гласине! Преко телевизора су се сваки час приказивали млади
милионери, који су отворено изјављивали да данас само највећа ленштина или будала
не прави новац. Од било чега, чак и од ваздуха! Сећамо се, постојао је чак сиже о
момку који је за један дан зарађивао милион – у то време читаво богатство – и радо је
делио искуство с "поштованом публиком".
Укратко, у атмосфери оваквих шпекулација многи су, потпуно природно,
"откачили". "Откачио је" и отац десетогодишње Наташе. Али, за разлику од маклера
који су "трговали ваздухом", не улажући у овај посао ни копејку и пунећи главу својим
потенцијалним партнерима, Наташин отац је "инвестирао" поприлично. Притом је
новац био позајмљен; и то не од пријатеља – они просто нису могли имати толике паре
– већ под камату од зеленаша. Њих се тада такође намножило, као прљавштине, и
нимало нису личили на беспомоћну старицу, овековечену у познатом роману.
Наташина мајка је сазнала шта се дешава кад је дошло време да се враћају
дугови и кад су на породичном видику почели да се појављују туробни људи, који су
на километар мирисали на криминал.
Схвативши на крају о чему се заправо ради ова кротка жена је испољила
челичну вољу. Одлучно преузевши иницијативу у своје руке брзо је продала комфоран
трособан стан, исплатила је повериоце, за преостали новац је себи и кћерки купила
једнособан стан у лошијој петоспратници, а мужа је избацила из куће.
У данашње време ово је још "хепи-енд". Могло је бити много горе. Хвала Богу,
све је прошло без лешева, без киднаповања детета у својству таоца и осталих момената
који су се одједном за трен ока из филмова с напетом фабулом преселили у нашу
реалност.
А и мајка и Наташа су, може се рећи, добро прошле. Ипак, живот тихе жене је
био разбијен, а девојчица... Какву лекцију је она извукла из онога што се десило?
Покушајте да станете на место детета: одједном је, због непознатих разлога, била
лишена и оца, и велике куће на коју се навикла, нашавши се у неком кавезу у који осим
свега осталог с времена на време долазе полупијане чике с претњама (пре тога је у
стану живео алкохоличар, који је касније нестао и другови по флаши су сумњали да га
је Наташина мајка убила како би дошла до стана)!
Желећи да сачува кћерку од сувишних траума мајка није посвећивала Наташу у
детаље свега што се дешавало, није грдила оца. Међутим, све се то свалило на њену
главу. Уосталом, у сличним ситуацијама – како год окренеш – не ваља. Љутња која се
скупљала у души девојчице на крају се излила на мајку која је и без тога била
намучена. Наташа, која је у то време ступила у тешке године пубертета почела је за све
да оптужује... њу!
Мајка је изгубила нерве, нагло је остарила, смршала је, страшно ју је и гледати.
Не зна се колико ће још поживети, али тешко да ће то бити дуго. Наташа има четрнаест
година. Непријатна је, злобна, цинична. Ухватила се лошег друштва, често не спава код
куће. Пуши, пије, псује, обожава "кул-типове". Готова "невеста мафије".
"Носите се сви!" може се прочитати у њеним очима које гледају жмирећи.
За наше западњаке било би врло поучно да поразговарају с њом о поштовању
својине и законима који су нам данас толико потребни за изградњу правне државе.

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 08 Мар 2012, 19:14

Миша
Мишин отац је био задовољан животом "хиљаду посто". Чак није било обавезно
знати да је власник мреже московских продавница, да има огроман стан и дворац ван
града, да просто може да остави у казину неколико хиљада долара – човек није морао
да зна све то да би осетио: ево човека, који је срећан у животу.
Док је разговарао с нама у пределу његовог срца би се с времена на време
зачуло зврцкање и он би тада испод пазуха вадио мали мобилни телефон и говорио
отприлике сследеће:
"Мацо? Брзо ћу... Па, не знам... Још сам овде због Мишке... код психолога... Шта
да ти урадим? Психоанализу? Обећавам. И то чак два пута. Спремај се..."
Једина околност, која је бацала сенку на живот овог човека био је његов
десетогодишњи син.
"Он ми је некако тупав," жалио се отац. "Лоше учи, спор је као корњача. Нема
иницијативу – у принципу, није на мене него на своју мамицу."
"Разводите се са женом?" упитале смо.
"Разуме се! То је потпуно ништавило, апсолутно неприлагођено данашњем
животу. И изгледа као крпа, ни паре не уме да зарађује. Беда, скроз се срозала... Па,
можете да замислите? Профанка!"
"Надамо се да то не говорите дечаку?"
"Како да му не говорим?" почео је да негодује бизнисмен. "Он мора да зна
истину о својој мајци. Са задовољством бих је лишио родитељских права, зато што
момка не може чак ни да издржава како треба. Али мрзи ме да се бакћем. Тим пре што
ми га је и тако практично предала. Он већ пола године живи код мене."
"Пола године?" запрепастисмо се.
"Па да. А што? Она је сиромашна. Наравно, испочетка је било женских
каприца... чак је покушавала и да ми прети. Можете мислити? Она – мени! Али се
после примирила: "Ако будеш правила испаде, никад нећеш видети сина. Рећи ћу на
суду да си проститука, а за сведоке имам довољно пара."
"А је ли она стварно...?"
"Ма о чему причате! Па коме је таква потребна? Код ње је сексипилност на
нули. Мени можете веровати," бизнисмен се врло значајно осмехнуо.
"Дакле, лишили сте дете мајке?" није се уздржала једна од нас.
8
"Зашто?" мирно се успротивио бизнисмен. "Као прво, она га некад виђа
недељом, а као друго, моја маца,"овде се бизнисмен поново врло значајно осмехнуо,
"одлично с њим излази на крај. Без проблема!"
У следећем тренутку је поново почело да му звони испод сакоа.
"Е што ти је телепатија!" одушевио се вадећи телефон. И попричавши с дамом
свог срца наставио је своју причу из које смо сазнале да се Мишина спаваћа соба
налази поред спаваће собе оца и "маце", при чему између њих нема врата.
"Скинуо сам их. Данас су у моди анфиладе, као у стара времена," објаснио је
наш саговорник.
"Али Миша је већ велики дечак, он може нешто да види или да чује..."
"Па и види и чује! Будућа мушкарчина – нека се навикава!" с јасном свешћу о
томе да је у праву ускликнуо је брижни отац. "Тим пре што је код мене и маце све тако
сјајно. Као у филму! Мишка, између осталог, и филмове гледа заједно с нама. Ја сам
против лицемерних забрана. Они само унаказе психу. Он код мене расте нормалан, без
комплекса. Треба само да поправи успех и то је све."
Миша, "нормалан и без комплекса" којег смо после тога позвале у ординацију
плашио се да подигне поглед пред непознатим људима, јаросно је гризао нокте и све
време је трзао врат као да га оковратник џемпера гуши. А још је имао страшан
неуродермитис: на његовим рукама, образима и челу се осипала црвна кожа.
Затим смо успеле да заподенемо разговор с њим. Живнуо је и чак је рекао да му
је тата за Божић поклонио одличну играчку: црнца с исплаженим језиком.
"Повучеш га за језик," објаснио је дечак, "а диже му се..."
И осврнуо се погледавши оца. Овај је искреном нежношћу помазио сина по
затиљку.
"Ето, молим вас! Он те ствари одмах капира. Прави мушкарац. Само да поправи
успех – и нема проблема!"
...Нисмо се прихватиле да "поправимо Мишин успех", јер је то било само
последица, а узрок нисмо могле да отклонимо. Уосталом, како смо сазнале, Мишин
отац је такође ускоро схватио да син има много више проблема него што му се
испочетка чинило. Али нипошто их није решио онако као што смо ми саветовале.
Уместо да дубоко истраумирано дете врати мајци послао га је у иностранство у
енглески пансион. Односно, практично је направио од Мише сироче поред живих
родитеља. Дечак који је с тешком муком излазио на крај с учењем на матерњем језику
осуђен је на живот у тођој језичкој средини у којој је био принуђен да се прилагођава
туђим обичајима и туђим људима.
"А како је то мајка примила?" упитале смо кад нам је бизнисмен испричао о
Мишином одласку и о томе колико кошта такав пансион. "Па треба да се радује што јој
син живи у Енглеској," уследио је категоричан одговор. "И не просто у Енглеској, већ у
средњовековном замку. То није могла да сања ни у најсрећнијем сну."
Ускоро смо сазнале да се Мишина мајка убила – попила је огромну дозу таблета
за спавање. Вероватно да би овај "срећни сан" вечно трајао.

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 08 Мар 2012, 19:18

Лиза
Лизини родитељи су били као громом погођени кад се испоставило да њихова
кћерка већ две недеље не иде у школу. Јер, свако јутро је паковала ранац и одлазила,
код куће се појављивала, како и треба, после шестог или седмог часа. Истина,
родитељи нису проверавали да ли је урадила домаћи. За седам школских година
навикли су да не контролишу Лизу. Учила је одлично, и скоро да није трошила време
на домаће задатке.
Наставница је звала у току дана, кад Лиза није била код куће и отац и мајка су се
дуго препирали ко ће да се разјашњава с кћерком. Обоје су у њу имали толико
поверења (и до сада је она ово поверење оправдавала) да ни једно, ни друго нису знали
како да јој се сад приближе. На крају су одлучили да поразговарају заједно.
Разговор није био дуг. Лиза није лагала, није се извлачила, само није хтела да
одговори на питање "зашто?". Рекла је само да више уопште неће ићи у школу. А
испите за седми разред ће полагати ванредно. Ни у осми разред, између осталог, такође
неће ићи. Још је рекла да јој је чак драго што родитељи знају истину, јер јој страшно
досадило да по пола дана лута улицама.
Природно, у школу је морала да оде Лизина мама. Педагози су били запањени
кад су сазнали да Лиза уопште није боловала, већ је две недеље бежала са часова. Једна
од најбољих ученица! Никад никаквих проблема, и одједном...
"Да... Данас је такво време да се од сваког свашта може очекивати," тужно је
уздахнула наставница биологије, која се налазила у зборници. "Прочитајте новине!
Свуда одреда деца из културних породица постају наркомани, лопови, проститутке.
Интересантно је још шта ли је ваша Лиза радила док сте мислили да седи на часовима."
Међутим, буран разговор у зборници није довео ни до каквих конкретних
резултата. За мајку је остало загонетка шта је њену кћерку одвратило од школе: оцене
су добре, односи с наставницима су нормални, како су тврдили педагози, нико је није
вређао. Није ваљда биологичарка у праву и зар је Лиза кренула кривим путем?
У овим тужним размишљањима мајка је силазила школским степеништем и већ
на излазу наишла је на Оксану, Лизину другарицу из клупе.
"Хоће ли Лиза ускоро доћи?" упитала је Оксана.
"Не знам. Засад уопште не жели да иде у школу... Чуј, можда је Лизу неко
увредио? Ипак седите заједно. Можда си нешто приметила?"
Оксана је одмахнула главом, али је притом јако поцрвенела.
"Па, шта да се ради," тужно се осмехнула Лизина мајка. "Нико ништа не зна,
криваца нема. Само не знам шта да радим."
...Оксана ју је стигла на тролејбуској станици. Девојчица је изгледала
рашчупано и збуњено.
"Ја знам шта се десило. Само, молим вас, немојте да ме одате. Иначе ће рећи:
"тужибаба"..."
Даље је уследила испрекидана прича из које је мајка постепено схватила да је у
школи одржан експериментални час из сексологије. Дванаестогодишња деца су била
22
просвећена о грађи и функцији полних органа, испричали су им шта су ерогене зоне и
"безбедан секс", а на крају часа им је показан презерватив.
Лизина мајка се сетила како су још сасвим недавно код њене кћерке на рођендан
дошле три другарице из одељења и целе вечери су се одушевљено играле жмурке. И
још се сећала како Лиза и дан-данас спава с плишаним медом...
"Јаој, било нас је тако срамота! Ужас!" говорила је Оксана. "Девојчице уопште
нису знале куд да се дену. А Гребешкова је – она од петог разреда јури за дечацима –
наговорила Коњакина да нацрата... па, оно, што имају жене... та слика је висила код нас
на табли... А испод је Коњакин дописао Лизино презиме и пустио по редовима."
Лизина мама се вратила у школу.
Испоставило се да је час "полног васпитања" одржала управо она наставница
биологије која је пола сата пре тога философирала на тему криминалзације
пубертетлија из културне средине.
"Како сте могли?! Какво право сте имали да дискутујете с децом о
најинтимнијим проблемима који уопште нису дечји?" задихано ју је питала Лизина
мајка. "Ко вам је дозволио?"
"Молим вас, немојте да вичете на мене, иначе ћете морати да напустите
просторију," мирно је одговорила наставница. "Добили смо налог од окружног
департмана за образовање. Добили смо програм, писали су га заиста компетентни
људи... И онда, молим вас, шта ту има? Полни органи – то је исто толико природно као
глава, нога, длан! Па ви се не стидите свог длана?!"
И принела је самом лицу Лизине маме раширену руку.
Међутим, испоставило се да ни мама није кукавица и иако јој је муж саветовао
да се не меша, подигла је школу на ноге. Показало се да родитељи нису имали појма о
новом школском предмету, пошто су се деца стидела да причају о томе код куће. И још
се испоставило да је школа увевши такав предмет без пристанка родитеља грубо
прекршила њихова права... Укратко речено, смели експеримент су морали да прекину.
Али, Лиза се у школу није вратила.
Чак није одмах прешла ни у другу, зато што је цело пролеће била у стању тешке
депресије: престала је да се осмехује, није излазила из куће, сатима је могла да седи на
каучу и да зури у једну тачку. А кад је мајка покушала да је раздрма неочекивано би
тужно клицала, обраћајући се незнано коме:
"Зашто је вама, одраслима, било потребно да све уништите?!"
И тек годину дана касније, случајно нашавши Лизин дневник, мајка је схватила
сав драматизам овог усклика и потпуно се ужаснула.
Испоставило се да је Лиза била тајно заљубљена у свог друга из разреда.
"И он је гледао и смејао се... Мрзим себе због кукавичлука, због тога што се тада
нисам усудила и што до дана данашњег живим с тим," било је написано у дневнику.

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Неки нови клинци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 08 Мар 2012, 19:20

Ne znam odakle vadis ove tekstove, ali poucni su
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 08 Мар 2012, 19:21

Гоша
Гоша је изгледао као искусан рок-певач: на глави је имао црвену мараму с
лобањама, на прстима тешко прстење (такође с лобањама). Панталоне, брижљиво
поцепанене коленима, украшавали су венци зихернадли. Кошуља има један рукав. Гола
рука је исцртана шареном тетоважом, у џепу на грудима има вокмен.
Притом је имао само 7 година.
Кад је ово мало страшило улазило с мамом у метро у вагону је обавезно
долазило до комешања. Људи су гледали час њега, час пристојно обучену и нормално
очешљану младу жену, затим опет њега и апсолутно нису схатали какав је то пар.
Најмање су личили на мајку и сина.
Људи са стране би се још више зачудили кад би сазнали шта је по струци
Гошина мама. А њена струка је била директно везана за децу, њихово понашање и
развој: она је била дечји психолог. Иако се, ако се сетимо руске пословице "обућар иде
бос", нећемо зачудити. Посебно, ако се има у виду какви токови су се последњих
година раширили у психолошко-педагошкој средини.
"Гоша не трпи ни најмањи пресинг, разумете?! Он је од првих дана био личност.
Осећам да немам права да вршим притисак на њега. Он је на известан начин посебан
човек, који се одавно формирао. База личности се до три године формира у
потпуности. То је научна чињеница, разумете?!"
Међутим, околина није схватала. Људи нису схватали да треба да ћуте кад се
Гоша дрско понаша. А да кад меље глупости упадајући у разговор одраслих, треба да
буду ганути и изражавају одушевљење због његове изванредне интелигенције.
Зато су Гошу с напором трпели чак и блиски рођаци. О дадиљама и
васпитачицама из вртића и да не говоримо. У вртић је Гоша отишао само једном и то
на пола дана. Кад је за време ручка почео да лупа кашиком по тањиру с чорбом и кад
није реаговао на примедбе васпитачице, одведен је од стола. Овакво насиље над
личношћу Гоша није могао да трпи. А, мама, природно, није смела да га приморава.
После тога је Гоша испробао мноштво кружока и студија. По правилу, није
могао да издржи више од три одласка. А њега су још мање могли да издрже. Чим би се
од њега нешто захтевало, чак и најминималније, његова слободарска природа је
почињала да се буни. "Досадно", "одвратно", "мрзи ме" – обично је тако објашњавао
свој негативизам. Иако је у ствари испочетка нешто могло да му буде веома
занимљиво, самовоља је увек претезала над било каквим интересовањем. На крају се
"личност слободна у развоју" развијала све горе и горе. Међутим, учена мама је
налазила објашњење и за ово:
"Да, он се не уклапа ни у какве оквире! Али, они му нису ни потребни! А у
школу Гошу нећемо да дајемо. Школа само унакази човека, направи од њега просек.
Муж и ја ћемо сами да учимо Гошу. Мој муж је, може се рећи, математичар, тако да ће
он преузети на себе све природне науке. А ја ћу с Гошом да радим језике и
књижевност.
25
Ово, може се рећи, домаће образовање није дуго трајало. Кроз неколико недеља
Гоша је почео бучно да се изражава, шаљући родитеље у задњицу (овај префињени
израз је преузео из иностраних цртаних и играних филмова). Родитељи су слегнули
раменима и оставили га на миру.
"Гоша апсолутно не прихвата све ове узрочно-последичне везе. Он нема
европски начин размишљања, разумете?! Он је као стихијски зен-будиста."
У принципу, учење некако баш није ишло, зато је стихијски зен-будиста почео
да се занима за хард-рок. И природно, захтевао је атрибуте, који одговарају овој
разоноди. Родитељи су у себи уздрхтали, али нису смели да га не послушају и купили
су.
Гоша је већ предосећао како ће по читаве дане да откида слушајући музику уз
помоћ слушалица, али се неочекивано умешао деда.
"Дете мора да иде у школу!" изјавио је.
А пошто то није био просто деда, већ финансијер младе породице, непослушање
је претило скидањем с платног списка. Тако да су морали да се покоре.
Уосталом, школска епопеја није дуго трајала. За годину дана Гоша је променио
четири школске установе (три државне и једну приватну), али је свуда проглашен за
недисциплинованог. У последњој, где је Гоша на часовима укључивао касетофон "до
даске" мајци је било отворено речено о томе да мора да се обрати психијатру.
Негодовању професионалног психолога није било краја:
"Они сами треба да се лече! Хоће да деца иду у строју, као у касарни! Јарке,
самосвојне личности им нису потребне. Оне су незгодне, разумете?! Ево, овакве као
што је Гоша и проглашавају лудима."
Била је у праву само у једном: Гоша није био психички болестан од рођења.
Међутим, већ му је била потребна помоћ психијатра, јер се сваки његов додир са
светом обавезно завршавао неуспехом. А то је, природно, појачавало осећање
одбачености. И ма колико да су дечаку сугерисали да је препаметан, а да је свет лош и
није га достојан, он је, наравно, добијао трауму за траумом. Јер, што је Гоша постајао
старији, тим више му је било потребно признање околине, не само родитеља. Али, с
таквим наказним стереотипима понашање није било могуће рачунати на то.
Или не, зашто? Могуће је, само ако су околина – хулигани из улаза. Али,
Гошини родитељи тешко да би били одушевљени таквом околином...
Историју овог дечака смо испричале зато што она данас престаје да буде
појединачан случај. Оно што је још сасвим недавно било опозиционерство боемске
интелигенције (сасвим разумљиво и чак и корисно, пошто је макар мало доводило у
равнотежу плиткост свакодневице из времена застоја) сад је постало "удео маса".
Подстицање самовоље је један од главних елемената данашње идеологије. Од колико
родитеља смо чуле да не могу да одузму детету порнографски часопис или искључе
телевизор ако се на њему приказује нешто што није намењено дечјим очима и ушима!
Не могу "из принципа", јер је за њих главно – да не буде забране!
Једна мама је чак рекла да ће њен син сигурно пробати дрогу, она у то нимало
не сумња. Јер, свеједно је бесмислено забрањивати! Само жели да се нада да се неће
навићи. Уосталом, по њеном тону је било јасно да ће се у случају пторебе, помирити и
с тим. А син није имао још ни пет година! Он још није знао шта значи реч "дрога", а
она се већ спремала да га принесе на жртву олтару слободе. Слободе да постане
наркоман и да рано умре.
И то што је Гошина психолог мама само на први поглед изгледа као виц. Управо
психолози су поред мас-медија постали агитатори идеје самовоље. "Треба да
прихватиш и заволиш себе онаквог какав јеси," сугеришу они на разноразним
26
сеансама. Само, што уопште није обавезно да ће те таквог заволети околина, са свим
твојим гадостима, са свим твојим психичким отпадом.
И испада да они, оријентишући наводно људе на слободу, утерују човека у кавез
усамљености, у бараку парија, која касније често престаје да буде метафорична, и
постаје реална барака, дупке пуна криминалаца. Узимајући у обзир популарност
инсистирања на "слободном васпитању" барака у блиској будућности може да се
прошири до размера земље.

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 03 Апр 2012, 21:31

Тјапа
Тако се звала очаравајућа лутка с којом је некад наступао Обрасцов. И тако се
звала девојчица која је имала образе буцмасте као лутка, и која је живела на Кипру.
Тачније, она се звала другачије, али су је сви по угледу на родитеље звали Тјапа.
На Кипру је живела с баком, а мама и тата, власници туристичке фирме,
углавном су живели у Москви, ретко посећујући кћерку и довозећи је једном годишње
у викендицу у Подмосковље.
9
У току једног од оваквих долазака први пут смо виделе Тјапу. Тада је имала
шест година.
Мајчине жалбе на хистеричне нападе кћерке некако се уопште нису могле
спојити с веселим и руменим бићем, које се појавило пред нама. Тјапа је говорила без
престанка, смишљала је забавне сижее с нашим крпеним луткама, врло смешно је у
овим сценама приказивала баку, блистала је срећући се мајчиним погледом.
Кад смо остале насамо с мамом упитале смо је: "Да ли је последњи хистеричан
напад био одавно?"
"Па, кад је овде, у принципу је све нормално," одговорила је мајка. "С нама не
може баш да изводи бесне глисте. А баку је буквално распаметила. Моја мама већ
одбија да живи с њом. Каже, чим заспи уследе јауци, сузе, захтеви да упали светло, да
јој чита књигу, да јој да чоколаду. Она једе толико слатког! То је ужас!"
"Можда је нервозна?" претпоставиле смо. "Дешава се да деца једу много
слаткиша у случају повишене узнемирености."
"Па и довела сам је код вас зато што јој психа није у реду! Зар ће нормално дете
мало мало да кука и тако изузетној атмосфери? Она тамо живи као у рају. Имамо
двоспратну вилу, места колико хоћеш, базен. Затрпали смо је играчкама, видеотека је
таква да сваки видео-клуб може да јој позавиди, компјутерске игре... Ја лично ништа
слично у детињству нисам имала! Мештанка сваки дан долази да кува. Грчка кухиња је
неописиво укусна. Јесте ли некад пробале мусаку?"
Тјапина мама би била спремна да још дуго описује чари кипарског живота да је
нисмо прекинуле питањем:
"А можда да оставите девојчицу овде? Очигледно јој недостају родитељи."
Одговор је био крут и није дозвољавао даљу дискусију: "То је искључено!"
Али, вероватно схвативши да оваква крутост ипак захтева макар минимум
мотивације мајка је додала: "Видите... наше околности су такве... У принципу, она овде
не може да буде без телохранитеља. А телохранитељ 24 сата дневно ненормално
кошта. Много скупље него да држимо Тјапу и баку на Кипру. И осим тога, муж се
заклео да његова кћерка неће расти у "Совкавезу".
"А можда да се ви и муж преселите на Кипар?" питале смо да би нам савест била
мирна, иако је лако било погодити одговор.
"Ма шта вам је! Сав ће нам посао пропасти. Овде сад могу да се праве нормалне
паре, а шта тамо да радимо? Да гајимо грожђе? Не можемо да се ишчупамо дуже од два
дана. А и на том Кипру је смртно досадно. Посебно кад је море хладно..."
Вртећи се још мало у истом кругу, увериле смо се да је мама у ствари све
одлично разумела. И то да базен и грчка мусака не могу да замене Тјапи родитеље и
чак и то да је ако се ситуација не промени девојчица осуђена на патњу.
Али, чинило се, шта је она онда хтела од нас? То се такође разјаснило врло брзо.
Она је хтела да њена кћерка "не прави испаде". Зато што бака већ више није могла да
издржи, а плашили су се да унајме другог човека. Сад се ни у кога не може имати
поверења, осим у најближе. Једном речју, постојала је претња да се читава
конструкција распадне.
Упозориле смо Тјапину мајку да ће се стање само погоршавати. Она је,
поновивши још једном да ништа не може да се промени, отишла.
А после две године се појавила поново – овог пута с молбом да препоручимо
доброг дечјег психијатра. Она је већ била спремна да даје девојчици таблете, а ако буде
потребно и да је смести у болницу.
"Ја сад уопште не могу да путујем на Кипар. Знате, досадило ми је да седим
беспослена. Треба професионално да се определим. Овде смо попричали с некима...
укратко, покушаће да ме запосле као водитељку на ТВ. Сад се одрах од посла као
10
црнац: глумачко умеће, техника говора, пластика... Гомила проблема. Све у свему, муж
код Тјапе иде сам. Долеће у Москву неурачунљив. Каже: "Качи се на мене као одрасла
жена." Љуби га, јаше кад се одмара, тражи да спава поред ње. Замислите, какав
кошмар? С осам година таква суманута сексуалност!"
Покушале смо да објаснимо мајци да је то исто оно испољавање чежње за
родитељима. Али је она инсистирала на свом.
Питале смо где се девојчица сад налази.
"Не, у Москву је више не довозимо," мајка је одмахивала главом. "Нашим
пријатељима су недавно украли дете, а Тјапа је наша јединица... Осим тога, појавило се
још нешто чудно код ње: уопште не трпи одећу уз тело. Овде је и лети хладно, не може
се без хулахопки, а она нипошто неће да их обуче. Одмах сузе, скандал... У принципу,
потребан је озбиљан лекар. Пут, боравак и услуге ћемо да платимо."
Препоручивши лекара изгубиле смо ову жену из вида на још неколико година.
А кад се поново појавила разговор се већ повео о искусном наркологу. Ми смо,
грешне, прво помислиле да је то потребно њој, да се испоставило да ни њена психа
није гвоздена. Међутим, претпоставка је била погрешна. Нарколог је био потребан
Тјапи. Она је тамо, на Кипру, последњих година сасвим измакла контроли и има дечка
који ју је увукао у друштво наркомана. Бака је доживела мождани удар и сад је њој
самој потребна нега. Мајка није постала телевизијска звезда, али се зато породични
бизнис успешно развија.



приче из руске књиге "Бела књига"
http://www.tolmach.org/page14.html

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 29 Апр 2012, 14:06

КАКО ОДНЕГОВАТИ МАЛОЛЕТНОГ ПРЕСТУПНИКА



1. Почните да детету дајете све што зажели још док је беба. На тај начин ће одрасти у убеђењу да је цео свет дужан да му угађа.

2. Кад почне да користи ружне речи, смејте се. Тако ћете га убедити да је то баш слатко. На овај начин ћете га још подстаћи да користи и “слађе” изразе, од којих ће вам се касније вртети у глави.

3. Немојте га водити у цркву, нити му говорити о Богу и вери. Сачекајте да одрасте, па да се само определи.

4. Не користите речи као што су: “то није добро”, “то не ваља”. Могу да изазову код вашег мезимца комплекс кривице. Ово ће му бити од користи и кад одрасте, када се нађе у полицији због, на пример, крађе аутомобила, јер ће моћи да убеди себе како је читав свет и цело друштво против њега, да га сви неправедно гоне.

5. Скупљајте за њим све што остави у нереду – књиге, ципеле, одећу. Радите све уместо њега, да би научио да сваку одговорност увек пребацује на другога.

6. Дозвољавајте му да чита све што му падне у руке. Водите рачуна да вам посуђе увек блиста, али допуштајте детету да му се ум храни свакојаким смећем.

7. Свађајте се што чешће са вашим брачним другом, по могућству у присуству детета. Кад се породица једног дана растури, то за њега неће бити никакво изненађење.

8. Увек дајте детету онолико џепарца колико тражи. Не допустите ниакда да сам заради нешто. Кад сте се ви толико мучили, не мора он.

9. Задовољавајте све његове прохтеве и хирове у погледу хране, пића и сваке друге угодности. Постарајте се да сваки његов телесни прохтев буде испуњен. У противном, може дете да се исфрустрира… Држите му страну и кад нешто скриви код суседа, наставника, или код полиције. Сви су они пуни предрасуда према вашем детету!

10. Кад једног дана западне у стварне проблеме, оправдавајте себе и реците: “Никада нисам могао/могла да изађем на крај с њим…”

11. Припремите се на живот пун бола, јер ћете га неминовно имати.





КАКО ОДНЕГОВАТИ ПРАВОСЛАВНОГ ХРИШЋАНИНА, А МОЖДА И СВЕТИТЕЉА



1. Док је дете још веома мало, почните да га учите да саосећа са другима, да има обзира према свима и да у свему буде несебичан. На овај начин ће дете схватити да за Православног Хришћанина материјалне ствари овога света нису од највеће важности. У том погледу, од највећег утицаја биће управо ваш начин живота и ваш лични пример.

2. Учите дете псалмима и другим црквеним песмама. Тиме ћете га подстаћи да заволи богослужења и да само одбија да користи погрдне речи и слуша непристојне песме које су данас свуда уобичајене. И опет, пример родитеља је овде најзначајнији.

3. Покушајте да у свему нађете прилику да са дететом разговарате о духовним стварима, о љубави према Богу и према ближњима и стално га доводите у цркву. У Православној породици се никад не поставља питање одласка у цркву, већ је то нешто што се подразумева. Деца би ово морала да схвате од најранијег узраста. Ако будете чекали да дете одрасте, биће прекасно.

4. Научите дете значењу речи “исправно” и “погрешно”, “грех” и “врлина”, “истина” и “лаж”. Учите га и познавању вере, да би могло да препозна лажна учења. Једино на тај начин ћете осигурати духовно сазревање и раст своје деце и припремити их за будућност, када ће можда због своје вере бити исмевани, омржени, гоњени, или у најмању руку несхваћени.

5. И на овај начин помажите детету да духовно расте: нека свом узрасту добија одређене задатке, као што су читања житија светих за децу, или изговарање одређене молитве за време вечерњег правила, пост и метаније или помагање у цркви, када буде за то стасало.

6. Осим што ћете дете снабдети одговарајућом Православном литературом за његов узраст, постарајте се да се у вашем дому никада не нађу књиге и други материјал нечистог и хулног садржаја. Нажалост, овде спада највећи део савремене телевизијске продукције. Имајте стално на уму да све што се посеје, то ће се и жњети.

7. Вашем детету ће гласније од било каквих речи говорити пример вашег начина живота, изражавања, ваши укуси у погледу музике, књига, интересовања. Осветите дететова чула, окружите га иконама, нека се у вашем дому чује црквено појање у славу Божју, нека мирише тамјан. Осветите га целог примањем Светих Тајни. На тај начин ће дете знати где да прибегне када се једног дана, неминовно, буде суочило са свим богохулним, нечистим и ужасним стварима којима друштво у коме живимо обилује.

8. Навикавајте дете да показује милосрђе у разним приликама. Такође, нека свако дете има своје обавезе у погледу кућних послова. Нерад и материјално благостање су узрок многих уништених младих живота данас. Никада се не снебивајте да детету кажете: “За ово немамо пара.”

9. Учите дете посту сопственим примером, као и примерима из Светог Писма и житија светих. Навикавајте их на осећање да је уздржавање од хране и личне угодности богоугодна и узвишена ствар.

10. Ако дете дође у сукоб са другим дететом, наставником или суседом, будите праведни и објективни, а уколико је кривица до вашег детета, постарајте се да оно то добро схвати. Из тог примера ће дете научити и нешто о Божјој правди.

11. Како године буду пролазиле, и ако се будете држали ових савета, открићете, на своје велико изненађење, да сте и сами духовно сазрели. Свети Павле је управо на то мислио када је рекао да ће се жена спасити рађањем деце. Наравно, неопходно је да оба родитеља учествују у подизању деце.

12. Припремите се за живот пун труда, духовног подвига и молитве. Ово последње, са Божјом благодаћу, биће вам најпотребније, јер ми данас не живимо у свету онаквом каквог га је Бог створио и наменио нама. Ми се налазимо у свету који је под “непријатељском окупацијом.” Али, захваљујући нашој Богоданој вери и Божјој милости, упркос свему, ми смо и даље слободни да се определимо за добро (или за зло) и живимо у нади ишчекујући избављење и живот у нашој “вечној Отаџбини”, Царству Небеском. Ако будемо устрајали у подвизима, моћи ћемо да са смелошћу станемо пред Господа у последњи дан и да кажемо: “Ево слуге Твога и деце коју си ми поверио!”



Молитвама Светих Јоакима и Ане, Христе Боже, удостој нас и децу нашу Царства Небеског!

Marija
Поруке: 517
Придружен: 16 Нов 2009, 21:43
Контакт:

Re: Неки нови клинци

Непрочитана порукаод Marija » 29 Апр 2012, 15:08

Размажен и учен да сам битнији од осталих

Оче Браниславе
Благослови

Мотивисан задњим дешавањима, моја жеља да Вам напишем писмо захвалности се још више разгорела, сада и писмо свесрчане подршке.
Покушаћу да Вам дочарам речима стање моје душе пре лечења код Вас и после лечења.
Од малих ногу сам био размажен и учен да сам битнији од осталих. Мој отац је био јак приватник, одлично материјално ситуиран, а мајка ми је цео живот радила и борила се за нашу бољу будућност. Они су мислили да је новац све у животу, као и већина осталих људи желели су најбоље својој деци. Нећу да кажем да нас (брата и мене) нису васпитавали добро, али су се увек кроз наш однос прожимали неки крајњи, нереални осећаји. Отац је убрзо умро, оставио нешто уштеђевине, мајка се борила да настави са послом, али није успела. У тој борби она је потрошила сву нашу сигурност, новац. Након тога је продала један плац и поново се створила лажна сигурност. Прошло је и то време, па је мајка хтела да коначно живимо реалним животом, али изгледа да је сада за то било превише касно. Почео сам да излазим у град, окупио око себе неко друштво које сам стекао новцем који сам крао од мајке док смо били имућни. Ту је почело са алкохолом, преко марихуане и таблета се стигло и до хероина. Једно време сам садио, пушио и продавао марихуану и површно био задовољан јер сам имао сигурност уз новац. Када сам прешао на хероин, продавао сам га, крао од куће, варао, лагао и све што иде уз то да бих себи створио ,,сигурност '' имања хероина нон-стоп само за себе. Због тога се сада налазим у затвору. Узалуд су били очајнички покушаји мајке и брата да ме врате на прави пут кроз којекакве клинике. Био бих чист неко време, па опет наново. Не бих желео да и у једном тренутку помислите да некога осуђујем од мојих најближих. Након хапшења и довођења породице у још једну у низу непријатних ситуација, обузео ме је страх који је прешао у очај. Добио сам невероватну жељу да се излечим и да у нечему нађем смисао свог постојања, себе.

Сасвим случајно сам чуо за вас, сада схватам да није било случајно.
Стигао сам у центар и временом полако прихватио оно што ми је тамо понуђено. Прошла је криза, почела су послушања и молитве. Након два месеца сам прешао у други део центра, где сам упознао оца Горана Арсића, јединственог и аутентичног, који ми је несебично пружио сву духовну подршку која ми је тад била потребна. Корак по корак, послушања, молитва, прихватање себе, покајање, пост, исповест, причешће. И онда сам схватио.
У свом болесном самољубљу, егоизму за све што постоји везивао сам се страсно, страстима самољубља, среброљубља и страстољубља, своју богодану силу љубави злослутно везивао за најразносврсније и најбезначајније ствари – почаст, новац и уживање, највише у дрогирању. Био сам гладан потврђивања свог ега од другова и другарица, гладан потврде своје илузије и заблуде. Узалуд сам тражио меру свог постојања и смисао свог батргања по бићу. Узалуд сам тражио мир и благодат у дрогирању. А у ствари нисам знао да сам био гоњен једином изворно и правом глађу, глађу за Богом. У незнању сам се везивао за глупост и полудео сам од глади и лудила. Ви сте ми у Вашем центру омогућили да изроним из површности овога света и зароним у бесконачно мирне и благодатне воде Православља. Код Вас сам упознао истину и она ме је ослободила. Схватио сам да Православље нуди мир и благодат животом кроз истину, да нуди мир и благодат бесплатно (,,какав трип за џ...''). Све ми је то било близу а тако далеко. Код Вас сам почео да отварам своје духовне очи. И када сам одлазио из центра био сам уплашен од првог сусрета са искушењем, али тај страх је био неоснован. Дошао сам у искушење и десила ми се ствар која ме изненадила, био сам потпуно миран. Ви сте ми омогућили да нађем једини спасоносни, тесни пут који у живот води, Господа Исуса Христа, живот кроз истину. Овога тренутка сам свестан да ћу остатак свог живота провести у животу кроз истину и што ближе Господу Исусу Христу, кроз молитву, пост, исповест и причешће. Сваки дан је добио нови смисао, сваки дан ново животно искуство, јединствено, лепо, једноставно. Свакога дана читам јутарње и вечерње молитве. Морао сам да пишем молбу и добио сам дозволу да постим средом и петком и за Петровдански пост.
Када чујем на вестима осуђивање Вашег рада од ,,савременог'' света који гледа само површину а никако суштину ствари, згрозим се. Али шта да се ради кад је такво окружење, површно и плитко.
Желим да знате да сам свим срцем уз Вас и центар. Замолио бих Вас да ме поменете у својим молитвама. Желим Вама и Вашој породици пуно мира и здравља од Господа.
Хвала Вам на свему.
Хвала Вам што сте се у неким тренуцима више борили за мој живот, него ја сам.
Хвала Вам што сте ми спасили живот.
Хвала Вам што нисам мртав.
Хвала Вам што сте ми пружили нови живот.
Хвала Вам што сте ме васпитали.

Х В А Л А

С'Богом
Ваш штићеник Дане

http://sretenje.org/?p=112

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3327
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Неки нови клинци

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 24 Дец 2013, 15:07

Kao sto sam napisala jednom, sa ovim tekstovima umes da iznenadis eusa_clap.gif
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Кутак за татице”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 9 госта

cron