www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 15:02

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013 sa pocetkom od 20h, Tema i ono o cemu pricamo veceras je od Oca Tdeja, ko dovodi Papu u Srbiju,sta ostavljamo potomcima?,ko je bio Omer pasa Latas i mnogo interesantnih stvari. Autor i Voditelj Svetlana Urosevic Gl.i odgovorni Urednik Zeljko Matorcevic.Direktno ukljucenje 0617264856 http://nasradio.listen2mymusic.com http://nasradio.radiostream321.com http://nasradio.listen2myshow.com http://nasradio.radio12345.com http://nasradio.radiostream123.com http://pepeljuga21veka.com
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 21:57

Opus dei dovodi papu u Srbiju?!
Enigme našeg vremena
Sedište Opus dei u Rimu

Piše Miodrag Milanović


Jedna od najuticajnijih organizacija u krilu Rimokaltoličke crkve je Opus dei; čini je grupa laika posvećenih postizanju statusa posvećenika kroz predano služenje zajednici. Ime organizacije, u prevodu, znači Božije delo, rad. Osnovana je 1928. godine u Španiji, pod nazivom Zajednica sveštenika svetog krsta, Opus dei.
Vikar Opus dei, Fred Dolan iz Montreala (Kanada), kaže u šali: „U prošlosti su nas mnogi ljudi poredili sa svetom mafijom, misleći da smo neka vrsta katoličkih zaverenika, da je naš jedini cilj vlast u svetu. Ništa od toga! Opus dei je samo jedno od svetovnih tela Katoličke crkve, organizacija posvećena dobrim delima i službi zajednici. Za svoj rad imamo papin blagoslov – on je predsedavao beatifikaciji Hoze Marije Eskrive de Balagera, osnivača reda“.
Naravno, Fred Dolan prećutkuje poslovnu isprepletenost Vatikana i organizacije Opus dei posrednika u kupovini poslovnog centra na londonskom trgu Sent Džejms, preko povezane firme British Grolux Investments pls. koja u vlasništvu ima niz luksuznih nekretnina u Britaniji. U njoj najveće udele imaju bankari Džon Varli i Robin Herbert, članovi Opus dei i veliki donatori Katoličke crkve. Prema podacima iz Nacionalnog arhiva Britanije Opus dei je preuzeo i Chailesmore investments pls, kompaniju adresiranu na adresi banke G. P. Morgan u Njujorku. Na kraju su sve ove firme udružene u vatikanski holding Profirma SA registrovan u Švajcarskoj.

Pet godina žrtvovanja

Članovi reda su uglavnom katolički laici. Pripadnici drugih konfesija mogu biti dopisni članovi; oko desetak procenata čine pripadnici Pravoslavne crkve. Od 1930. godine Opus dei ima ogranak za žene. Najpoznatija aktivistkinja danas je Rut Keli, bivša sekretarica u Ministarstvu transporta Velike Britanije, istaknuti član Laburističke partije. Ona kaže: „Naši članovi su iz svih zemalja sveta i svih društvenih slojeva, iako većinu čine pripadnici više klase: političari, istaknuti stvaraoci i – akademici.“ Tako, Ruska akademija nauka ima 10 članova, Ukrajinska čak 26, a SANU – tri. Proces inicijacije počinje probnim periodom posle koga sledi petogodišnja faza žrtvovanja: kandidat, svojim dobrim delima prema zajednici gde živi, mora dokazati da zaslužuje članstvo u redu. Ako bude primljen, doživotno se zavetuje.
Osnivač Opus dei bio je, tada mladi sveštenik, Hoze Marija Eskriva de Balager (1902- 1975). Želeo je da postane svetac i to mu je pošlo za rukom. Papa ga je 2002, posle samo 27 dana većanja, beatifikovao. Eskriva je bio uveren da sveci mogu postati ne samo sveštenici i pripadnici verskih redova, kao što je bio običaj, nego i obični hrišćani. „Svako može da oseti neodoljivo požrtvovanje u obavljanju svakodnevnih dužnosti, bilo na poslu, u porodici, u društvu uopšte,“ objašnjava vikar reda Fred Dolan i nastavlja: „Naš osnivač je napisao 999 pravila koja treba da poštuju članovi naše organizacije i ona uopšte nisu teška – to su vrlo razumni saveti“.
Evo par saveta de Balagera: „Ne odlaži posao za sutra! Moja želja je da si ti srećan u ovozemaljskom životu. To će se dogoditi tek kad se oslobodiš straha od patnji. Ti si sam sebi najveći neprijatelj. Gledaj, jedna nit upletena sa drugima čini debeli konopac koji može poneti ogroman tovar; udruženom voljom, ti i tvoja braća možete ispuniti Božiju volju. Oseti u sebi veliku veru, onaj koji je daje pruža ti sposobnost da deluješ. Ukoliko ti poslušnost Bogu ne donosi mir, onda si arogantan – da bi služio za primer moraš da poseješ dobro seme“.
Eskrivino učenje predstavljeno je u knjizi El Camino (Staza, put), objavljenoj 1934. godine. Prevedena je na 35 jezika i publikovana u milionskim tiražima, doštampavajući se svake godine. Ubrzo po osnivanju organizacije, ogranci su se pojavili širom Španije, Portugala, Velike Britanije, Italije... Danas, gotovo u svakoj zemlji, uključujući i Srbiju, deluje Opus dei sa statusom civilne, nevladine organizacije.

Duhovnost kroz asketizam

„U skladu sa učenjem našeg osnivača“, govori Mario Maiolo, vicepredsednik pokrajine Kosenca i član komisije za borbu protiv mafije (!) Comisiae antimafia, „članovi Opus dei su većinom u braku, pokušavaju da vode život prožet hrišćanskom verom; moramo poštovati crkvena pravila koja obuhvataju svakodnevne molitve, bogosluženja i redovna ispovedanja. Stremimo ličnoj svetovnosti kroz asketizam, a Opus dei nam nudi duhovnu podršku u samodisciplini“.
Da li se ova samodisciplina odnosi na ćutanje o kupovini atraktivnih lokacija po svim glavnim evropskim gradovima a ne samo u Londonu, Parizu, Lozani, Rimu..? U Londonu im, pored ostalih, pripada i lokacija gde se nalazi ekskluzivna kompanija za proizvodnu i prodaju nakita Pal Mal i investiciona banka Altium capital (investira uglavnom u Vatikan), te niz vrednih nekretnina u Bond Stritu. Međutim, nigde nije navedeno da je vlasnik Opus dei – on je skriven iza čitave mreže ofšor kompanija. Britanski „Gardijan“ navodi da Katolička crkva poseduje u Engleskoj nekretnine u vrednosti od 600 miliona evra.
Poseban status Opus dei podstakao je kritike unutar Crkve, posebno od strane jezuita i laika van crkvene organizacije. Mnogi misle da je red isuviše samostalan, moćan i uticajan. Drugi ga optužuju da podržava vojne diktature širom sveta; takođe, poznato je kako je španski diktator Francisko Franko (1892 - 1975) imenovao nekoliko ministara iz redova Opus dei. Međutim, mnogi tvrde, a među njima je i portparol Svete stolice u Vatikanu Joakin Navaro - Vals, da je angažovanje Opus dei imalo pozitivnu ulogu u modernizaciji Španije.
„I, ne samo tu,“ dodaje Vals, „angažovani smo da se u Evropsku zajednicu naroda prime sve zemlje, uključujući bivše zemlje SSSR-a, i zemlje na Balkanu, naši bliski susedi. Pored toga, Opus dei dozvoljava svojim članovima da izraze slobodnu volju u političkim pitanjima. Tako, sama organizacija nije odgovorna za političke stavove svojih članova. To se, razume se, odnosi i na poslovan svet. Kritike na račun finansija ove organizacije naprosto ne stoje, a tobožnje učestvovanje u mnoštvu bankarskih skandala ne može se dokazati.“
Navaro prećutkuje da je Opus dei samo godinu dana posle svog osnivanja posredovao da Vatikan podrži Musolinija i da je za tu „uslugu“ papa od dučea dobio 59 miliona dolara, a Balager večnu zahvalnost. Celu transakciju Musolini - Opus dei - Vatikan, obavio je advokat Bernardino Nogara.
Pored Navaro – Valsa, desetak članova Opus dei zauzima ključne položaje u administraciji grada - države Vatikana, papinog sedišta. Jedan od njih je i Klaus Štatgleder, angažovan na ekumenskom zbližavanju Rima i pravoslavnih crkava. Njegova inicijativa da papa Benedikt XVI poseti Rusiju uobličava se više godina, a želja mu je da Benedikt poseti i Srbiju, uzimajući ućešće u proslavi 17 vekova Milanskog edikta.

Prsti u politici

Portparol Navaro - Vals ne vidi ništa sporno u tome što papinu posetu Srbiji treba da organizuje, u osnovi laička, organizacija: „Vidite, godine 1950. Opus dei je priznat u Vatikanu,“ objašnjava, „tom prilikom je papa Pije XII organizaciji dodelio svetovni status. Kasnije je dobila snažnu podršku pape Pavla II koji ju je1982. godine proglasio za lični prelat, pretvorivši time Opus dei u biskupiju koja odgovara samo svetom ocu, što znači da sve što radimo, činimo sa njegovim blagoslovom“.
„Razlozi za privilegovan položaj organizacije,“ kaže Rut Keli visoka funkcionerka Laburističke partije Engleske, „delom leže u njenoj konzervativnosti i takvoj socijalnoj politici koja se, po mnogim pitanjima, podudarala sa stavovima Jovana Pavla II.“ Na opasku da je Opus dei podržao nezavisan sindikat Solidarnost i Leha Valensu tokom obaranja vlasti u Poljskoj kada je Valensa, papin prijatelj, postao predsednik, Keli samo odmahuje glavom uz uopšten stav da Opus dei pomaže svim naprednim hrišćanima sveta u njihovoj borbi za pravdu i bolji život, ma gde oni bili – u Africi, Kini, Evropi, svejedno.
Uprkos svim kritikama, Opus dei se razvio u značajan sastavni deo Rimokatoličke crkve. Podržavajući svetog oca, ova organizacija uživa posebnu zaštitu i više je niko ne naziva svetom ili katoličkom mafijom. Godine 1992. Opus dei je dobio još veći blagoslov: posle desetogodišnjeg pripremnog perioda, osnivač organizacije je najvećom brzinom proglašen za sveca 17 maja. Trista hiljada ljudi okupilo se na Trgu svetog Marka da prisustvuje ovom događaju. U svom govoru, papa je rekao: „Hoze Marija Eskriva je bio primeran sveštenik; uspeo je da otvori nove apostolske horizonte misionarskom i evengelističkom radu“.

U evangelističkoj misiji

Portparol Joakin Navaro - Vals dodaje: „Za nas i Opus dei misionarsko i evangelističko delovanje je bilo i ostalo na prvom mestu, i ako me pitate da li će se približavanje našoj pravoslavnoj braći nastaviti, samouvereno odgovaram da hoće!“
Na pitanje koje se provlači godinama, oko posete pape Srbiji i njegovom učešću na manifestaciji proslave jubileja Milanskog edikta, Joakin, koji je u Srbiji bio nekoliko puta i u Vatikanu primao niz delegacija iz Beograda, odgovara sa osmehom: „Ostalo je da se utanače još neke sitnice. Biće to, verujte mi, veliki događaj za celu Evropu!“
Nedavno je pod lupu javnosti dospeo i Paolo Menini, visokopozicionirani pripadnik Opus dei, jedan od najbliskijih saradnika pape Benedikta XVI. Mnogi ga smatraju njegovim ličnim bankarom, mada je tek specijalista za nekretnine. Prema prošlogodišnjem izveštaju Saveta Evrope, Menini je poslovao i kontrolisao imovinu Vatikana vrednu 700 miliona evra, na koliko se procenjuje deo kapitala Opus dei. Malo li je?
S vremena na vreme, protiv Opus dei se podižu zvanične optužbe, uglavnom kada članovi trpe pritisak da ostanu u njoj, iako žele da izađu. U nekim slučajevima se rodbina članova žali na strog asketski život i otuđenje članova od porodice. Ovakve izjave zvuče kao optužbe protiv kultova, a taj negativni aspekt naglašen je sveopštom misterijom koja obavija Opus dei, uprkos izjavama njegovih uticajnih članova da misterije naprosto – nema.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 22:26

Српско срце Омер паше Латаса
2. октобар 2012. Историја

Омер Паша Латас: Српство нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба“.

Три српска студента посетила су 1865.године, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним оделима, са фестовима на глави. Старији, седи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском.

Отпоче говорити да нама Србима није потребно изучавање права и филозофије. Боље би било, рече даље, да учимо војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника (…) Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске Царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања.

Зато сам вам, малочас рекао да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји, можда у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем.

Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији. Да би могла успети у том тражењу, Аустрија је измислила и подметнула ми је, као да сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж.

Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевцу, и казао ми: „Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.“

Михајло Мића Латас, побегао је из аустроугарске војске, и у Србији, као школован човек (кадетска школа), добио учитељско место. Кад су бечке власти тражиле његово изручење, позвао га је себи лично књаз Милош. И рекао му: „Не враћај се, ти си у духу српском одгајан. Пређи у Турску, и прими се војне службе“. Мића је примио ислам и каријеру у Турској војсци завршио као мушир – највиши чин, маршалски, у османлијској армији.

Кад нам је изговорио овај савет кнеза Милоша, приметило се на Омер-паши да је био јако узбуђен, па, у таквом душевном осећању, продужио је даље овако:
„По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.

Омер Паша Михаило Латас 1853. Сликар Амадео Прециози

Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синджирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.

Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мога држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.

Како је Мића постао Омер

Србин из Лике, Михаило Мића Латас (1806, Јања Гора, општина Плашки – 1871, Цариград), као официрско дете учио је кадетску школу у Госпићу и ступио у војски као кадет-наредник. Пребегао је у Босну 1827. („изгледа ради проневеравања“ новца) и у Бањалуци примио ислам. Доспео је у Цариград и био учитељ цртања престолонаследника Абдули Меџиду. Постао пуковник 1838, потом паша кад је Меџид ступио на престо. Одличан војник, у крви је угушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану. Врло млад именован за маршала (мушира). Године 1848/9. са Русима окупирао дунавске кнежевине.

У нашим крајевиам остао је упамћен стога што је сломио устанак босанског беговата на челу са херцеговачким везиром Хусеинбегом Градашчевићем 1850. и око хиљаду најугледнијих ага и бегова позатварао а око 400 послао оковане у Цариград.

Године 1853. уништио би Црну гору да то нису српечиле Аустрија и Русија. У Кримском рату 1853. био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердари екрема (велики војсковођа). Потом је суделовао, са енглеским и француским савезницима, у опсади Савестопоља, у борбама на Кавказу; гушио устанке у Месопотамији.

Године 1861, када је био на помолу рат са Црном Гором поново би затро Црну Гору да се није спасла заузимањем великих сила. Гушио је и грчки устанак на Криту 1867. и пошто није до краја, због рђаве турске флоте и снабдевања, могао да спроведе блокаду острва сам се повукао 1868. У Паризу је био 1865. као већ главни врховни командант турске војске.

Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као гази (херој, ратни јунак, победник) Омер-паша остао Србин.

У даљем разговору Латас је говорио о томе да жали што није дошло до сусрета са кнезом Михаилом Обреновићем и што није „могао са њим разговарати о српским, нашим, потребама, те да тиме и ја бар нешто принесем на олтар Српства, које нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба„.

Десетине љиљада деце Османлије су отеле, одгајиле их као муслимане у јединице Јањичара и пстремали их да убијају хришћане

Казао је такође нашим младим студентима у Паризу да поруче својим земљацима: „Моја је жеља да Срби уопште знају да сам ја као гази Омер-паша, остао душом и срцем Србин, да српски осећам и Српству најватреније желим потпун успех у остварењу његоговог народног идеала, да уједини у српску краљевину све Србе који су под туђинском влашћу, не само под турском, већ и под аустријском„.

Запис Јована Ђ. Авакумовића о сусрету са Омер-пашом Латасом пронаћен је у његовој заоставштини а чува се у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици.

Иво Андрић: Одломак из незавршеног романа о Омер паши Латасу

Је ли вјера, Богдане

Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је остајао Омер-паша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:
– Је ли вјера, Богдане?
– Јесте… вјера – успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.

- Е онда, знај да пред тобом не стоји Омер паша, него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом…

Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.

За четрдесет година свога живота. Зимоњић је видео доста чуда и од турака и од својих, а у породици, која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.

Видећи великог и гласовитог сераскера Омер пашу како се гологлав (а то што је без феса, као да је напола го), мало рашчупане проседе косе, крстом крсти као какав црквењак, Зимињић устукну и први пут у овом дугом и необичном разговору отвори природно и широко очи које су доасд само светлуцале кроз стиснуте дуге трепавице. Указаше се крупне мрке дужице са зеницама од тамномодрих пламичака и простране, као у детета чисте беоњаче. Поглед тих очију није био само зачуђен негои убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан; из њега је избијало све оно што се за време разговора накупило у Зимињићу, што се ни збором ни покретом није рекло ни могло рећи. а тај поглед је био брз, као кратка муња, није трајао него само севнуо, а одмах затим угасио се и изгубио под спуштеним очним капцима, међу лукаво насмејаним, састављеним трепавицама. И кад је Омер, пошто се споро и свечано прекрстио, подигао очи, могао је да види како га онај увек исти Зимоњић гледа, мало збуњено, мало насмејано, са учтивим хладним љубопитством, као да први пут у животу види тај знак крста и човека који се крсти.

Ту се тргнуо и одједном потпуно изменио и Омер. Са Зимоњићем је опет разговарао царски сераскер, љубазно и народски, али хладно и са висока.

Омер паша Латас (1806 – 1871) сломио је отпор босанско-херцеговачког вашког беговата. Његош је у Италији, априла 1851. био много забринут, увиђајући опасност по Црну Гору, која прети од Омер пашине силе.

Аутор: Миодраг Максимовић
Извор: Наслеђе




Voleo sam... u Gruzi

Na razmedji dveju carevina, Austrije i Turske, 1825. godine mladom kadetu Mihailu Latasu gubi se svaki trag. Uzaludne su bile potere agenata iz Beca, a nije pomogla ni raspisana poternica koja je za valjanu dojavu nudila tada veoma pristojnu nagradu. I dok su ga vlasti, zbog kradje drzavnog novca i dezerterstva, u odsustvu osudile na smrt, mladic je blizu Glamoca cuvao stoku na imanju bega Filipovica, uveren da ga ovde nece naci. Zakratko. Cuo je glas da se dole u varosi neki nepoznati ljudi raspituju za njega i vec narednog dana bio je na putu za Banjaluku.

Izgleda da je boravak u gradu na Vrbasu presudno uticao na Latasa, odnosno njegovo poznanstvo s poznatim mesnim trgovcem Hadzi-Alijom Bojicem kod koga se zaposlio. Ovome se dopala mladiceva okretnost i, jos vise, njegovo dobro znanje nemackog i italijanskog jezika neophodno za uspesnu trgovinu. I, kaze dalje prica, rec po rec, Latas se poverio gazdi i on mu je odmah predlozio da predje u islam i tako zvanicno postane turski gradjanin. Tako je i bilo, a neki podaci upucuju na to da se tu i ozenio, i to kcerkom Hadzi-Alije.

Medjutim, i tu su se ubrzo pojavili pipci razgranate mreze austrijskih agenata i trgovacki pomocnik, sada vec Omer-efendija, ponovo je morao put pod kaput. Taj deo Latasovog zivota iscrpno je zabelezio pominjani Avakumovic:

„Ja sam, za prve vlade kneza Milosa, presao u Srbiju kao austrijski vojni begunac. Primljen sam vrlo dobro, dobio sam za ucitelja u Gruzi. Ja bih tada i ostao da sluzim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao svojom spremom i znanjem. Nu, posle tog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatrazila da me Srbija izda Austriji... Kad me tako zatrazila Austrija, knez Milos pozvao me je u svoj dvor, u Kragujevac, i kazao mi: Sinko, ja ne mogu zbog tebe vojevati sa Austrijom, ali necu ni da te predam njoj jer sam obavesten da nisi krivac, kao sto Austrija predstavlja, a i da si odgojen u duhu srpstva. Naredicu mojim vlastima da ti olaksaju i izvrse prelaz u Tursku. Idi tamo i primi se sluzbe. Turska je oskudna u ljudima; po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ces daleko dogurati u turskoj sluzbi...”.

I dogurao je...



Sve za sultana

Snabdeven neophodnim papirima, Omer-efendija Latas stigao je u Vidin, postao drzavni sluzbenik i potvrdio svoju novu veroispovest. Ubrzo je prispeo u Stambol i, neverovatnim sticajem okolnosti, postao ucitelj crtanja prestolonasledniku Abdulu Medzidu. A kad je ovaj zaseo na tron sultana, Omer je, prvo, imenovan za njegovog savetnika da bi dalje munjevito napredovao: postao je serasker, odnosno brigadni general, a potom i musir, najvise zvanje u turskoj vojsci, ali i pasa s jednim „tugom”, sto je oznacavalo dodatnu pocast.

Nije, naravno, sve te pocasti dobio samo kao bliski sultanov prijatelj. Bio je, pre svega, dobar vojnik. U enciklopedijskim beleskama stoji da je u krvi ugusio pobune u Siriji, Albaniji i Kurdistanu, da je (1848/49) s Rusima okupirao Dunavske knezevine, naredne godine slomio ustanak bosanskog begovata na celu sa vezirom Husein-kapetanom Gradascevicem, da je oko hiljadu najuglednijih aga i begova pozatvarao a njih 400 u okovima poslao za Stambol. Potom se, cetiri godine docnije, obrusio na Crnu Goru koju bi unistio da ga u tome nisu sprecile Rusija i Austrija. U Krimskom ratu te iste, 1853. godine zapovedao je turskim snagama na dunavskoj liniji i dobio titulu serdari ekrema (veliki vojskovodja).

Zatim je, s engleskim i francuskim saveznicima, ucestvovao u opsadi Sevastopolja i u borbama na Kavkazu. Surovo se obracunao s ustanicima u Mesopotamiji, a 1861. godine ponovo, jos zesce, udario na Crnu Goru koju su, opet, spasle velike sile. Na njegovom udaru potom su se nasli i grcki ustanici na Kritu.



Zle godine u crnogorskom pamcenju

Bio je, pre svega, nenadmasan u gusenju brojnih pobuna koje su sredinom 19. veka potresale ogromno Tursko carstvo. I posebno okrutan. Ostala je zabelezena epizoda iz vremena obracuna s bosanskim i hercegovackim begovima koji su, 1850. godine, poverovali da mogu bez sultana da upravljaju tim delom njegove drzave.

Prvo ih je vesto zavadio, a onda, kad se Ali-pasa Rizvanbegovic osilio i kao hercegovacki vezir nazvao sebe „sultanom od Mostara”, zavrsio s njim prethodno ga izvrgavsi ruglu. Naime, posadio ga je naopacke na magarca, dao mu u ruke rep da se drzi i tako ga od Mostara vodio do Banjaluke, one iste u cijoj je dzamiji svojevremeno primio islam. Medjutim, nesrecni Ali-pasa nije docekao da tako udje u varos jer je Omer-pasa naredio svom vojniku Jusufu da mu se nocu „omakne puska”. Zbog ispoljene surovosti, Latas je jedno vreme boravio u Bitolju, ali tuzba koju je u Stambolu protiv njega povela mocna i uticajna porodica Rizvanbegovica nije mu posebno naudila.

A u Crnoj Gori i danas kad neko hoce da nadje pravo poredjenje za opis kakvog velikog zla koje se desilo, cesto ce se cuti da je to „k'o za Omer-pasinih godina”. Naime, 1853. godine Latas je stigao sa 25 hiljada askera i namerio se na devet hiljada Crnogoraca ostavljajuci za sobom pravu pustos. I, da nije bilo prigovora velikih sila, ne bi ostao kamen na kamenu. Slicno se zbilo devet godina docnije, sada je bilo 55 hiljada protiv 40 hiljada manje, sa jos zescim zulumom i pokorom. I opet su velike sile (zbog svojih razloga, naravno) sprecile da se taj uzas pretvori u potpuno satiranje i naroda i drzave.

Omer-pasa ce to kasnije, u prici Jovanu Dj. Avakumovicu, (ne)vesto pravdati recima da „samo moje srpsko srce i osecanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru... odugovlacio sam dalji napad i slao u Carigrad izvestaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasli je od sigurne tadasnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom...”.



I reci kao ubojito oruzje

Izvesno je, pak, da je Omer-pasa Latas bio ne samo dobar vojnik nego i posebno vest i ubedljiv govornik i, prema mnogim izvorima, izuzetan propagator. Vesti s ratista znalacki je koristio svestan da se one tada, kad mu je ustrebalo, tesko mogu proveriti. Uostalom, jos 1862. godine, u broju 6 od 7. jula, austrijski casopis „Istok i zapad” (Ost und vest) u delu clanka „Politicki pregled” pisao je i ovo:

„Sta sve Omer-pasa poseduje od zurnalistickog dara i kakva steta da on taj dar tako kasno ispoljava!? Omer-pasa sve svoje poraze u dosadasnjim sukobima s Crnogorcima vrlo lako pretvara u svoje pobede, pri tom se velikodusno kiti lovorovim vencima pobede koje je on, Omer-pasa, stekao na bojistima...”.

U prilog njegovoj besednickoj vestini ide i govor koji je svojim vojnicima odrzao u Krimskom ratu (1853-1856) i koji je cesto citiran na mnogim vojnim akademijama:

„Azijski, africki oficiri i vojnici, krv nasih predaka nije jednom do sada crvenilom prelila tlo ove zemlje koju silni neprijatelj hoce da vam otme. Vasa nacionalna cast koju ste od vasih predaka nasledili jos nije okaljana. Znajte da ne mozete nijedan korak krociti a da se sa zemlje ne podigne glas koji vapije. Taj prah sto ga nogama gazite, to je nas pepeo, pepeo vasih predaka, branite ga! Vojnici! Zakunimo se zajednicki da cemo proliti i poslednju kap krvi za odrzanje prestola naseg cara, sultana Abdul Medzid Hana!”...

Omer-pasa Latas umro je u Istanbulu 1871, u sezdeset petoj godini. Zna se da je imao nekoliko zena i da je ostavio brojno potomstvo. Latasi iz sremskih Sasinaca ne znaju nikog od njih.

Petar Milatovic

Momir Marjanovic
Прилози
Omer Pasa Latas 1.jpg
Omer Pasa Latas 1.jpg (10.39 KiB) Прегледано 951 пута
Omer Pasa Latas.jpg
Omer Pasa Latas.jpg (6.99 KiB) Прегледано 926 пута
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 23:42

Отац Тадеј: Када би се народ покајао, не би овако страдао
11. октобар 2012. Религија

Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља

Ми сада у нашој земљи, па и у свету беремо плодове наших мисли и жеља. Нису нам добре жеље, нису нам добре мисли, не може ни добар плод да буде. Потребно је да се покајемо, да изменимо живот.

Покајање није само да одемо код свештеника, већ је потребно да се душа ослободи те мисли и депресије у коју је упала због кривудавих линија у животу. Покајање је измена живота, окретање према апсолутном добру, остављање негативне стране. Тога слабо има и код побожних и због тога страдамо. Кад би се наш народ покајао, не би доживљавао ово страдање сада, јер ми сами, својим жељама и мислима компликујемо себи живот. Ја то пре нисам знао, али сада видим да сам крив за све и те како сам крив за све. Ја сам се зачудио да су Свети Оци себе сматрали најгорим од свих људи. Долазила ми је једна девојка. Мајка и отац су јој лекари, а она ради у Академији. Била је у манастиру Витовници 1963. године, па ме питала многе ствари. Ја видим да је она много ожалошћена на мајку. Оца је много волела, а мајку не. Када сам је питао зашто, рекла је да мајка није желела ћерку него сина. Она има старијег брата, али је отишао у Париз да живи. Ја сам је молио да не ратује са мајком која ју је носила у утроби, родила је, одгајала. Отац јој се већ упокојио, мајка остала удовица и она је једина утеха својој мајци у животу. Она је у манастир бежала два пута и отац ју је враћао. Рекао сам јој да не жалости родитеље, да претрпи јер се монахиња може бити и без униформе. Господ не тражи од нас униформу. Господ тражи да наш живот буде добар, племенит. Монахиња се и у свету може бити. У Русији има доста монаха, монахиња и свештеника који не носе униформе, јер је забрањено. У Русији је много израстао дух побожности. Доће Господ и код нас, само морамо да се молимо од срца Господу да нам помогне, јер смо се много охладили. Наша вера треба да порасте. Она расте постепено и бива јача и јача.

Кад се помолимо од срца Господ ће нам учинити јер он је Бог свију нас, родитељ наш и зато треба да ојачамо у молитви. Треба да будемо једномишљеници у нашој држави и ако то постигнемо нећемо имати непријатеља. Кад посматрамо историју израиљског народа видимо да их је непријатељ покоравао сваки пут кад одступе од Господа, али им је Господ увек помагао када би осетили искрено покајање. Господ је са нама увек. Ми грдимо наше политичаре који су на власти, али они су наша деца. Ми стари смо криви, а не они, јер им нисмо пружили животни пример да се угледају. Ми смо слика својих родитеља, слика старијих, а од њих нисмо имали много шта да видимо. Ми старији смо криви јер нисмо децу упутили правим путем. Ми стари треба изнова да почнемо од себе, а не да споља поправљамо друге. Свети Оци кажу да треба себе да исправимо, да се спасавамо, па ће се многи од нас спасити. Треба да се потрудимо да будемо добри, увек мирни, тихи, да свугде осећају мир и тишину из нас. Сами смо видели да ми својим мислима можемо да привлачимо себи, или да одбијамо од себе. Треба да се изменимо, да нам вера ојача и да се онда потрудимо.

Свети Оци су много објашњавали о умној молитви, како треба управљати ум и срце. Свети Оци кажу да треба да се потрудимо да нам сваки посао, свака мисао, рад, да све потиче од срца, јер се срцем осећа, а не главом. Главом се мисли, а кад све из срца потиче, онда је то концентрација свих умних сила у срцу. Кад се молимо, то радимо из срца, јер је Господ, Господ срца. Он је центар живота сваког живог бића. Он је покретач живота и не треба да Га тражимо на неком другом месту. Он је ту и очекује да Га прихватимо, и да му верујемо. Мало вере имамо у Господа, мало поверења. Када би имали толико поверења колико имамо у свога пријатеља када га замолимо да нам нешто уради, када би имали толико поверења, не би ми и наша држава толико страдали. Мислени хаос код нас и у нашој држави долази од наших мисли. Ми смо ти који стварамо дисхармонију мисли, и кад би наши политичари били истомишљеници не би било овакво стање. Ми нисмо свесни да је у нама Божанска енергија, Божански живот у нама. Свака јединка као Божанска енергија, када се уједини са осталима, ствара огромну снагу и непријатељ од тога бежи, јер је ту хармонија, а тамо дисхармонија. Када би се наши политичари ујединили, ми не бисмо имали непријатеља, онда непријатељу не вреди ни оружје, ни војска, ништа.

Извор: bogotrazitelj.com
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Emisija Pod velom tajni 29.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 30 Мар 2013, 00:10

Погледај дом свој Србине!
15. септембар 2012. Друштво, Политика

Шта ми можемо са колена на колено да препричамо – турску серију или Великог брата?

Погледај дом свој анђеле, скини паучину с’ очију… видећеш несрећне и болесне… видећеш чемер, смрт и јад…

Чврсто сам обећала себи да у овом тексту нећу ниједном да поменем политичаре. Уосталом, они и немају никакве везе са анђелима. Зато је овај текст посвећен српском народу.

У животу, не можете се наљутити на некога ако вам није до њега стало. Ух, тешко ми је да ово кажем, али љута сам на мој народ! Љута сам што можемо тако дуго да трпимо злостављање, глад и несрећу! И љута сам јер смо издали све оно што су нам наши преци оставили у аманет!

Медијски мрак, необразованост, сиромаштво,… све су то само оправдања. Па ми смо већ вековима слабо информисани, необразовани и сиромашни, а ипак су наши стари своју културу и традицију преносили с колена на колено, ако никако другачије, а оно причом и песмама. Они, који су углавном били потпуно неписмени, веровали су у Бога, у отаџбину, у љубав, у част, у поштење, у храброст…

А ми? У шта ми верујемо данас и шта нам је то донела цивилизација?

У Бога не верујемо, јер како иначе објаснити да само 10% Срба зна напамет 10 божјих заповести и „Оче наш“? Они који не знају, како ће се трудити да их не прекрше и како ће се онда молити кад је тешко? А много је тешко ових дана… Ми смо Бога оставили, а не он нас!

У отаџбину не верујемо, јер да верујемо ми би смо је бранили! И не би смо упорно бирали једне исте (које нећу да поменем) који хоће да је распарчају и продају! Онај ко је продао нечију кућу на Косову и Метохији, продаће и нашу у Војводини, Београду или центалној Србији, јер душмане не занимају наше вековно огњиште, кућа и деца, већ само новац, власт и моћ! Отаџбину смо издали, а крв наших предака је за њу проливена! Због нас! Је ли то наша крв вреднија? Јесу ли наша поколења мање вредна од нас? Срам нас било!

У љубав не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нам дугине боје постану сиве! Док нам породица нестаје, они људи се шетају а ми то мирно гледамо! Није мирно? Јесте, јесте, јер њих је колико – 1000, 2000, највише 3000, а нас 7 милиона! Они су на улици, а где смо ми? Заборавили смо шта значи први пољубац, први додир, први плач тек рођеног детета, шта значи заклетва да ћемо делити добро и лоше до краја живота… Љубав издај и издао си себе!

У част не верујемо, јер како би смо иначе дозволили да нас овако вређају и понижавају – и наши и туђи! Наши преци су за част били спремни живот да дају. А ми? Продајемо свој глас и будућност своје деце – у најбољем случају за један одлазак на пијацу, у најгорем за пиво испред задруге! Младима су идоли силиконске певачице и криминалци, старији немају времена да уче и васпитавају младе, па их васпитавају Велики брат, Гранд и серије „ш“ продукције! Прихватамо накарадне вредности и културу, а нашу и не познајемо. Кад част и достојанство своје немаш, не вредиш ни колико то једно пиво!

У поштење не верујемо, јер нам је на сваком кораку непоштење пред очима! А како да верујемо, ми, обични људи, кад се поједини представници пред Богом возе у луксузним аутомобилима, а представници пред законом га највише крше? Ако не верујемо, требамо ли и ми да будемо непоштени? Па кад већ не можемо онога кога треба, а оно да преваримо онога кога можемо – оца, мајку, брата, сестру, брачног друга, кума, дете, пријатеља, комшију, пословног партнера… Или да преваримо нашу земљу, нашу историју, нашу традицију, нашу веру? Шта још нисмо преварили?

У храброст не верујемо, јер би се иначе већ данас сви борили! До ноката је догорело, а Србија ћути! Ћути и трпи! Јесмо ли ми то већ нестали? За шљам знамо да није нестао, али где је права српска интелигенција: професори, лекари, глумци, инжењери, књижевници, економисти, правници…? Где су студенти, где је младост, по природи пуна бунта и пркоса? Где је прави српски домаћин, глава и заштитник породице? Где нам је храброст да јасно и гласно кажемо: доста је било, нас је више и против нас не можете? Чега се плашимо кад смо већ све изгубили? Или заиста нисмо већина, већ смо постали угрожена врста у сопственој кући?

И у све набројано не верујемо, али верујемо онима који су безброј пута до сада слагали?!? Верујемо толико, да им опет дајемо поверење да нас воде!?! Где да нас воде? И ко нас води? Јесу ли то наши јунаци које ћемо у књиге да ставимо и о којима ћемо да певамо? Шта ми можемо са колена на колено да препричамо – турску серију или Великог брата? Је ли то будућа историја за нашу децу?

Зато сам љута на свој народ! Љута сам много, али не могу да га не волим! Попут Бориног анђела, нахватала му се паучина на очима! Пробуди се, Србине! Покрени се, Србине! Погледај дом свој, Србине! Прво растерај паучину, па крени да чистиш! Требаће времена, много је прљаво, али ако не кренеш одмах, биће још прљавије! Ником и никад није било лако у земљи Србији, па не може ни нама! Али једном ћемо морати да се суочимо са сопственим греховима, да би могли да почнемо да их окајавамо! А зашто да то не буде данас?

Ауторка: Јелена Бркић
Извор: Двери Српске

Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Radio emisije”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 18 госта

cron