Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 22:26
Српско срце Омер паше Латаса
2. октобар 2012. Историја
Омер Паша Латас: Српство нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба“.
Три српска студента посетила су 1865.године, у Паризу, изложбу француских ратних трофеја, добивених у разно доба и од разних народа. У одељењу где су били француски трофеји добивени само од Турака, у разним ратовима између Француске и Турске, срели су два Турчина, у цивилним оделима, са фестовима на глави. Старији, седи господин, заподенуо је разговор са младим студентима на српском.
Отпоче говорити да нама Србима није потребно изучавање права и филозофије. Боље би било, рече даље, да учимо војне науке, јер ће Србија требати добрих официра и војника (…) Не гледајте ме, децо, као туђина, што знате да сам турски паша. Ја сам вазда био и остао само Србин. Увек сам дисао, па и сада, као мушир (маршал) Турске Царевине, дишем само српским духом, гајим и негујем само српска осећања.
Зато сам вам, малочас рекао да Срби треба да уче првенствено војничке науке. Србији предстоји, можда у скорој будућности, потреба у људима војнички спремним, па ви, садашњи подмладак њен, треба да будете у том моменту, у стању послужити отаџбини на пољу части и животних интереса Српства. Ја сам, за прве владе кнеза Милоша, прешао у Србију, као аустријски војни бегунац. Примљен тада врло добро у Србији, добио сам за учитеља у Гружи. Ја бих тада и остао да служим Србији и Српству, колико бих умео и могао мојом спремом и знањем.
Ну, после тог кратког бављења у Србији, Аустрија је затражила да ме Србија изда Аустрији. Да би могла успети у том тражењу, Аустрија је измислила и подметнула ми је, као да сам учинио дефицит у аустријској војсци, мада је врло добро знала да је то лаж.
Кад ме тако затражила Аустрија, кнез Милош позвао ме је у свој двор, у Крагујевцу, и казао ми: „Синко, ја не могу, због тебе, војевати са Аустријом; али нећу ни да те предам њој, јер сам обавештен да ниси кривац, као што Аустрија представља, а и да си одгајен у духу Српства. Наредићу мојим властима да ти олакшају и изврше прелазак у Турску. Иди тамо и прими се службе. Турска је оскудна у људима; по твојој спреми и способности, сигуран сам да ћеш далеко дотерати у турској служби. Можда ће се тамо од тебе тражити да пређеш у мухамеданство. Сада ћеш и тада остати духом Србин, можеш примити и мухамеданску веру, али нигде не смеш заборавити да си Србин; никада немој ништа радити против Српства, не смеш изневерити српско млеко којим те је задојила и одгајила мајка Српкиња.“
Михајло Мића Латас, побегао је из аустроугарске војске, и у Србији, као школован човек (кадетска школа), добио учитељско место. Кад су бечке власти тражиле његово изручење, позвао га је себи лично књаз Милош. И рекао му: „Не враћај се, ти си у духу српском одгајан. Пређи у Турску, и прими се војне службе“. Мића је примио ислам и каријеру у Турској војсци завршио као мушир – највиши чин, маршалски, у османлијској армији.
Кад нам је изговорио овај савет кнеза Милоша, приметило се на Омер-паши да је био јако узбуђен, па, у таквом душевном осећању, продужио је даље овако:
„По савету кнеза Милоша, потпомогнут српским властима онога доба, прешао сам у Турску, где сам се не само примио државне службе, већ сам прешао у мухамеданску веру. У турској војсци напредовао сам и доживео славе и господства као ретко који. Ну, опет, никад нисам заборавио, нити ћу, убудуће, заборавити оне мудре речи и родитељске савете кнеза Милоша. Вазда и у свакој прилици мога рада остао сам Србин и пријатељ Српства. Само моје српско срце и осећање руководили су ме те нисам скрхао Црну Гору, као што сам, у познатој прилици, то могао урадити онда када сам био главни војсковођа силне турске војске и са њом победно ушао у Црну Гору. Са мојим осећањем да сам Србин, одуговлачио сам даљи напад на Црну Гору и слао сам у Цариград извештаје да није вредно да турска војска гине за голе црногорске стене и врлети. А тиме сам дао времена те су се Русија и Европа заузела за Црну Гору и спасили је од сигурне тадашње пропасти, према броју турске војске под мојом командом.
Омер Паша Михаило Латас 1853. Сликар Амадео Прециози
Исто тако само моје српско срце одредило ме је те сам, као главни турски војсковођа, другом приликом, саломио, упропастио, и оковане тешким гвожђем и синджирима у Цариград послао босанске и херцеговачке бегове и спахије, потурчењаке и издајице Српства. Моје је срце тада куцало радосно јер сам знао да тиме служим Српству, коме и сам припадам.
Србија ће, зацело, једном ослободити и себи присајединити Босну и Херцеговину, што желим од свег срца. Ако тада будем жив, радоваћу се томе. Ну један савет за тај случај чујте још сада, од мене. Бегови, спахије, потурчењаци, њихова назови интелигенција и, мањи део, искварени муслимани варошани у Босни и Херцеговини, никад неће бити пријатељи Српства. Према њима будите опрезни. Не верујте ни њиховим претварањима. То су издајице Српства, које Србија мога држати строго, ништа им не попуштати, да не би покварили остали муслимански народ тамошњи. Тај народ, напротив, сасвим је другачији. Он не зна други језик до српски. Он је и сад духом Србин. Он ће одмах бити добар Србин и са вама, својом браћом, или врло радо, мада га од вас раздваја мухамеданска вера.
Како је Мића постао Омер
Србин из Лике, Михаило Мића Латас (1806, Јања Гора, општина Плашки – 1871, Цариград), као официрско дете учио је кадетску школу у Госпићу и ступио у војски као кадет-наредник. Пребегао је у Босну 1827. („изгледа ради проневеравања“ новца) и у Бањалуци примио ислам. Доспео је у Цариград и био учитељ цртања престолонаследника Абдули Меџиду. Постао пуковник 1838, потом паша кад је Меџид ступио на престо. Одличан војник, у крви је угушио побуне у Сирији, Албанији и Курдистану. Врло млад именован за маршала (мушира). Године 1848/9. са Русима окупирао дунавске кнежевине.
У нашим крајевиам остао је упамћен стога што је сломио устанак босанског беговата на челу са херцеговачким везиром Хусеинбегом Градашчевићем 1850. и око хиљаду најугледнијих ага и бегова позатварао а око 400 послао оковане у Цариград.
Године 1853. уништио би Црну гору да то нису српечиле Аустрија и Русија. У Кримском рату 1853. био је заповедник турске војске на дунавској линији и добио титулу сердари екрема (велики војсковођа). Потом је суделовао, са енглеским и француским савезницима, у опсади Савестопоља, у борбама на Кавказу; гушио устанке у Месопотамији.
Године 1861, када је био на помолу рат са Црном Гором поново би затро Црну Гору да се није спасла заузимањем великих сила. Гушио је и грчки устанак на Криту 1867. и пошто није до краја, због рђаве турске флоте и снабдевања, могао да спроведе блокаду острва сам се повукао 1868. У Паризу је био 1865. као већ главни врховни командант турске војске.
Дајући вам овај савет, то чиним стога што ћу и у гробу, у мојим грудима понети српско срце, иако сам примио мухамеданску веру. Мени је, право да вам кажем, врло пријатно што сам, овако случајно истина, добио прилику да пред вама, српским младим нараштајем, овако братски отворим моје старе груди и срце. Ви ћете, можда, временом, заузети важна места у вашој отаџбини, па сам, говорећи вам овако искрено, рад да се вазда сећате ових мојих речи и да имате правилно мишљење о Омер-паши, који вам, ево, отворено каже: да је и као гази (херој, ратни јунак, победник) Омер-паша остао Србин.
У даљем разговору Латас је говорио о томе да жали што није дошло до сусрета са кнезом Михаилом Обреновићем и што није „могао са њим разговарати о српским, нашим, потребама, те да тиме и ја бар нешто принесем на олтар Српства, које нисам напустио никад, нити ћу га напустити до гроба„.
Десетине љиљада деце Османлије су отеле, одгајиле их као муслимане у јединице Јањичара и пстремали их да убијају хришћане
Казао је такође нашим младим студентима у Паризу да поруче својим земљацима: „Моја је жеља да Срби уопште знају да сам ја као гази Омер-паша, остао душом и срцем Србин, да српски осећам и Српству најватреније желим потпун успех у остварењу његоговог народног идеала, да уједини у српску краљевину све Србе који су под туђинском влашћу, не само под турском, већ и под аустријском„.
Запис Јована Ђ. Авакумовића о сусрету са Омер-пашом Латасом пронаћен је у његовој заоставштини а чува се у Библиотеци Историјског института Црне Горе у Подгорици.
Иво Андрић: Одломак из незавршеног романа о Омер паши Латасу
Је ли вјера, Богдане
Све је то трајало колико траје трен ока, а кад се последњим напором ослободио тога падања, прибрао и осетио ноге под собом, сада опет на шареном ћилиму сераскерове собе, пред њим је остајао Омер-паша, још једнако са рукама на грудима, и гласно га (ваљда већ по други пут) питао:
– Је ли вјера, Богдане?
– Јесте… вјера – успео је најзад да одговори одсутно и механички, као узетим језиком.
- Е онда, знај да пред тобом не стоји Омер паша, него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим ријечима, вјеруј овом…
Омер је одвојио руке од груди, скинуо живо тешки фес са модром кићанком и бацио га театрално на бели диван, а затим је саставио три прста десне и – прекрстио се, без речи, оборених очију, скромним, кратким и навиклим покретима.
За четрдесет година свога живота. Зимоњић је видео доста чуда и од турака и од својих, а у породици, која је главарска, наслушао се шта је све бивало и шта све може бити. Знао је добро да се од човека може човек свачем надати, и да може дочекати и видети и оно што је мислио да се никад видети не може, али ово је било исувише невероватно и неочекивано.
Видећи великог и гласовитог сераскера Омер пашу како се гологлав (а то што је без феса, као да је напола го), мало рашчупане проседе косе, крстом крсти као какав црквењак, Зимињић устукну и први пут у овом дугом и необичном разговору отвори природно и широко очи које су доасд само светлуцале кроз стиснуте дуге трепавице. Указаше се крупне мрке дужице са зеницама од тамномодрих пламичака и простране, као у детета чисте беоњаче. Поглед тих очију није био само зачуђен негои убојит и гневан, уплашен и жаловит, и презрив и тужан; из њега је избијало све оно што се за време разговора накупило у Зимињићу, што се ни збором ни покретом није рекло ни могло рећи. а тај поглед је био брз, као кратка муња, није трајао него само севнуо, а одмах затим угасио се и изгубио под спуштеним очним капцима, међу лукаво насмејаним, састављеним трепавицама. И кад је Омер, пошто се споро и свечано прекрстио, подигао очи, могао је да види како га онај увек исти Зимоњић гледа, мало збуњено, мало насмејано, са учтивим хладним љубопитством, као да први пут у животу види тај знак крста и човека који се крсти.
Ту се тргнуо и одједном потпуно изменио и Омер. Са Зимоњићем је опет разговарао царски сераскер, љубазно и народски, али хладно и са висока.
Омер паша Латас (1806 – 1871) сломио је отпор босанско-херцеговачког вашког беговата. Његош је у Италији, априла 1851. био много забринут, увиђајући опасност по Црну Гору, која прети од Омер пашине силе.
Аутор: Миодраг Максимовић
Извор: Наслеђе
Voleo sam... u Gruzi
Na razmedji dveju carevina, Austrije i Turske, 1825. godine mladom kadetu Mihailu Latasu gubi se svaki trag. Uzaludne su bile potere agenata iz Beca, a nije pomogla ni raspisana poternica koja je za valjanu dojavu nudila tada veoma pristojnu nagradu. I dok su ga vlasti, zbog kradje drzavnog novca i dezerterstva, u odsustvu osudile na smrt, mladic je blizu Glamoca cuvao stoku na imanju bega Filipovica, uveren da ga ovde nece naci. Zakratko. Cuo je glas da se dole u varosi neki nepoznati ljudi raspituju za njega i vec narednog dana bio je na putu za Banjaluku.
Izgleda da je boravak u gradu na Vrbasu presudno uticao na Latasa, odnosno njegovo poznanstvo s poznatim mesnim trgovcem Hadzi-Alijom Bojicem kod koga se zaposlio. Ovome se dopala mladiceva okretnost i, jos vise, njegovo dobro znanje nemackog i italijanskog jezika neophodno za uspesnu trgovinu. I, kaze dalje prica, rec po rec, Latas se poverio gazdi i on mu je odmah predlozio da predje u islam i tako zvanicno postane turski gradjanin. Tako je i bilo, a neki podaci upucuju na to da se tu i ozenio, i to kcerkom Hadzi-Alije.
Medjutim, i tu su se ubrzo pojavili pipci razgranate mreze austrijskih agenata i trgovacki pomocnik, sada vec Omer-efendija, ponovo je morao put pod kaput. Taj deo Latasovog zivota iscrpno je zabelezio pominjani Avakumovic:
„Ja sam, za prve vlade kneza Milosa, presao u Srbiju kao austrijski vojni begunac. Primljen sam vrlo dobro, dobio sam za ucitelja u Gruzi. Ja bih tada i ostao da sluzim Srbiji i srpstvu, koliko bih umeo i mogao svojom spremom i znanjem. Nu, posle tog kratkog bavljenja u Srbiji, Austrija je zatrazila da me Srbija izda Austriji... Kad me tako zatrazila Austrija, knez Milos pozvao me je u svoj dvor, u Kragujevac, i kazao mi: Sinko, ja ne mogu zbog tebe vojevati sa Austrijom, ali necu ni da te predam njoj jer sam obavesten da nisi krivac, kao sto Austrija predstavlja, a i da si odgojen u duhu srpstva. Naredicu mojim vlastima da ti olaksaju i izvrse prelaz u Tursku. Idi tamo i primi se sluzbe. Turska je oskudna u ljudima; po tvojoj spremi i sposobnosti, siguran sam da ces daleko dogurati u turskoj sluzbi...”.
I dogurao je...
Sve za sultana
Snabdeven neophodnim papirima, Omer-efendija Latas stigao je u Vidin, postao drzavni sluzbenik i potvrdio svoju novu veroispovest. Ubrzo je prispeo u Stambol i, neverovatnim sticajem okolnosti, postao ucitelj crtanja prestolonasledniku Abdulu Medzidu. A kad je ovaj zaseo na tron sultana, Omer je, prvo, imenovan za njegovog savetnika da bi dalje munjevito napredovao: postao je serasker, odnosno brigadni general, a potom i musir, najvise zvanje u turskoj vojsci, ali i pasa s jednim „tugom”, sto je oznacavalo dodatnu pocast.
Nije, naravno, sve te pocasti dobio samo kao bliski sultanov prijatelj. Bio je, pre svega, dobar vojnik. U enciklopedijskim beleskama stoji da je u krvi ugusio pobune u Siriji, Albaniji i Kurdistanu, da je (1848/49) s Rusima okupirao Dunavske knezevine, naredne godine slomio ustanak bosanskog begovata na celu sa vezirom Husein-kapetanom Gradascevicem, da je oko hiljadu najuglednijih aga i begova pozatvarao a njih 400 u okovima poslao za Stambol. Potom se, cetiri godine docnije, obrusio na Crnu Goru koju bi unistio da ga u tome nisu sprecile Rusija i Austrija. U Krimskom ratu te iste, 1853. godine zapovedao je turskim snagama na dunavskoj liniji i dobio titulu serdari ekrema (veliki vojskovodja).
Zatim je, s engleskim i francuskim saveznicima, ucestvovao u opsadi Sevastopolja i u borbama na Kavkazu. Surovo se obracunao s ustanicima u Mesopotamiji, a 1861. godine ponovo, jos zesce, udario na Crnu Goru koju su, opet, spasle velike sile. Na njegovom udaru potom su se nasli i grcki ustanici na Kritu.
Zle godine u crnogorskom pamcenju
Bio je, pre svega, nenadmasan u gusenju brojnih pobuna koje su sredinom 19. veka potresale ogromno Tursko carstvo. I posebno okrutan. Ostala je zabelezena epizoda iz vremena obracuna s bosanskim i hercegovackim begovima koji su, 1850. godine, poverovali da mogu bez sultana da upravljaju tim delom njegove drzave.
Prvo ih je vesto zavadio, a onda, kad se Ali-pasa Rizvanbegovic osilio i kao hercegovacki vezir nazvao sebe „sultanom od Mostara”, zavrsio s njim prethodno ga izvrgavsi ruglu. Naime, posadio ga je naopacke na magarca, dao mu u ruke rep da se drzi i tako ga od Mostara vodio do Banjaluke, one iste u cijoj je dzamiji svojevremeno primio islam. Medjutim, nesrecni Ali-pasa nije docekao da tako udje u varos jer je Omer-pasa naredio svom vojniku Jusufu da mu se nocu „omakne puska”. Zbog ispoljene surovosti, Latas je jedno vreme boravio u Bitolju, ali tuzba koju je u Stambolu protiv njega povela mocna i uticajna porodica Rizvanbegovica nije mu posebno naudila.
A u Crnoj Gori i danas kad neko hoce da nadje pravo poredjenje za opis kakvog velikog zla koje se desilo, cesto ce se cuti da je to „k'o za Omer-pasinih godina”. Naime, 1853. godine Latas je stigao sa 25 hiljada askera i namerio se na devet hiljada Crnogoraca ostavljajuci za sobom pravu pustos. I, da nije bilo prigovora velikih sila, ne bi ostao kamen na kamenu. Slicno se zbilo devet godina docnije, sada je bilo 55 hiljada protiv 40 hiljada manje, sa jos zescim zulumom i pokorom. I opet su velike sile (zbog svojih razloga, naravno) sprecile da se taj uzas pretvori u potpuno satiranje i naroda i drzave.
Omer-pasa ce to kasnije, u prici Jovanu Dj. Avakumovicu, (ne)vesto pravdati recima da „samo moje srpsko srce i osecanje rukovodili su me te nisam skrhao Crnu Goru... odugovlacio sam dalji napad i slao u Carigrad izvestaje da nije vredno da turska vojska gine za gole crnogorske stene i vrleti. A time sam dao vremena te su se Rusija i Evropa zauzele za Crnu Goru i spasli je od sigurne tadasnje propasti, prema broju turske vojske pod mojom komandom...”.
I reci kao ubojito oruzje
Izvesno je, pak, da je Omer-pasa Latas bio ne samo dobar vojnik nego i posebno vest i ubedljiv govornik i, prema mnogim izvorima, izuzetan propagator. Vesti s ratista znalacki je koristio svestan da se one tada, kad mu je ustrebalo, tesko mogu proveriti. Uostalom, jos 1862. godine, u broju 6 od 7. jula, austrijski casopis „Istok i zapad” (Ost und vest) u delu clanka „Politicki pregled” pisao je i ovo:
„Sta sve Omer-pasa poseduje od zurnalistickog dara i kakva steta da on taj dar tako kasno ispoljava!? Omer-pasa sve svoje poraze u dosadasnjim sukobima s Crnogorcima vrlo lako pretvara u svoje pobede, pri tom se velikodusno kiti lovorovim vencima pobede koje je on, Omer-pasa, stekao na bojistima...”.
U prilog njegovoj besednickoj vestini ide i govor koji je svojim vojnicima odrzao u Krimskom ratu (1853-1856) i koji je cesto citiran na mnogim vojnim akademijama:
„Azijski, africki oficiri i vojnici, krv nasih predaka nije jednom do sada crvenilom prelila tlo ove zemlje koju silni neprijatelj hoce da vam otme. Vasa nacionalna cast koju ste od vasih predaka nasledili jos nije okaljana. Znajte da ne mozete nijedan korak krociti a da se sa zemlje ne podigne glas koji vapije. Taj prah sto ga nogama gazite, to je nas pepeo, pepeo vasih predaka, branite ga! Vojnici! Zakunimo se zajednicki da cemo proliti i poslednju kap krvi za odrzanje prestola naseg cara, sultana Abdul Medzid Hana!”...
Omer-pasa Latas umro je u Istanbulu 1871, u sezdeset petoj godini. Zna se da je imao nekoliko zena i da je ostavio brojno potomstvo. Latasi iz sremskih Sasinaca ne znaju nikog od njih.
Petar Milatovic
Momir Marjanovic
-
Прилози
-

- Omer Pasa Latas 1.jpg (10.39 KiB) Прегледано 1331 пута
-

- Omer Pasa Latas.jpg (6.99 KiB) Прегледано 1306 пута
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor
Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете
Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!