www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Nikola Tesla

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Nikola Tesla

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 30 Мар 2013, 14:22

Anegdote iz mladosti

Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.

Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.
Autor: Nikola Tesla

Moja mladost

Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.

Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.

Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni...

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…

Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda…

Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.

Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…

Moji prvi izumiteljski napori

Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.

Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.
Teslina kuća u Smiljanu
Teslina kuća u Smiljanu

Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično.

Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice.

Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima…

Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap.

Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe.

U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta.

Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren.

Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave.

Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama.
Gospić danas
Gospić danas

Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti.

Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.
Teslina kuća u Gospiću
Teslina kuća u Gospiću

Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodisnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za višu skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih želeo.

Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižuci užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu.

U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju paznju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.

Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oružjem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale.

Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: “Vade retro Satanas!” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina…
Прилози
Teslina kuca.jpg
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Nikola Tesla

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 20 Феб 2014, 17:32

Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “Наука и технологија”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 12 госта

cron