www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


28.03.2013

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

28.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 28 Мар 2013, 12:56

Emisija Tajanstvena Srbija

Eksluzivno i neponovljivo vece sa cudnim izborom muzike a i price


28.03.2013 sa pocetkom od 20h, Tema i ono o cemu pricamo veceras je Proklestvo koliko je proizvod nas samih ili zaostavstina? Autor i Voditelj Svetlana Urosevic Gl.i odgovorni Urednik Zeljko Matorcevic Direktna ukljucenja 061 726 4856

http://nasradio.listen2mymusic.com http://nasradio.radiostream321.com http://nasradio.listen2myshow.com http://nasradio.radio12345.com http://nasradio.radiostream123.com http://pepeljuga21veka.com


OSVETA tekst

Ovo je veoma stara prica. U to doba rime behu sasvim drugacije od onih sto postoje danas.
Slike raja, a u stvari slike kraja.

Rosom umiven, obasjan suncem sto se radja,
pesma slapova sto sa kamenjem se svadja,
i prija mi vetar sto se probija kroz cestar,
sobom poneo je misli da danima sam vezan.
Da ovo nije sunce zore rane, vec je moje patnje plamen,
slapovi su korbac, razapet na tocak,
telo mi je kamen, rosa krv iz rane,
i zemlja bi se opila mukom moje brace.

U zivotu ishod cesto zavisi od jedne odluke, jedne bitke, jednog vodje.

Ceo zivot za jedan dan, za pocinak ne znam,
nezadrzivo sutra, ja neminovno smrtan.
Savladiv trenutak, strah u meni sputan,
moj poznanik stari vec nebrojeno puta.
Ne odlazi k'o uvek vec satorom luta,
snagu nocas skupljam iako osecaj je slutnja.
Sutra, sve oci bice uprte u mene,
jer prvi napad bice kako ja krenem.
A sve posle toga pamtice vreme,
a da li ce pamtiti i moje pokolenje?
Dok mislima lutam po kampu posmatram lampu sto gori,
i pitam se da l' ratnike moje ista misao mori,
jer potreban je svaki punim srcem da se bori,
da veruje u sebe i u onog sto ih stvori,
koliko ja verujem u njih i koliko ih volim,
i moja desna ruka sto ih sa mnom uvek vodi...
U sobi senke,
Straza!
Prepad, stisak snazan, prvog rusim, drugog bacam, omca oko vrata.
Sapet sav sam, sad sam ostajem bez daha,
ostajem bez snage, svladan na kolena padam.
Zadnjim trzajem oruzje na podu hvatam za balcak.
Napadaca nogom prignjecena saka,
na ostrici maca ubice zivotinjska grimasa,
mog komandanta, mog iz borbe brata,
vodje moje garde, a sada mog dzelata!

Nakon sto je mucki uhvacen i bacen na gubiliste, u trenucima pred smrt, nasem junaku pred ocima prolaze slike zivota.

Majcin pogled i osmeh, ocev uzvik za podstrek,
sa mnogo volje, tesko u vezbi, nedorastao za koplje.
Sa monasima ucim prva slova,
zbog kazne suze uzdrzavam od bola.
Prva borba, miris krvi drugova iz stroja.
Miris njene kose, poljubac u senci topola.
Lepa kao andjeo penje se na oltar,
svatovi u radosti, ja srecan sto je moja.
Otac u mukama mi umire na rukama.
Proslavljam u suzama propast mojih dusmana,
Rame uz rame, ja i vodja moje garde,
nepaznjom usred obruca, odlucno spasavamo glave.
Rodjenje svoga sina vinom pozdravljam do zore.
Divlji vepar u trku jednim zamahom oboren.
Kruna sjajna u rukama patrijarha,
stegovi na vetru, narod pozdravlja kralja.
Osecanja sve su dalja,
samo tuga, ostaje da prati me svuda do kraja puta.
Za prelaz preko reke falice mi dukat,
i za pocinak nije spremna kuca,
zato nastavljam da lutam.

Vecno zarobljena, dusa naseg junaka ostaje da proganja izdajnika.

Svoje telo sa visine gledam besan,
vrane sto mi kidaju rane teram,
al' da ih sklonim ne uspevam.
Za odmor vise ne znam, besan,
neminovne sudbine svestan, spokoja zeljan, treba mi mir.
Podig'o sam duhove iz leseva drugova,
a birao sam najgore, zedne vode osvete,
proklete na lutanje dok usud svoj ne ostvare,
ja i moje utvare tvoje pohodimo kosmare.
Nekad znam i da krenem sam da te proganjam,
k'o zmaj menjam oblicja, iza tebe sam.
Moj dah ti ledi krv u zilama,
brine te sudbina tvojih sinova,
bezis od krvavih prizora.
I smeh odjekuje k'o greh izmedju dvorskih zidova,
dok od krikova da pobegnes ne mozes,
stojis prikovan.
K'o u temelj zazidan, k'o ziv zakopan,
gubis dah, dok nokte lomis grebuci svoj sarkofag.
Pustam te da pobegnes, samo ostavim ti oziljak,
da te podseti na sastanak sutra pred pocinak.
Jer tvoji strahovi moji su macevi,
ni najjaci oklop ne moze da zastiti od savesti.
Jutra docekuj na kuli budan,
al' budi svestan da kad tad pasces u san,
da te opet docekam.

Slusali ste vokalno-instrumentalno delo „Osveta", grupe Beogradski sindikat.


Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

28.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 28 Мар 2013, 13:04

Porodično prokletstvo

Šta nam se događa

Đorđe Miladinović

Sloboda je došla prekasno za Stanisava, vojnika Jugoslovenske kraljevske vojske u zarobljeništvu u Nemačkoj. Bio je već suviše bolestan i iscrpljen da bi dočekao povratak u svoju Srbiju. Na samrti je zamolio druga Toplicu da uradi nešto za njega.

– Toplice, pobogu brate, meni je došao kraj.
– Nemoj tako, brate Stanisave! Evo, slobodu smo dočekali, još malo pa ćemo kući! ’De sad govoriš o umiranju!
– Da se ne varamo, brate, ja sam gotov, vidiš i sam. Nego, imam molbu za tebe.
– Kaži, brate.
– Ali da mi se zakuneš u decu da ćeš da izvršiš. U decu i njihovu decu.
– Kunem ti se.
- Pred rat, moj otac i ja smo sakupili nešto dukata za ne daj bože, stavili smo ih u limenu kutiju i zatrpali u dvorište, na određeno mesto, za koje samo nas dvojica znamo. Žena mi je javila poslednjem pismu da mi je otac umro i da se ona i deca mnogo muče. Znači, otac nije stigao da joj kaže za dukate. Ako umrem, nikad se za to saznati neće. Nego, ja ću tebi da kažem gde su, a ti ćeš uskoro kući, pa idi mojoj ženi te joj kaži gde su, tako ti tvoje dece!
– Ne brini, brate Stanisave, biće tako kako si ti rekao!
Radivoje i Milja su bili srećni ljudi. Sad, kad su oženili sina jedinca, život im je bio potpuno ispunjen. Još im je samo ostalo da pomažu sina i snaju, i da razmaze unučiće kad se uskoro rode. Imaće kome da ostave veliko imanje koje su stvorili.
Međutim, iznenada ih je zadesila potpuno neočekivana nesreća. Snaja im je bila u šestom mesecu trudnoće kad je sin iznenada oboleo od raka. Miran i radostan život pretvorio se u jurnjavu za lekarima i lekovima.

Nesrećni mladić je trpeo velike bolove, propadao je telesno, izgubio san. Pored njega je patila i njegova mlada žena. I ona je ubledela i propala od nespavanja i sekiracije. A roditelji, kad bi se povukli u svoju sobu na spavanje, zajedno su plakali i lelekali, ponekad tako glasno da bi snaja došla da ih utiša, jer su se čuli u novoj kući, kod dece.
Milja nije nameravala da sedi skrštenih ruku i čeka šta će lekari da učine, nego potera muža da idu kod vračare.
– Kakva tvoja crna vračarica – govorio je Raša. – Šta ona može da mu pomogne? Bajanje će nekome da pomogne. Samo lekari njemu mogu da pomognu.
– Ma nemoj ti meni da pričaš šta mogu vračarice, to ja bolje znam. Nisu sve lažne, ima ih koje znaju. Pre će da učine one, nego lekari. Lekari samo gledaju da l’ ćeš nešto da im daš. Bez para neće ni da te pogledaju. I oni će nekoga da leče!

Vračarica im saopšti da na njihovoj porodici leži prokletstvo, zato što se neki njihov predak, vojnik, za vreme rata mnogo ogrešio.
– ’Si vidô? – pitala je Milja na povratku.
– Šta sam vidô? Glupe bapske priče.
– Ama, nemoj ti mene da ubeđuješ. Neki tvoj stari se ogrešio. Ko zna šta je taj uradio, klao ljude, šta li. A sad moje dete da ispašta. I ja s tim da se pomirim?
– Što baš moj? Zar nisu i tvoji stari sumnjivi?
– Da ostaviš ti moje stare na miru! To je tvoja familija nevaljatna, svašta kod vas ima. Zato sam ja sve to i rasterala!
– Šta misliš da radiš?
– Celu ću tvoju familiju da preturim, ali ću da iskopam tog zlikovca, i da ispravim što se može.
– Kako da preturaš moju familiju kad s pola njih ne govoriš.
– Ima da govorim, ako treba, i s onim s kim sam se najgrđe svađala, kad je moje dete u pitanju. Nego, razmisli ti koji bi mogao da bude taj što se u ratu ogrešio?
– Nemam pojma.
– Kako nemaš pojma? Je l’ ti išô deda u rat?
– Deda po ocu nije, bio je nesposoban za vojsku. A deda po majci je bio, ali je zarobljen četr'es prve i ceo rat je proveo u zarobljeništvu. On nije mogao nikakvo zlo da učini.
– Videćemo mi to. Šta ti je s tim dedom?
– Umro je odavno.
– Ko ima njegov?
– Nema niko. Sin mu je umro mlad. Unučići se utopili u Moravi. A i on je umro još šeset pete-šeste. Ta kuća se potpuno zatrla.
– Je li? – uzvikne Milja ozarena. – Pa zar tebi to ne liči na prokletstvo?
– Nisam razmišljao o tome... Pazi, majku mu, ima tu nešto!
– Gde ti je živeo taj deda?
– U selu V. kod Jagodine.
– Je l’ imaš tamo još neku familiju?
– Mislim da ima, od dedinog brata. Ali nismo nikad imali veze s njima. Mislim da je deda s njima bio u svađi, šta znam. Ja nikad tamo nisam ni bio.
– Koliko sutra idemo za Jagodinu!
Sutra zorski njih dvoje sedoše u „kadeta karavana“ i uputiše se za Jagodinu. Stigavši u selo iz koga je poticala Rašina majka, počeše da se raspituju za Mihajloviće, kako je bilo njeno devojačko prezime.
– Mihajlovića ima nekoliko kuća. Koji vama trebaju? – reče im jedan čiča.
– Pa nama treba najstariji Mihajlović.
– Onda deda Vita. Taj ima preko devedeset godina.
– E, taj!
Čiča ih uputi, i oni pronađoše kuću prema opisu. Bila je to velika kuća s prostranim dvorištem. Pored nje je stajao jedan pust plac, obrastao u drveće i korov, u kome se nazirala polusrušena čatmara.
Rašu poče da hvata trema pred susret s dalekim rođacima. – Šta da im kažem, ženo božja? – vajkao se. – Možda to i nisu ti.
– Ti su! Zovi!
– Ooo, Bože blagi! Pa kako da ih zovem? Nikoga ne znam!
– Zovi po prezimenu.
Kroz dvorište promače stariji muškarac, noseći snop šaše u ruci. Raša ga pozva: – Mihajlović! – Čovek se okrenu, spusti šašu na tlo, i priđe.
– Dobar dan.
– Dobar dan, prijatelju. Koga tražiš?
– Ja sam Radivoje Milošević, iz M. Moja majka je bila od vaše familije. Otac joj se zvao Toplica Mihajlović.
– Aaa! E, drago mi je! Ja sam Drakče. Moj deda je Vita Mihajlović, brat tvog dede. ’Ajde, uđi, brate! Uđi!
Čovek ih uvede u dvorište, i ponudi ih da sednu na terasi. Spustiše se u pletene stolice, a mladi se sakupiše da ih upoznaju. Domaćin naruči posluženje za goste, i reče da vide da li je deda Vita budan.
– Biće mu drago da vas vidi. On ponekad priča o svojoj bratanici.
– Brate, da ti kažem pravo, mi njega i tražimo. Tražimo najstarijega u familiji, da ga pitamo ze neke stvari iz starine.
– Je l’ za Toplicu i njegove dukate?
– Jeste! Šta znaš o tome?
– Znam nešto malo, ali to će deda Vita najbolje da vam opriča.
Deda Vita se kretao pomoću štapa, sitnim koracima, sve nogu pred nogu. Jedva se dovukao do stola na terasi. Slabo je video i čuo, morali su da mu viču na uvo, a čim bi primetio nekoga pored sebe, pitao bi ko je, jer nije mogao da prepozna.
– Šta ste me zvali? – pitao je kad je seo.
– Dedo – pozva ga Drakče glasno – došao nam je sin od tvoje bratanice... Kako ti se, beše, zvala majka?
– Bisa – odgovori Raša.
– ... Bise! Topličine ćerke!
– Aaa! Bisa? Gde je Bisa?
– Nije Bisa došla, dedo! Njen sin je došô!
– Aaa! E, ako je! A ’de je?
– Evo ga pored mene, dedo! Kaži mu se – ćušne on Rašu.
– Ja sam, dedo, Radivoje, Bisin...
– Aaa?! Šta kažeš?!
– Kažem: ja sam Radivoje, Bisin sin, Topličin unuk!!!
– Aaa! Nek si živ i zdrav! A kako ti je majka?
– Umrla je ona još pedes' šeste. Ja sam imao dve godine.
– Aaa! Hmhmhm!
– Dedo, mi imamo muku veliku! – ubaci se Milja.
– A? Koja si ti?
– Ja sam Milja, Radivojeva žena!... Dedo, muku imamo! Zato smo došli da te potražimo!
Onda ispričaju sve što im se desilo u kući i što im je vračara kazala.
– Aaa! – potvrđivao je deda Vita sve što su pričali, kao da mu je sve već poznato.
– Jeste, to je prokletstvo što je moj brat navukô na celo svoje potomstvo.
– Ali kakvo je to prokletstvo? Šta je uradio?
– Moj brat je pao u ropstvo četres' prve. U zarobljeništvu je imao druga, iz sela ... u Levču. I taj drug mu je umro pred oslobođenje. Toplicu je zakleo da ode njegovoj ženi i da joj kaže da je zakopao dukate na tom i tom mestu, pa neka uzme i neka se brine o deci.
– Međutim, kad je Toplica doš'o, vide da je i žena u međuvremenu umrla. Kuća pusta, dece nema nigde. On se raspita po komšiluku i kažu mu da su decu uzeli neki rođaci od Kragujevca, da se o njima staraju. Toplica onda počne da kopa gde mu je drug rekô, i nađe limenku s dukatima. Onda se vrati kući, ispriča nam šta je bilo, i pokaže one dukate. Pokojni otac mu podvikne: „A što si se ti vraćao? Što nisi produžio za Kragujevac, da nađeš decu?“ A ovaj odgovori: „Bio sam umoran. Ima kad da ih nađem.“ Otac i dalje viče: „Šta ’ima kad’? Što pre da si odneo to tuđe zlato iz kuće!“ Onda ti moj brat rekne: „More, ja se nešto mislim, kako bi bilo da zadržimo mi ovo zlato? Niko za njega ne zna, deci nije potrebno, zbrinuta su, a mi smo sirotinja.“ Međutim, otac nije hteo ni da čuje za to, a ni ja. Toplica se odeli od nas, počne da živi sam i da se kući onim zlatom. U početku mu je lepo išlo, ali onda pođe sve naopako. Sin mu umre u dva'es i dve godine, a on ostane da čuva dva unuka. Onda se jedno dete utopi u Moravi.
– Zar se nisu oba utopila?
– Jok, jok. Mlađe dete je preživelo. Topličina snaja je bila pametna žena. Videla je da ispaštaju zbog svekrovog nedela. Ona je uzela dete i vratila se svojima. I nije htela ništa da uzme od Toplice! Koliko ja znam, to dete je još uvek živo i zdravo. Izgleda da prokletstvo deluje samo na one koji žive od ukradenog zlata.
– Tako je Toplica ostao sam kao panj. Kad je umirao, nije imao ko čašu vode da mu pruži. Od sveg njegovog imanja ostala je samo ova pusta avlija do nas i srušena kućica. A mi, hvala Bogu gospodu, lepo živimo i bez tuđeg zlata.
– E, sad, vidiš, pošto smo prestali da govorimo s njim, nisam znao šta je s Bisinom porodicom. Ali sad vidim da prokletstvo i vas prati. Sigurno je prešlo na vas preko njenog miraza.
– Šta da radimo da ga se oslobodimo?
– Eto, kažem vam da se Topličina snaja oslobodila tako što je dete odvela daleko od Topličinog imanja. Ja velim – trebalo bi da odbacite sve što vam je od Toplice ostalo.
Na povratku su oboje bili smrknuti. Sad je već i Raša ozbiljno shvatao priču o prokletstvu. On nije verovao u babe i veštice, ali mu je bilo prirodno da nesreća prati grešnika.
– Šta ćemo? – upita Milju.
– Nema tu, šta ćemo. Sve što potiče od Toplice i njegovih dukata ima da se zatre.
– Misliš...
– Mislim – sve! Sve što je tvoja majka donela u miraz i sve što je kupljeno od njenog miraza, ima da se otuđi.
– Kako da se otuđi?
– Da se proba da se pronađu deca od koje je ukrao i da se njima da.

Tako je Raša morao da ide u Levač, u selo odakle je bio Topličin drug, i da se raspituje šta je bilo s njegovom decom, ali nije mogao da im uđe u trag. Onda je učinio jedino što je mogao: dao je oglas na nekoliko Kragujevačkih radio stanica da traži potomke vojnika Stanisava iz sela tog i tog, koji je umro u zarobljeništvu u Nemačkoj, i da ima da im vrati neke stvari njihovog oca. Čudni oglas leteo je danima kragujevačkim etrom, usamljen između oglasa za prodaju i kupovinu, za traženje i nuđenje zaposlenja i poznanstava. Nakon pet-šest dana zaista se javi čovek, koji reče da mu se otac zvao Stanisav, i da je umro u zarobljeništvu. Odmah Raša i Milja odjure da se vide s njim.
Primio ih je stariji gospodin, koji reče da je profesor univerziteta. Nije mogao da poveruje u priču koju su mu ispričali, samo je stajao zapanjen. Kad su stavili na sto pretekle dukate, i novac od prodatih njiva (uspeli su da prodaju dve parcele, ali su obećali da će doneti još, čim sve rasprodaju), gospodin profesor nije hteo da čuje za to da novac primi. U međuvremenu je naložio ženi da pripremi ručak, i pozvao drugog brata da i on čuje priču. Kad mlađi brat dođe, on odmah pristade da primi novac, na najveću radost Raše i Milje.

I tako se ta priča završila. Sin Raše i Milje se izlečio, i reklo bi se da se potpuno oporavio. Da li zbog lečenja ili zbog okajanog greha pradedinog – teško je reći. Njegov sinčić je zdrav i napredan, a deda i baba veruju da će takav i ostati, jer su oni skinuli prokletstvo.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

28.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 28 Мар 2013, 21:52

Gde su ti kosti, deda?

Spomen-kosturnica na Kalemegdanu


Piše Zoran Nikolić

Naši preci ginuli su za čast, otadžbinu i slobodu potonjih naraštaja. Istini za volju, mnogi to verovatno ne bi uradili kada bi znali šta danas znamo ili mislimo o njima, i šta smo u čast njihove pogibelji u stanju da uradimo... Ili da ne uradimo. Na priču nas nagoni tek nekoliko primera našeg i tuđeg javašluka ...


Gde su nam sve rasuti preci

Širom sveta „posejana” su srpska vojnička groblja. Ostaci hiljada naših predaka razbacani su po svim kontinentima na planeti. Kako nam je objasnio dr Vidoje Golubović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, naših vojničkih grobalja ima u više od stotinu različitih zemalja na svetu!
-Samo jedan od zarobljeničkih logora tokom Prvog svetskog rata bio je Hajnrisgrin u Češkoj - kaže dr Golubović.- Zaprepašćujuće je koliko malo ili ništa ne znamo o ovom stratištu. To mesto danas se zove Jindrihovice i udaljeno je oko 20 kilometara od čuvene banje Karlove Vari. Tu su bili sakupljeni austrougarski zarobljenici mnogih nacija, a među njima je bio i veliki broj Srba. Bili su primorani na iscrpljujući rad u kamenolomu, a neuhranjeni i izloženi logorskim bolestima tokom ratnih godina su počeli masovno da umiru. U prvo vreme zarobljenici su bili sahranjihani na dva groblja - katoličkom, za Italijane i druge katolike, i pravoslavnom - za Srbe i Ruse. Bolesti su se toliko brzo razbuktale da su nesrećnike uskoro morali da sahranjuju u masovne grobnice. Tokom dve poslednje godine rata srpski i ruski zarobljenici su kopali ogroman rezervoar na vrhu brda koji je trebalo da snabdeva vodom celu širu okolinu, a ironija sudbine bila je da su na kraju svi sahranjeni upravo u tom velikom krateru. Ne sluteći zlehudu sudbinu koja im je spremala kraj, tu su napravili svoju grobnicu.
Da li je jedan nepun vek od kada se sve ovo odigralo dovoljno daleko vreme da sve potpuno zaboravimo? Tim pre što su češke vlasti posle Prvog svetskog rata sarađivale sa našim ondašnjim vlastima i da je tada zaključeno da u Jindrihovicama počiva 7.100 srpskih zarobljenika! Napravljen je mauzolej, izvađene su kosti i stavljene u minijaturne kovčežiće (79 x 30 x 30). Ostaci naših zarobljenika i pradedova i danas počivaju u kripti mauzoleja.
Kako kaže dr Golubović, pre nekoliko godina je naš zemljak Dejan Ranđelović, koji živi u Karlovim Varima i brine o kosturnici, naišao u šumi na ostatke ogromnog groblja koje nije bilo prvobitno evidentirano i na kojem prema pretpostavkama ima još 1.600 grobova srpskih vojnika!
-To sada čini neverovatan broj žrtava - zaključuje dr Golubović.- Ako broju od 7.100 umrlih dodamo novootkrivenih 1.600 dolazimo do neverovatnih 8.700 žrtava, što nadmašuje i do sada najpoznatije i najveće groblje naših boraca na Zejtinliku, gde ih počiva 7.120!
Zaronjeni u probleme svakodnevnog života, mi smo svoje pretke iz Prvog svetskog rata, po svemu sudeći, potpuno zaboravili. Ili, što je još gore, nismo ni znali da postoje, niko nas tome nije naučio.


Ni kući nije bolje

U strahovitim sukobima sa početka Prvog svetskog rata, u austrougarskim opsadama Beograda poginule su hiljade branilaca. Srpski odbrambeni sistem protezao se od Ade huje na Dunavu, do Ade ciganlije na Savi.
Sa svih strana su padale granate na Beograd, kako sa austrougarskih artiljerijskih položaja, tako i sa ratnih brodova.
Pakao koji se početkom oktobra 1915. godine sručio na Beograd izgledao je kao smak sveta i samo neko dovoljno žilav i pun sumanutog herojstva, a takvi su bili naši preci - usudio se da se suprotstavi tako nadmoćnoj sili kakvi su bili Nemci i Austrougari.
Prema Srbiji je bilo upereno čak 1.400 topova, od čega je 400 cevi bilo okrenuto prema prestonom gradu. To nisu bili bilo kakvi topovi, već je među njima bilo veoma moćnih merzera (škoda, 305 milimetara), kao i „Debelih Berti” (strahovitih 420 milimetara). Nasuprot njima, bila je okrenuta herojska ali veoma loše opremljena vojska sa svega 75 artiljerijskih oruđa kojima je dočekivala ovakvu silu.
Epilog bitke bio je stravičan. Posle bombardovanja celog grada, bez izbora vojnih ciljeva, mrtvih je bilo na sve strane. Samo vojnih žrtava među Srbima bilo je oko 5.000. Teško je reći koliko je bilo civilnih, jer su ginuli u svim delovima grada. Sa druge strane, napadač je imao oko 1.200 poginulih, ali i oko 8.500 ranjenih i izbačenih iz stroja.
Kosti poginulih su u velikoj meri na Novom groblju, kao i na još jednom mestu koje mnogi ne poznaju, a retki su oni koji tu dolaze na poklonjenje.
U zidinama Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, neposredno iza crkve Ružice, poznate po nepresušnom izvoru lekovite vode, nalazi se diskretan spomenik. U stvari, to je deo tvrđavskih zidina u kojem su sahranjene kosti jednog dela žrtava koje su poginule u odbrani grada 1915. godine.
Beograđanima, ali i brojnim turistima to mesto je ostalo nepoznato. Nekako se svilo u ćošak, kao da naši stari ne zaslužuju sećanje na njihovo besmrtno delo, ili smo mi, skoncentrisani na ovovremske probleme zaboravili od koga potičemo.
Oni ćute, šta bi drugo? Rekli su svoje pre jednog veka. Na nama je bilo sve ostalo.


Kude je to Rovče!?

Niš će naredne godine biti svetska prestonica hrišćanstva, u njemu će biti obeleženo 1.700 godina od Milanskog edikta. Ovaj grad krasi i jedna od najmoćnijih utvrđenja čiji kulturni značaj doseže i evropski i svetski renome. Tvrđava i život na ovom mestu verovatno počinju još u prvom veku nove ere, kada prvi rimski legionari ovde prave logore. Današnji izgled uglavnom ima zahvaljujući dobu turske vlasti, a uveliko je dobila mnogo civilizovaniju i kulturniju namenu, pa sada predstavlja najlepši gradski park. Sa svih strana izviru ostaci rimskih termi, u centralnom delu tvrđave je upečatljiv lapidarijum (nadgrobni spomenici iz rimskog doba), turske barutane, ostaci džamija…
Nekadašnju fortifikaciju sa zadnje strane obrubljuje dubok šanac koji današnje Nišlije zovu „Rovče“. To je fortifikacioni rov koji je nekada imao bitnu vojnu namenu u sprečavanju osvajača da se domognu ove važne tačke. Danas je to mesto za održavanje koncerata i masovna okupljanja. Istini za volju, niko nema ništa protiv toga, ali da li baš na ovom mestu... ostaje pitanje koje postavljamo uglednim niškim arheolozima.
-Ovde su sahranjene žrtve streljane u Topličkom ustanku – počinje priču mr Aleksandar Aleksić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu.- Mnogo toga je zaboravljeno u međuvremenu, a to nije smelo da se dogodi. Primera radi, to je bio jedan od dva ustanka u porobljenoj Evropi u vreme Prvog svetskog rata. Drugi, mnogo manje značajan ustanak odigrao se u Irskoj, trajao je šest dana i o njemu su do sada napisane skoro bezbrojne knjige. Ovaj, Toplički ustanak bio je mnogo žešći, to je istorijski bio mnogo značajniji događaj. Epilog svega je da je kosturnica skromno obeležena, da mnogi nemaju pojma da ona tu uopšte postoji, a kada se svake godine održavaju festivali u „Rovčetu“ mnogi na tom mestu vrše nuždu, pretrpani alkoholom, ili tamo povraćaju (oni koji su još „pretrpaniji“).
Na mestu koje smo opisali stradali su srpski rodoljubi tokom bugarskih odmazdi 1916. i 1917. godine. Aleksić podseća da su tokom okupacije u to vreme Bugari već imali prilično široko iskustvo u poslovima na istrebljivanju srpskog stanovništva.
-Mene ipak zgražava naš odnos prema tim žrtvama. Ono što Bugari nisu uradili, dotući ćemo sami. Ne damo mira mrtvima.


Surdulička, ista priča

Evo, uskoro će proći pun vek od strahota Prvog svetskog rata kada je nastala još jedna grobnica na jugu Srbije, tog puta u Surdulici. I tamo se vide iste muke iz sličnog korena, i tamo se oseća koliko nas često ideološke vratolomije čine potpuno dezorijentisanima u kolopletu naše istorije i tuđih interesa.
Ne bez ogorčenja Aleksić objašnjava kako je ondašnja kosturnica imala neverovatnu sudbinu.
-Zbog istog ustanka bugarski okupatori prave stravičan zločin u Surdulici, masovno streljajući veliki broj rodoljuba. Posle okončanja Prvog svetskog rata napravljena je spomen kosturnica gde su bili pohranjeni njihovi zemni ostaci, ali zatim dolazi novi rat i ponovo se Bugari vraćaju. Besni zbog spomenika koji je obeležavao mesto zločina njihovih očeva, razaraju kosturnicu, a sve kosti iz nje su razbacali unaokolo. Meštani su, rizikujući svoje živote noću skupljali kosti svojih heroja i skrivali ih po podrumima ili su ih krišom sahranjivali.
Da kosti heroja ni posle rata ne bi ostale da počivaju u miru, pobrinuli su se komunisti, jer je njihova ideološka ujdurma propovedala da heroje iz prethodnog rata treba zaboraviti, a svoje, postojeće ili nepostojeće valja preuveličavati, tako da Surduličanima nije bilo dozvoljeno da obnove spomen-kosturnicu, niti da se sećaju počivših dedova.
Tek 2005. Godine kosturnica u Surdulici je obnovljena, ovog puta uz pomoć države. Zavod za zaštitu spomenika ovog puta je uspeo da joj vrati pravi sjaj, i to uz originalne nacrte iz doba kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je dvadesetih godina prošlog veka i izdao nalog da se spomenik postavi.
Tako najvećima i najhrabrijima među nama nije dato da život provedu u miru, već su se nadali da će makar njihovi potomci imati sreće da uživaju u njemu. Kada je došlo vreme potomaka, čini se da nisu bili dostojni dedova.


Borci protiv zaborava

Podatke o srpskim grobljima kao i o mauzoleju u Jindrihovicama dobili smo od dr Vidoja Golubovića, predsednika „Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912 - 1918, njihovih potomaka i poštovalaca”. Ovi požrtvovani ljudi trude se da očuvaju sećanja na naše poginule pretke, prikupili su više od 40.000 imena dobrovoljaca koji su stradali za domovinu tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a svake godine sredinom septembra odlaze na Kajmakčalan kako bi održavali srpska vojnička groblja na tom mestu. Dabome, sve to rade o svom trošku.
Dragoceni delovi naše prošlosti danas su očuvani samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca ili njihovoj izuzetnoj posvećenosti očuvanju sećanja na pretke.
Mi smo danas izabrali samo nekoliko priča, a ima ih bezbroj. Ako znamo da postoji više od stotinu grobalja u inostranstvu, ostaje nam da se zapitamo koliko je tek pojedinačnih, tragičnih priča vezano za svaki grob, za svaki minijaturni sanduk sa skupljenim kostima pokojnika, koliko ljubavi i želje za životom je bilo u tim ljudima pre nego što je za njih sve prekinuto.
Koliki je naš greh ako ih sve zaboravimo? Nemerljiv, čini nam se...


Entuzijazam i pijetet

Austrougarski logor Hajhnrisgrin, pored današnjeg mesta Jindrihovice veoma je mračno mesto za našu istoriju, a danas na njega podseća mauzolej koji na uzvišenju još uvek prkosi vremenu. Oko njega su krošnje mediteranskih kedra koje su hodočasnici doneli sa Hilandara, i za nevericu, gorostasno mediteransko drvo se ipak izborilo sa hladnom centralnoevropskom klimom.
Zvanično tu nema čuvara osim Dejana Ranđelovića koji brine koliko može, kao i Pravoslavne crkve u Pragu koja vodi računa u skladu sa svojim mogućnostima.
Dok je nedavno obilazio mauzolej i logorsku šumu oko njega Dejan Ranđelović je pronašao i masovne neekshumirane žrtve iz tog doba. Tamo su ostali zapisi o našim precima iz Čačka, Požarevca, Paraćina... Nisu ni sanjali da će im život biti okončan u dalekoj Češkoj, na Krušnoj gori.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

28.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 28 Мар 2013, 23:53

Laku noc svima i hvala na slusanju
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

28.03.2013

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Мар 2013, 17:00

Gde su ti kosti, deda?
Spomen-kosturnica na Kalemegdanu

Piše Zoran Nikolić

Naši preci ginuli su za čast, otadžbinu i slobodu potonjih naraštaja. Istini za volju, mnogi to verovatno ne bi uradili kada bi znali šta danas znamo ili mislimo o njima, i šta smo u čast njihove pogibelji u stanju da uradimo... Ili da ne uradimo. Na priču nas nagoni tek nekoliko primera našeg i tuđeg javašluka ...


Gde su nam sve rasuti preci

Širom sveta „posejana” su srpska vojnička groblja. Ostaci hiljada naših predaka razbacani su po svim kontinentima na planeti. Kako nam je objasnio dr Vidoje Golubović iz Instituta za međunarodnu politiku i privredu, naših vojničkih grobalja ima u više od stotinu različitih zemalja na svetu!
-Samo jedan od zarobljeničkih logora tokom Prvog svetskog rata bio je Hajnrisgrin u Češkoj - kaže dr Golubović.- Zaprepašćujuće je koliko malo ili ništa ne znamo o ovom stratištu. To mesto danas se zove Jindrihovice i udaljeno je oko 20 kilometara od čuvene banje Karlove Vari. Tu su bili sakupljeni austrougarski zarobljenici mnogih nacija, a među njima je bio i veliki broj Srba. Bili su primorani na iscrpljujući rad u kamenolomu, a neuhranjeni i izloženi logorskim bolestima tokom ratnih godina su počeli masovno da umiru. U prvo vreme zarobljenici su bili sahranjihani na dva groblja - katoličkom, za Italijane i druge katolike, i pravoslavnom - za Srbe i Ruse. Bolesti su se toliko brzo razbuktale da su nesrećnike uskoro morali da sahranjuju u masovne grobnice. Tokom dve poslednje godine rata srpski i ruski zarobljenici su kopali ogroman rezervoar na vrhu brda koji je trebalo da snabdeva vodom celu širu okolinu, a ironija sudbine bila je da su na kraju svi sahranjeni upravo u tom velikom krateru. Ne sluteći zlehudu sudbinu koja im je spremala kraj, tu su napravili svoju grobnicu.
Da li je jedan nepun vek od kada se sve ovo odigralo dovoljno daleko vreme da sve potpuno zaboravimo? Tim pre što su češke vlasti posle Prvog svetskog rata sarađivale sa našim ondašnjim vlastima i da je tada zaključeno da u Jindrihovicama počiva 7.100 srpskih zarobljenika! Napravljen je mauzolej, izvađene su kosti i stavljene u minijaturne kovčežiće (79 x 30 x 30). Ostaci naših zarobljenika i pradedova i danas počivaju u kripti mauzoleja.
Kako kaže dr Golubović, pre nekoliko godina je naš zemljak Dejan Ranđelović, koji živi u Karlovim Varima i brine o kosturnici, naišao u šumi na ostatke ogromnog groblja koje nije bilo prvobitno evidentirano i na kojem prema pretpostavkama ima još 1.600 grobova srpskih vojnika!
-To sada čini neverovatan broj žrtava - zaključuje dr Golubović.- Ako broju od 7.100 umrlih dodamo novootkrivenih 1.600 dolazimo do neverovatnih 8.700 žrtava, što nadmašuje i do sada najpoznatije i najveće groblje naših boraca na Zejtinliku, gde ih počiva 7.120!
Zaronjeni u probleme svakodnevnog života, mi smo svoje pretke iz Prvog svetskog rata, po svemu sudeći, potpuno zaboravili. Ili, što je još gore, nismo ni znali da postoje, niko nas tome nije naučio.


Ni kući nije bolje

U strahovitim sukobima sa početka Prvog svetskog rata, u austrougarskim opsadama Beograda poginule su hiljade branilaca. Srpski odbrambeni sistem protezao se od Ade huje na Dunavu, do Ade ciganlije na Savi.
Sa svih strana su padale granate na Beograd, kako sa austrougarskih artiljerijskih položaja, tako i sa ratnih brodova.
Pakao koji se početkom oktobra 1915. godine sručio na Beograd izgledao je kao smak sveta i samo neko dovoljno žilav i pun sumanutog herojstva, a takvi su bili naši preci - usudio se da se suprotstavi tako nadmoćnoj sili kakvi su bili Nemci i Austrougari.
Prema Srbiji je bilo upereno čak 1.400 topova, od čega je 400 cevi bilo okrenuto prema prestonom gradu. To nisu bili bilo kakvi topovi, već je među njima bilo veoma moćnih merzera (škoda, 305 milimetara), kao i „Debelih Berti” (strahovitih 420 milimetara). Nasuprot njima, bila je okrenuta herojska ali veoma loše opremljena vojska sa svega 75 artiljerijskih oruđa kojima je dočekivala ovakvu silu.
Epilog bitke bio je stravičan. Posle bombardovanja celog grada, bez izbora vojnih ciljeva, mrtvih je bilo na sve strane. Samo vojnih žrtava među Srbima bilo je oko 5.000. Teško je reći koliko je bilo civilnih, jer su ginuli u svim delovima grada. Sa druge strane, napadač je imao oko 1.200 poginulih, ali i oko 8.500 ranjenih i izbačenih iz stroja.
Kosti poginulih su u velikoj meri na Novom groblju, kao i na još jednom mestu koje mnogi ne poznaju, a retki su oni koji tu dolaze na poklonjenje.
U zidinama Beogradske tvrđave na Kalemegdanu, neposredno iza crkve Ružice, poznate po nepresušnom izvoru lekovite vode, nalazi se diskretan spomenik. U stvari, to je deo tvrđavskih zidina u kojem su sahranjene kosti jednog dela žrtava koje su poginule u odbrani grada 1915. godine.
Beograđanima, ali i brojnim turistima to mesto je ostalo nepoznato. Nekako se svilo u ćošak, kao da naši stari ne zaslužuju sećanje na njihovo besmrtno delo, ili smo mi, skoncentrisani na ovovremske probleme zaboravili od koga potičemo.
Oni ćute, šta bi drugo? Rekli su svoje pre jednog veka. Na nama je bilo sve ostalo.


Kude je to Rovče!?

Niš će naredne godine biti svetska prestonica hrišćanstva, u njemu će biti obeleženo 1.700 godina od Milanskog edikta. Ovaj grad krasi i jedna od najmoćnijih utvrđenja čiji kulturni značaj doseže i evropski i svetski renome. Tvrđava i život na ovom mestu verovatno počinju još u prvom veku nove ere, kada prvi rimski legionari ovde prave logore. Današnji izgled uglavnom ima zahvaljujući dobu turske vlasti, a uveliko je dobila mnogo civilizovaniju i kulturniju namenu, pa sada predstavlja najlepši gradski park. Sa svih strana izviru ostaci rimskih termi, u centralnom delu tvrđave je upečatljiv lapidarijum (nadgrobni spomenici iz rimskog doba), turske barutane, ostaci džamija…
Nekadašnju fortifikaciju sa zadnje strane obrubljuje dubok šanac koji današnje Nišlije zovu „Rovče“. To je fortifikacioni rov koji je nekada imao bitnu vojnu namenu u sprečavanju osvajača da se domognu ove važne tačke. Danas je to mesto za održavanje koncerata i masovna okupljanja. Istini za volju, niko nema ništa protiv toga, ali da li baš na ovom mestu... ostaje pitanje koje postavljamo uglednim niškim arheolozima.
-Ovde su sahranjene žrtve streljane u Topličkom ustanku – počinje priču mr Aleksandar Aleksić iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu.- Mnogo toga je zaboravljeno u međuvremenu, a to nije smelo da se dogodi. Primera radi, to je bio jedan od dva ustanka u porobljenoj Evropi u vreme Prvog svetskog rata. Drugi, mnogo manje značajan ustanak odigrao se u Irskoj, trajao je šest dana i o njemu su do sada napisane skoro bezbrojne knjige. Ovaj, Toplički ustanak bio je mnogo žešći, to je istorijski bio mnogo značajniji događaj. Epilog svega je da je kosturnica skromno obeležena, da mnogi nemaju pojma da ona tu uopšte postoji, a kada se svake godine održavaju festivali u „Rovčetu“ mnogi na tom mestu vrše nuždu, pretrpani alkoholom, ili tamo povraćaju (oni koji su još „pretrpaniji“).
Na mestu koje smo opisali stradali su srpski rodoljubi tokom bugarskih odmazdi 1916. i 1917. godine. Aleksić podseća da su tokom okupacije u to vreme Bugari već imali prilično široko iskustvo u poslovima na istrebljivanju srpskog stanovništva.
-Mene ipak zgražava naš odnos prema tim žrtvama. Ono što Bugari nisu uradili, dotući ćemo sami. Ne damo mira mrtvima.


Surdulička, ista priča

Evo, uskoro će proći pun vek od strahota Prvog svetskog rata kada je nastala još jedna grobnica na jugu Srbije, tog puta u Surdulici. I tamo se vide iste muke iz sličnog korena, i tamo se oseća koliko nas često ideološke vratolomije čine potpuno dezorijentisanima u kolopletu naše istorije i tuđih interesa.
Ne bez ogorčenja Aleksić objašnjava kako je ondašnja kosturnica imala neverovatnu sudbinu.
-Zbog istog ustanka bugarski okupatori prave stravičan zločin u Surdulici, masovno streljajući veliki broj rodoljuba. Posle okončanja Prvog svetskog rata napravljena je spomen kosturnica gde su bili pohranjeni njihovi zemni ostaci, ali zatim dolazi novi rat i ponovo se Bugari vraćaju. Besni zbog spomenika koji je obeležavao mesto zločina njihovih očeva, razaraju kosturnicu, a sve kosti iz nje su razbacali unaokolo. Meštani su, rizikujući svoje živote noću skupljali kosti svojih heroja i skrivali ih po podrumima ili su ih krišom sahranjivali.
Da kosti heroja ni posle rata ne bi ostale da počivaju u miru, pobrinuli su se komunisti, jer je njihova ideološka ujdurma propovedala da heroje iz prethodnog rata treba zaboraviti, a svoje, postojeće ili nepostojeće valja preuveličavati, tako da Surduličanima nije bilo dozvoljeno da obnove spomen-kosturnicu, niti da se sećaju počivših dedova.
Tek 2005. Godine kosturnica u Surdulici je obnovljena, ovog puta uz pomoć države. Zavod za zaštitu spomenika ovog puta je uspeo da joj vrati pravi sjaj, i to uz originalne nacrte iz doba kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je dvadesetih godina prošlog veka i izdao nalog da se spomenik postavi.
Tako najvećima i najhrabrijima među nama nije dato da život provedu u miru, već su se nadali da će makar njihovi potomci imati sreće da uživaju u njemu. Kada je došlo vreme potomaka, čini se da nisu bili dostojni dedova.


Borci protiv zaborava

Podatke o srpskim grobljima kao i o mauzoleju u Jindrihovicama dobili smo od dr Vidoja Golubovića, predsednika „Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912 - 1918, njihovih potomaka i poštovalaca”. Ovi požrtvovani ljudi trude se da očuvaju sećanja na naše poginule pretke, prikupili su više od 40.000 imena dobrovoljaca koji su stradali za domovinu tokom Balkanskih i Prvog svetskog rata, a svake godine sredinom septembra odlaze na Kajmakčalan kako bi održavali srpska vojnička groblja na tom mestu. Dabome, sve to rade o svom trošku.
Dragoceni delovi naše prošlosti danas su očuvani samo zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca ili njihovoj izuzetnoj posvećenosti očuvanju sećanja na pretke.
Mi smo danas izabrali samo nekoliko priča, a ima ih bezbroj. Ako znamo da postoji više od stotinu grobalja u inostranstvu, ostaje nam da se zapitamo koliko je tek pojedinačnih, tragičnih priča vezano za svaki grob, za svaki minijaturni sanduk sa skupljenim kostima pokojnika, koliko ljubavi i želje za životom je bilo u tim ljudima pre nego što je za njih sve prekinuto.
Koliki je naš greh ako ih sve zaboravimo? Nemerljiv, čini nam se...


Entuzijazam i pijetet

Austrougarski logor Hajhnrisgrin, pored današnjeg mesta Jindrihovice veoma je mračno mesto za našu istoriju, a danas na njega podseća mauzolej koji na uzvišenju još uvek prkosi vremenu. Oko njega su krošnje mediteranskih kedra koje su hodočasnici doneli sa Hilandara, i za nevericu, gorostasno mediteransko drvo se ipak izborilo sa hladnom centralnoevropskom klimom.
Zvanično tu nema čuvara osim Dejana Ranđelovića koji brine koliko može, kao i Pravoslavne crkve u Pragu koja vodi računa u skladu sa svojim mogućnostima.
Dok je nedavno obilazio mauzolej i logorsku šumu oko njega Dejan Ranđelović je pronašao i masovne neekshumirane žrtve iz tog doba. Tamo su ostali zapisi o našim precima iz Čačka, Požarevca, Paraćina... Nisu ni sanjali da će im život biti okončan u dalekoj Češkoj, na Krušnoj gori.
Прилози
Spomen.jpg
Spomen.jpg (11.55 KiB) Прегледано 1274 пута
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Radio emisije”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 10 госта