www.pepeljuga21veka.org.rs-Čarolija - Pepeljuga 21. Veka i Prijatelji

Ако је ово Ваша прва посета, обавезно погледајте Често Постављана Питања кликом на линк ЧПП. Да би сте постављали или одговарали на теме морате бити регистровани, односно пријављени. Кликните на линк Региструј се за наставак.


Marijine beleske

Уредник: vcvolodja

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Marijine beleske

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Нов 2010, 15:58

Uzimam slobodu da kopiram Marijine beleske koje odgovaraju ovoj temi a nalaze se na jos jednom delu naseg foruma.

Беседа 3

Деца


У прошлој беседи смо већ говорили да појава деце мења породицу, она као да се по други пут рађа. Врло је тешко да се без деце појави права љубав, пошто су супружници без деце окренути сами према себи и воле само једно друго. Права љубав, се по речима Сент-Егзиперија рађа онда кад супружници почињу да гледају у исту страну, односно кад уче да заједно воле друге људе. Ако супружници не желе да имају децу у томе постоји нешто сумњиво. Пре неколико година сам случајно гледао телевизијску емисију посвећену проблему наталитета. Један млад пар из сале је изјавио какав је њихов став у вези с овим питањем: "Супруга и ја сматрамо да се сви проблеми у породици: препирке, свађе и скандали, дешавају због деце. Зато смо одлучили да се стерилишемо." Подсећам на то да је стерилизација операција после које човек никад неће моћи да има децу. Овакав став ми се чини толико ненормалним да до дана данашњег не могу да поверујем да је оно што је овај млади пар рекао било истина. Највероватније је да је то био један у низ трикова у забавним емисијама - ради одржавања интересовања за ову тему овај пар је за одређени новчани износ замољен да каже оно што су желели аутори емисије.

Дакле, деца (или барем једно дете) у породици треба да се појаве. Данас ћу говорити о томе ко је дете, каква је његова веза с родитељима, каква је њихова телесна и духовна веза.

Почећу од духовне везе између родитеља и деце. Међу неверујућим људима, а данас кад нема довољно просвећености међу парохијанима и међу верујућим људима крајње је раширена једна заблуда о духовном животу детета. Обично се сматра следеће. Ето, мама је донела дете из породилишта. Узмеш га у руке - чисти анђелко, само што му крила недостају. Његова душа је чист лист папира, још нема на њој ниједне прљаве флекице. Човек само што се не истопи, и страх га је чак и да га дотакне да не би испрљао његову чисту душицу. У ствари, уопште није тако! Испоставља се да кад мама донесе детенце из породилишта оно уопште нема пет-седам дана, већ има девет месеци! Црква Христова је увек знала да човеков живот почиње од момента зачећа. Од родитеља је тело, а од Бога душа и она се даје у тренутку зачећа. То је већ мали човек. Његово тело се састоји од две, четири, осам итд. ћелија и он има душу, зато је већ пуновредни човек - с душом и телом. И абортуси су по црквеним канонима изједначавани с правим убиством.

Дакле, дете има већ девет месеци и за ово време његова душа, по правилу, већ бива исфлекана мноштвом грехова. Каквих? Па оно није начинило ни корак, није изговорило ни реч, није учинило ниједан самосталан поступак!

Духовна веза између детета и родитеља је толико јака да сваки грех родитеља као таман печат пада на дететову душу. Мама и тата увече седају пред телевизор да би гледали непристојан филм. Њихова кћерка се налази још у утроби мајке, ништа не види и скоро ништа не чује. Али родитељски грех се урезује у њену душу. Касније ће после петнаест-шеснаест година људи да шире руке и да се чуде: "Откуд то у њој? Ми смо је васпитавали строго, ништа непристојно у свом животу никад није видела, све њене другарице су пристојне. Зашто је постала таква уличарка?!" Да, ништа јој нису показивали, али су се сами блудно понашали: у друштву пријатеља мама је могла да дозволи себи да флертује, тата се на улици и на послу често загледао у кратке сукње, увече су ставивши децу на спавање, мама и тата дозвољавали себи читање булеварске штампе, са занимањем су дискустовали о чланцима о интимним детаљима из живота познатих људи. Дете ништа од овога није видело, али је у души остало урезан грех. На пример, тата је дозволио себи да украде из фабрике добар алат и он схвата да за сина није корисно да то зна. "Иначе ће постати лопов кад порасте!" мисли отац у себи. Међутим, касније овај јадни отац никад неће ни схватити зашто из његовог џепа нестаје новац, јер он сина није томе учио. Таква је особеност духовне везе - мајка не види сина, али осећа његову бол; син не види родитељски грех, али стиче склоност према њему.

Међутим, није све тако страшно. Не преносе се само грехови захваљујући духовној вези. Светост и праведност се такође урезују у децу. У Православној Цркви многи свеци су имали праведне родитеље, на пример, родитељи преподобног Сергија Радоњешког су били свети, родитељи светитеља Василија Великог су васпитали неколико деце, која су прослављена у збору светих.

Може се рећи следеће: сав духовни живот деце се одвија кроз родитеље. Дете од момента свог настанка (односно од зачећа) жели да се моли, то тражи његова душа. Детенце се буди ујутру у кревецу, протеже се, његова душа жели да се помоли Богу, али оно само не може, то треба уместо њега да учине родитељи. А мама устаје из кревета и иде у кухињу да спреми доручак. Она схвата да дете не уме само да спрема јело, иако је врло гладно, зато она треба све да спреми уместо њега и да му стави у уста. Али она не схвата да оно такође жели да се моли и такође не уме, зато треба да устане ујутру и да се помоли, онда да прекрсти дете и тек после тога да иде у кухињу да спрема јело.

То да деца могу да се моле већ у мајчиној утроби очигледно се види из житија преподобног Сергија. Једном се мајка преподобног, кад је он већ био у њеној утроби молила за време Литургије. И у три најважнија тренутка на Литургији сви у храму су јасно чули како се огласило дете из утробе. Мајка се толико предано молила да се зачуло дете из утробе! Наравно, то је чудо Божије зато што деца у утроби не вичу, тачније, она могу да вичу, код њих је за то све спремно, али немају ваздуха, око њих је само плодова вода. Међутим, Господ показује чудо да ми не бисмо сумњали у то да деца могу да се моле иако се још нису родила. Она се не моле речима, она их не знају, али њихова душа може да осети устремљеност мајке ка Богу за време молитве, она могу својом душом да теже у истом правцу и да осете исту радост молитве која обузима мајку.

Још једна прича, сад већ савремена, коју је једна парохијанка испричала о својој познаници. Ова парохијанка је раније радила с омладином и једном је код ње свратила девојка да би просто тако поседела, без икаквог повода. Изгледала је врло снуждено, а онда је одједном почела злобно да се удара по стомаку. "Шта радиш?" - "Не желим га!" Постало је јасно да је затруднела и да је хтела да се избави од детета. Отприлике у таквом расположењу је протекла сва њена трудноћа. Ова девојка се трудила да се прехлади, намерно је вукла тешке ствари, али није отишла на абортус и ипак је родила дете. После његовог рођења у њој су се пробудила нормална материнска осећања.

Много је волела своје дете, оно је за њу постало најдраже биће. Није имала среће у брачном животу и син је постао једини близак, рођени човек, једина мајчина утеха. Међутим, најстрашније је то што је син кад је порастао почео страшно да мрзи своју мајку. Она је од њега трпела понижења и батине, а он је није сматрао ни за шта. Зашто се то догодило? Испоставља се да акумулацију мржње коју је добио од мајке још у утроби она никако није могла да угаси у њему после његовог рођења. Може се рећи да га је она пре размазила, неправилно васпитавала, али овим се ипак не може до краја објаснити мржња коју је он осећао управо према мајци.

Све што се детету дешава у утроби одражаваће се на њему у току целог живота; утисци из овог доба су најдубљи. Једном је нека мама упитала једног дечјег лекара: "Докторе, кад да почнем да васпитавам своје дете?" - "Колико је старо?" - "Пола године." - "Закаснили сте пола године," одговорио је лекар. Као свештеник ја бих рекао да је мама закаснила много више.

Овде бих хтео да истакнем следеће, јер у нама може да се роди потпуно логчно питање недоумице: "Како то? Зашто једни греше, а грех прелази на друге? Како грех може да се пренесе на другог човека?"

Врло често је међу људима раширена потпуно неправославна представа о греху. Сматра се да је грех кривица пред Богом коју Он може човеку да опрости или да не опрости. Међутим, грех није кривица. Кривица једног човека заиста не може да пређе на другог човека. Ако је човек украо 100 рубаља свом комшији комшијине жалбе на сина лопова ће бити потпуно неосноване. Онај ко је украо треба и да врати украдено. Грех по православном учењу није кривица, већ болест душе, а болести се врло лако преносе другима. Ако је човек извршио крађу, кривица за ову крађу неће прећи на сина, али ће болест душе, склоност ка лоповлуку, чак врло лако прећи на сина.

Друга илустрација. Породица се вози колима. За воланом седи отац, поред њега је мајка, позади су деца. Отац крши правило учествовања у саобраћају, претиче на недозвољеном месту, у сусрет изненада излетео аутомобил. Да би избегао директан судар отац окреће волан и цела породица пада у канал. Ко је крив за несрећу? Јасно је да је крив само један човек - отац. А ко ће бити одвежен у болницу? Зар само отац? Не, биће одвежени сви, зато што је цела породица повређена кривицом једног члана. Они нису криви, али треба да се лече. Исто је и са грехом. Греши један - мама или тата, али и деца морају да се лече од греха, од склоности према овом греху. Она ће касније морати да се боре са страшћу коју су у њих посејали родитељи. Она, деца, ће ићи на исповест и својим покајничким сузама омивати овај грех.

Неразумно је говорити да је ово неправедно, јер ми не говоримо о неправедности кад један члан породице добије грип, а од њега се заразе сви остали чланови породице.

Дакле, у закључку о реченом о духовној вези између родитеља и деце може се рећи да су деца у духовном смислу наставак својих родитеља, они су делови њиховог тела. Врло је тешко направити границу између њих.

У истом телесном смислу веза између родитеља и деце је мало другачија. Живот детета почиње од момента зачећа, и већина људи погрешно сматра да је дете у мајчиној утроби део њеног тела (у чисто физиолошком смислу). Овим, се узгред, буди речено, често правдају абортуси: "Тело је моје, шта хоћу, то и радим." Међутим, у овим речима се садржи огромна лаж.

Као прво, дете од момента зачећа не припада родитељима, макар већ због тога што у његовом настанку нису учествовали само они. У сваком зачећу невидљиво присуствује Бог. Верујући људи су увек ово знали. Две ћелије - од мужа и од жене - образују јединствену ћелију, али ово још није човек, а ето, Господ даје овој ћелији душу и сад је то већ пуновредан човек. Родитељи не управљају процесом рађања детета. Бог даје децу. Некоме даје много, а неком мало. Недавно сам имао прилике да прочитам размишљања једног гинеколога који је говорио о томе да тајна зачећа остаје тајна, зато што нико не може да објасни зашто у две зраве породице, које желе да имају децу, у једној има осморо деце, а у другој само једно.

Као друго, сваки ђак који је учио биологију у првој години средње школе, мора већ да зна: дете у утроби нипошто није део мајке, оно није њено тело, оно није један од њених органа. Шта је дете у утроби своје мајке? Ко је оно за њу с тачке гледишта физиологије?

Почећу из далека. Неки најнижи организми могу да се размножавају уз помоћ пелцера или простом деобом. Човек је откинуо гранчицу с дрвета, посадио је у земљу, види израсло је ново дрво. Међутим, ово бива само код биљака. Код животиња је већ све сложеније. Хајде да погледамо развијеније организме, на пример, рибе. Оплођена ћелија се налази ван мајчиног организма, чак се и зачеће, односно оплодња одвија ван мајке-рибе. У рибљем јајету постоји све што је неопходно да би се из њега развила рибља млађ, која ће се касније "излећи" из рибљег јајета. Кавијар је врло калорична намирница зато што се у њему налазе све материје за раст будуће рибице. Никоме неће пасти на памет да каже да је ембрион у рибљем јајету део мајчиног организма. Идемо још више, погледајмо птице. Већ код њих се зачеће већ одвија у мајчином организму. Кокошка је снела јаје, и у овом јајету постоји све што је потребно да би се у њему развило пиле. Међутим, само материје које се налазе у јајету нису довољне за раст пилета, потребна му је још топлота, зато кокошка седи на јајима. Поново видимо да у целој етапи развоја заметка у јајету оно не може да се сматра делом мајчиног организма, очигледно је одвојено од њега чврстом љуском. Идемо још више, бацимо поглед на сисаре. То су још развијеније животиње, и за развој заметака се захтева још више услова. Тешко је замислити какво би било јаје у којем би могао да се развија слонић. Сложеност организма захтева много више времена за развој заметка него код птица и риба, дакле, и материје у ово јаје треба уткати неколико пута више. Зато би чак и за тако малу животињу као што је миш било потребно јаје које мама мишица никад не би могла да снесе, оно би морало бити најмање исто онолико велико као што је сама мајка. Због тога је Господ уредио другачије: Он је сместио ово јаје, ово рибље јаје утробу саме мајке. И дете се исто као неко жребенце или маче налази у утроби мајке као у меком јајету, које је припојено мајчином организму, али се не слива с њим.

Ниједна кап мајчине крви не доспева у крвни систем детета! Ја сам дуго времена био у заблуди наивно мислећи да кроз пупчану врпцу мајчина крв доспева до детета. Уопште није тако. Откуд би иначе могла да се појављују деца с групом крви која је различита од мајчине? У уџбенику из биологије за трећу годину по којем учи већина деце у свим школама у Русији постоји врло лепа слика. Дете се налази у водењаку. Пупчана врпца детета је везана за плаценту, а плацента је везана за материцу мајке. Међутим, постоји врло јасна граница између плаценте и материце - то нису два дела једног органа, већ два различита органа, која припадају различтим људима, један детету, други - мајци. С једне стране ове границе од мајке кроз мноштво капиларних судова пролазе све потребне материје, а с друге стране ове границе друго мноштво капиларних судова плаценте упија све ове материје. Међутим, још једном понављам: ниједна кап мајчине крви не може да пређе ову границу, прелазе је само хранљиве материје.

Може се смело рећи да је дете у мајчиној утроби потпуно одвојен организам, који је мајци дат на привремено обитавање у њеној утроби ради исхране. Рећи: "Моје дете у мени је део мог тела и ја имам сва права на њега," нипошто није тачно. То је исто што и рећи да се човек размножава уз помоћ пелцера, што није својствено чак ни црвима. Водењак је управо оно јаје или оно рибље јаје, у којем се дете развија као организам одвојен од мајке. Још једном понављам: дете је мајци дато да би га она хранила, али оно није део њеног организма. Ко га је дао? Бог и отац детета! Мајка без очеве воље нема права (ни правног ни моралног) да било шта учини с дететом. Мајка ће одговарати и пред Богом за све што учини с њим. Да ли желиш да ампутираш ногу? Ако хоћеш ампутирај, она је твоја. Да ли желиш да убијеш дете у утроби? Немаш права, оно није твоје! Замислимо следећу слику. Тата и мама хитно путују због неодложног посла, остављају дете комшиници да га храни и чува док они не дођу. Родитељи се враћају, а комшнициа каже: "Нема детета, оно је било моје, шта сам хтела то сам и урадила с њим, шта вас брига?"

Док је духовна веза између родитеља и деце таква да је дете део родитеља, њихов неодвојиви део, телесна веза је обрнуто, већ од момента зачећа мајка и дете су потпуно одвојени организми.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Marijine beleske

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Нов 2010, 16:00

Беседа 7

Нежељење деце (Планирање породице)


Данас бих желео да наставим тему грехова који су везани за недостатак жеље да се имају деца. Сви знају како се деца појављују. Прво бива супружничка блискост услед које долази до зачећа, после извесног времена долази до рођења детета. Управо ову нормалну законитост (блискост - трудноћа - дете) људи покушавају да изопаче. Раде тако да постоји блискост, али се труде да не буде зачећа. А ако се зачеће догодило спречавају да се зачето дете роди. Стога је очигледно да данас постоје два основна правца у борби с децом - средства за контрацепцију и абортуси. У стара времена, кад није била толико развијена индустрија средстава за контрацепцију, кад се абортус сматрао смртним грехом, рађало се колико Господ пошаље. Прошли пут смо гледали филм о абортусима. Мислим да сад нико од вас не сумња у то да је абортус страшна појава у нашем животу.

Данас кад супружници елементарно не желе да имају децу ово се назива модерним речима - "планирање породице". У ствари, практично читаво планирање се своди само на умеће да се користе средства за контрацепцију. Испоставља се да је планирање усмерено само у једну страну - у страну смањења наталитета.

Никад се не бих усудио да покрећем сличне теме у разговору с пубертетлијама да ме на то не приморавају околности. На телевизији се већ одавно отворено рекламирају хормонска средства за контрацепцију. У многим продавницама које раде нон-стоп поред жвака се могу видети презервативи. Чланци на развратне теме се штампају у новинама које излазе у огромим тиражима. Ове теме се активно покрећу у популарним часописима за омладину.

Почећу од једне крајње распрострањене заблуде. У једном разреду на беседи после филма о абортусима једна девојка ми је изјавила: "Оче, ви све бркате. Зашто коришћење средстава за контрацепцију називате грехом? Па управо она спасавају људе од абортуса." То је врло распрострањена заблуда - да наводно ова средства смањују број абортуса. Статистика говори нешто друго. У Америци где од нижих разреда постоје програми за сексуално васпитање и где већ од раног узраста сва деца знају за контрацепцију, практично сва средства за контрацепцију су крајње доступна омладини, и наизглед би требало да абортуса има мање, јер они умеју да се чувају. Међутим, испоставља се да је све обрнуто. Број трудноћа међу ученицама у Америци је десет пута већи него у Русији. Ово је статистика с краја 90-их година. Очигледно је да се скоро све ове трудноће завршавају абортусима.

Зашто се то дешава? То се може објаснити врло једноставно. Умеће коришћења средстава за контрацепцију доводи младе људе до неодговорности у сексуалном животу: "Чега да се плашим? Ништа се неће десити!" Неодговорност рађа распуштеност морала, што доводи до тога да број случајних и неуредних полних веза расте до 30-40 пута (!). Контрацепција даје извесну заштиту од трудноће, али не велику - 70-90%, зато се број трудноћа не повећава 30-40, већ "само" 10 пута. Запамтимо ово. Морална штета од средстава за контрацепцију је много већа него "корист" коју она наводно доносе.

Кад је у Јарослављу 1993. године организован мучан експеримент и кад су сви ђаци пропуштени кроз двонедељне курсеве из сексуалног "просвећивања" већ следеће године број силовања је порастао 2 пута, а међу омладином до 14 година број венеричних болести је годину дана касније (код ових болести постоји период инкубације и оне се не шире одмах) повећао дупло, а након још годину дана - деветоструко. Притом, ако је у другим местима и постојало повећање броја венеричних болести због свеопштег пада морала то је било међу старијом омладинском популацијом. А овде је пораст болести пубертетлија до 14 година очигледно био повезан с раним "просвећивањем". Цифре су врло сличне америчким. Кад су децу учили да користе средства за контрацепцију убеђивали су их да ова средства штите од болести. Међутим, од болести штите само 70%, а од СИДЕ уопште не штите. На крају је уместо објављеног смањења болести наступио нагли пораст.

Између абортуса и "безбедног" секса постоји директна веза. Заиста, хајде да поразмислимо заједно. Ја бих издвојио два типа породице по односу према супружничкој блискости. Први тип породица су нормалне стабилне породице у којима блискост за супружнике има само плусеве. Као прво, они желе децу, као друго, блискост је повезана с извесном пријатношћу осећања. Господ је уредио тако да су неки физиолошки процеси који су нам неопходни за постојање повезани са задовољством. На пример, треба да се хранимо, а Господ је учинио тако да је једење пријатно. Дакле, први тип породица: код њих је на првом месту рођење деце, а на другом месту је задовољство.

Други тип породица је следећи. Супружници схватају да је блискост огромно задовољство, али, нажалост, блискост има једно врло непријатно својство - услед ње се рађају деца. То је велики минус.



1. тип 2. тип

1. деца (+) 1. наслада (++)

2. наслада (+) 2. деца (--)



Питање за вас: у којим породицама се врше абортуси - првог или другог типа? Свима је очигледно да је то случај у породицама другог типа. А сад једно помало лукаво питање: а које породице користе средства за контрацепцију? У породицама првог типа средствима за контрацепцију се прибегава много ређе: или постоје медицински показатељи за то да је трудноћа опасна по женино здравље и живот или се у овој породици већ родило троје-четворо деце. Међутим, ако у таквој породици чак и наступи трудноћа која је за супружнике непожељна, она никада неће довести до абортуса. "Да, нисмо хтели да рађамо више деце, али се дете појавило. Нема везе, изаћи ћемо на крај с још једним." Не заборавимо то: на абортус иду исти они људи који користе средства за контрацепцију, јер и на абортус и на средства за контрацепцију људе наводи само једно - јако отпор према томе да имају децу. Обично је ток догађаја следећи. Супружници не желе децу, користе средства за контрацепцију, али нема средстава која пружају стопостотну заштиту. Наступа трудноћа, али се жеља за дететом и даље не појављује. Супружници иду на абортус, убеђујући себе да је то просто непланирана трудноћа, а следећи пут, кад буду планирали рођење новог детета, оно ће се, кажу, обавезно појавити.

Дакле, за мене је очигледно да је спречавање трудноће грех против породице. Није могућа стабилна породица тамо где нема жеље да се имају деца. Истинска љубав која се рађа између супружника захтева да се ова љубав подели с још неким. Срећа супружника се још више повећава од тога што чланова породице, носилаца ове среће, има све више. Ако је међусобна везаност супружника довољна само у односу на оног другог, а сваки "трећи" ће већ бити сувишан и нарушиће "хармонију" породице, јасно је да у овој породици нема истинске љубави.

Исто тако ће се и похлепан човек радовати свом богатству, али ће такође мрзети свакога ко буде претендовао на његово благо. Међутим, то је врло рђава радост, она не доноси срећу, већ само мучи човека, испуњава га страхом да ће изгубити богатство, страхом пред завидљивцима. А постоји радост дарежљивог човека, који се радује свом богатству, зато што му оно омогућава да помаже другима. Ово је већ чиста, светла радост.

У обичним породицама (сад не узимам у обзир породице алкохоличара и људи који су деградирали) број деце је показатељ среће у породици.

Дакле, ако супружници избегавају зачеће деце то представља симптом духовне болести породице, а духовна болест и јесте грех. Овај грех је опасан управо због тога што га скоро нико не сматра за грех, али то је грех, он или сам јако унакажава породицу или је резултат друге духовне болести у породици.

У овом разговору ћу се често дотицати питања о супружничкој блискости, зато ћу пре него што се дотакнем ове теме непосредно истаћи какво место у породичном животу заузима супружничка блискост. Ради се о томе што кад млад човек формира своје представе о односима између мушкарца и жене на основу телевизијских и видео филмова, ове представе бивају јако изопачене. Стално гледамо како се идеалан пар вечито љуби, притом само дугим пољупцима, а свако међусобно испољавање пажње и нежности јунака обавезно се своди на сцену у кревету. Ствара се утисак да 90% породичног живота протиче у спаваћој соби. Међутим, уопште није тако.

Изопаченим представама о браку може се додати још један крајње распрострањени мит, који је код нас доспео на самом почетку "перестројке". Он се састоји у томе да се наводно већина развода дешава искључиво због тога што супружници не умеју да "воде љубав". Отуда сви неспоразуми и скандали у породици.

Да бих објаснио које место у стварности интимна страна заузима у односу између супружника навешћу следеће поређење. Супружничка блискост је слична десерту после ручка. Кад се човек исправно храни, он једе чорбасто јело - неку супу, чорбу, затим главно јело - ћуфте с кромпиром, и тек онда чај с неком бомбоном, кексом или слатким. Питање: које место кекс и слатко заузимају у процесу исхране? Врло једноставно: то је завршетак ручка неком посластицом после нормалне, здраве, пуновредне хране. На пример, сладолед је врло укусан и калоричан. Али, да ли човек може да се храни само сладоледом или само слатким? Јасно је да не може.

Једном сам експериментисао због своје глупости. Кад сам живео у општежитију и каснио на вечеру у мензу, а мрзело ме је да спремам вечеру у соби, довијао сам се како да се прехраним па сам често пио чај и јео разне сендвиче, пециво итд. Сад јако жалим због тога јер већ неколико година имам муке с желуцем. Пошто сам таквим режимом исхране прилично покварио своје здравље до дана данашњег не могу да га доведем у ред. Дакле, десерт треба да има своје место - то је само пријатна допуна нормалне, здраве, пуновредне хране. Сам десерт није пуновредна храна. Ако он постаје основна храна можеш да очекујеш болести.

Исто ово се може рећи и за супружничку блискост. Нормалној, здравој, пуновредној храни у овом случају ће одговарати нормални, целомудрени односи испуњени бригом и љубављу - и између брачних другова и према деци. Кад односи између мушкарца и жене углавном почну да се врте око интимне стране, ови односи рађају духовне болести. У стабилним породицама однос између супружника се 99% састоји од међусобне бриге, међусобног труда на вођењу домаћинства, васпитавању деце. И кад у овим заједничким делима брачни другови једно у другом виде стално испољавање љубави, супружничка блискост бива природан завршетак ове љубави, испољавање нежности и пажње.

Међутим, какви ће односи бити међу супружницима ако у једном од супружника може да се уочи недостатак љубави, који се испољава тако што он не помаже одмах, не подржава одмах, не узима на себе одговорност у сложеним ситуацијама? Муж долази с посла, лежи на каучу, цело вече чита новине и гледа телевизор док жена спрема храну за следећи дан, проверава дечје домаће задатке и спрема кућу. Зар ће после тога с радошћу испољавати нежност према мужу кад он ноћу пожели да добије "закониту" утеху? Ни у ком случају! У односима ће се нагомилавати неслога која ће ускоро довести до озбиљних препирки. И заиста, прво место у којем ће почети да се појављују пукотине које су се накупиле у породичним односима биће кревет. Мушко самољубље ће бити јако увређено женском хладноћом. Међутим, све ово се неће дешавати због сексуалне непросвећености или неподударности, већ зато што ниједна жена неће пожелети да легне поред мушкарца у којем не осећа љубав према себи, поред којег се не осећа потпуно сигурна.

Ипак, вратимо се теми о нежељењу супружника да имају децу. Истаћи ћу како духовну, тако и телесну штету од планирања породице.

Задатак средстава за контрацепцију је врло прост - не лишавати супружнике задовољства од супружничке блискости, али их избавити од напора који се улаже у васпитавање деце.

А каква је духовна штета од контрацепције? Као прво, контрацепција је директно повезана с богохулством. Већ смо говорили да у тренутку зачећа невидљиво присуствује Бог, дарујући малој ћелији будућег детета живу душу. Користећи средства за контрацепцију супружници својим дејствима говоре: "Господе! Оно чиме ћемо се ми сад бавити се Тебе не тиче, снаћи ћемо се сами." Бог се свесно истерује из породице у којој се користе средства за контрацепцију. Зар то није грех? За породицу која дубоко верује то би било богохулство (изузев породица с много деце или породица у којој је супруга озбиљно болесна).

Као друго, контрацепција помаже развој блудне страсти у човеку. Борба против страсти је ствар којом се баве само они хришћани који дубоко верују, али и ономе ко не верује у Бога биће корисно да сазна шта су страсти и због чега су оне страшне.

Шта су страсти? Страст је такав стадијум развоја греха кад он коначно осваја човекову душу. Човек више не може да изађе на крај са својим жељама и због тога почиње страдање (страст = страдање). Страда или сам човек или људи из његове околине. Најчешће страдају сви.

Како се страсти развијају? Обично људи наивно мисле да ће ако на пример, поједу два пута више хране одједном бити дупло више сити и онда ће моћи дуже да не једу. Међутим, све се одвија другачије. Човек је видео и купио врло укусне сендвиче. Једном је уместо уобичајена два сендвича појео четири, други пут, трећи... Организам неће усвајати више него што је потребно, сувишно ће избацити, али желудац, пошто је живо ткиво има способност да се растеже. Ако је човек неколико пута натрпао у стомак више него што треба, значи и желудац ће се растегнути. И да би човек поново добио осећај ситости треба да убаци у њега већу количину хране да би она пријатно притискала нервне завршетке у желуцу. Односно, човек ће сад после неколико преједања увек (!) хтети да једе више. Ако поједе још више, значи, његов апетит ће још више порасти. О томе колико може да се растегне стомак код дебелих људи сви знају. Да би дебео човек добио осећај ситости он треба да поједе врло много.

Такав је закон развоја страсти. Све почиње од задовољења човекове потпуно природне жеље. Међутим, чим ова жеља почне да се задовољава преко природне потребе, што више буде задовољена она се тим више распаљује и овладава човеком. Жеља да поједе је потпуно природна за човека. Сама по себи она нипошто није греховна. Али набијати желудац или лицкати неку намирницу, наслађујући се укусом чула, нема никакве потребе.

Чула врло лако отупљују. Кад на човека нешто остави јак утисак он то жели да понови. Међутим, чула ускоро отупљују и да би осетио емоционални потрес човек треба да уложи већи напор. Тако страст приморава човека да ради за њу. Она већ овладава њиме.

Господ је човека створио тако да се у породици на супружничку блискост уносе потпуно природна ограничења. Постоје ограничења за време трудноће и за време месечних циклуса. Страст блуда се такође уздржава, на пример трудом на васпитању деце. Међутим, човек је лукаво биће, он свуда жели да пронађе пукотину за сваку страст: средства за контрацепцију (наслађуј се не мислећи на децу), супер-спаљивачи масти (једите шта хоћете, наслађујте се јелом не плашећи се да ћете се угојити) итд.

Шта се догађа са супружницма којима влада страст? Њихов брак постаје све слабији! Муж одлази на службени пут на пола године. Али, ни он, ни супруга не могу да издрже толико времена без супружничке блискости. Зато смешни вицеви из серије "враћа се муж кући са службеног пута..." постају тужна стварност. Супружници варају једно друго. Сећам се исповести једног младог човека који је говорио да је отпутовао на годину дана на службени пут. "Да, природно, варао сам супругу." Питам: "А зашто је то природно?" - "Па како? Зар мушкарац може да буде без жене читаву годину?" Неприродно је управо то што човек више не може да управља својим осећањима.

Животиње не могу да управљају својим осећањима као човек. Страст човека чини звероликим, губи се људско обличје. Господ је човека створио као разумно биће и дао му је способност да управља својим жељама, осећањима и мислима. Животиње нису способне за ово. Господ је животиње створио тако да се у одређено доба године у њима буди инстинкт за парење. Кад је већ дошло до зачећа женка никад неће допустити да јој приђе мужјак, у њој се буди други инстинкт - матерински. Ако мачка затрудни сви мачори ће је заобилазити, иначе ће им она просто изгребати њушку.

Код човека нема оваквих периода, он сам одређује своје понашање. Човек се често спушта на ниво испод животињског, кад се на пример, мушкарац и жена сједињују за време трудноће. По црквеној традицији, од момента кад супружници сазнају за трудноћу они престају са супружничким општењем. Заиста, ако је зачеће у то време немогуће, сједињење ће бити без циља. Чак и медицински показатељи говоре да је непожељно сједињавати се у току првих месеци трудноће, јер то може да доведе до побачаја, као и у току последњих месеци да се дете не би повредило. Односно, способност уздржавања је најприроднија, и више од тога, то је најнеопходнија способност човека.
Није случајно то што је симбол блудне страсти од најстаријих времена био кунић (сетите се часописа "Плејбој") који се сматрао нечистом животињом. Кунићи су једна од малобројних животињских врста у којима женка пушта мужјака да јој се приближи за време трудноће, понекад чак пред сам порођај. Господ је очигледно, намерно лишио ове животиње материнског инстинкта да би човек видео шта се дешава приликом одсуства овог инстинкта. Многи знају да ако се женка кунића кад се окоти не непоји добро водом или јој се не одузму младунци она може да их прождере. Истаћи ћу: матерински инстинкт који је усмерен на заштиту младунчета је јединствен, како за време трудноће, тако и после порођаја. Онај ко не чува дете за време трудноће неће га чувати ни после. Ево шта се догађа са животињама ако инстинкти код њих неправилно делују. Исто ово се догађа и са човеком ако изгуби способност уздржавања. Кад разуздан муж сазнаје да је жена трудна, да то уноси ограничења у њихов блудни живот он инстистира на абортусу. По чему је такав човек бољи од кунића?

Човек којим овладава страст постаје сличан неразумним животињама. Врло су ретке животиње које су у стању да створе стабилне парове. Наравно, страст блуда се не развија тако јако само захваљујући средствима за контрацепцију, већ значајну улогу овде играју средства за масовно информисање. Мас-медији јако распаљују жеље, а средства за контрацепцију покушавају да скину сваку одговорност приликом сједињења: "Не бојте се, деце неће бити!"

Дејство духовне страсти се може упоредити с дејством дроге. Деловање наркотичке материје брзо слаби, организам се на њу навикава. Зато се захтева повећање дозе или прелазак на јаче наркотике. Исто се дешава између супружника. Ако њима овлада страст, убрзо ће се сви односи између њих свести на креветске, а нормална људска међусобна брига основана на душевној и духовној блискости биће потиснута у други план. Брачни другови не постају једна плот, већ просто стални партнери. И врло је вероватно да ће страст од својих робова захтевати промену партнера да би се искусила нова осећања, да би се поново осетила новина од зближавања с новим човеком.

Али, примена средстава за контрацепцију не доноси само духовну штету. Битна је и штета по здравље. Почећу од тога да је женски организам уопште дивна творевина Божија. Мушки организам је у поређењу с њим исто што и дрвене рачунаљке у поређењу с дигитроном. Мушки организам се увек налази у истом стању, а женски може да се налази у четири потпуно различита стања:

- девственост (нема супружанске блискости, органи који су везани за рађање деце се налазе у полусну);

- спремност за трудноћу (сви органи се налазе у потпуној приправности за зачеће);

- трудноћа;

- дојење.

У сваком од ових стања организам ради на различите начине; и сваки пут прелазећи из једног стања у друго жена осећа у себи врло озбиљно престројавање. Све промене у раду женског организма врше се уз помоћ осетљивих хормонских "штимовања".

Чим се у утроби жене појављује дете, цео њен организам се престројава, он се претвара у малу фабрику за припрему хране за зачето дете. Кад се оно рађа на свет долази до новог престројавања, сад мама постаје фабрика за припрему млека за бебу. И сва ова стања се мало подударају. За време дојења зачеће новог детета је мало вероватно, пошто се у овом периоду у мајчином организму издвајају посебне материје које спречавају сазревање нове јајне ћелије. А данас су мајке које доје дете два месеца, а онда престају, трећег месеца већ поново у стању да зачну. И почињу да користе различита средства да би избегле зачеће уместо да просто доје иако је за здравље детета корисније уздржавати се и за време дојења.

Свратите у наш дечји дом здравља. На зиду виси плакат о дојењу. Тамо је црно на бело написано да дојење спречава трудноћу. Раније су жене дојиле до две-три године, што је и било најприроднији начин за спречавање честе трудноће. Деца рођена у периоду од годину дана су била велика реткост. Мишљење о томе да су раније жене рађале сваке године и да је у свим породицама било по десеторо-дванаесторо деце су чисти мит, који је у наше време измишљен ради оправдања средстава за контрацепцију. Сетимо се старих бајки: "Имао цар три сина..." или три кћери...

На пример, жена користи хормонска средства за контрацепцију. Шта тиме постиже? Она се меша у овај танано наштимовани систем. То не пролази без трага. Никад није било оваквог обиља женских болести као данас. Ако се данас негде појави вест да су батаци које смо увезли из иностранства пуни хормонских препарата почеће читав талас протеста. Али о томе да се у свакој хормонској таблети за контрацепцију садржи на десетину више хормона него у једном батаку сви ћуте.

Ево следеће приче. Једна парохијанка је до доласка у храм неколико година користила једно од хормонских средстава. Кад је пожелела да роди дете једва је остала жива. Ово средство је проузроковало сужавање материчних канала којима се зачета беба спушта у материцу. У овим каналима су се створили спојеви. На крају је зачела дете, али оно није могло да се спусти у материцу. Она доспева у реанимацију с дијагнозом "ванматерична трудноћа". Ванматерична трудноћа је стопостотна смрт детета од глади плус претња по мајчин живот. После операције за време које је морала да јој буде удаљена практично цела материца ова парохијанка је заувек изгубила способност да рађа децу. Истина, један православни гинеколог је овим поводом приметио да доказати то да је све што се догодило с овом парохијанком везано управо за наведено средство нажалост није могуће, иако је врло вероватно да је управо оно криво за то. Зато се гинеколози не заустављају у примени ових средстава за контрацепцију.

Један од московских православних гинеколога је на просветним курсевима истакао да је материца осамнестогодишње-двадесетогодишње младе жене која користи хормонска средства око годину дана као материца старице. Уместо плодоносне земље која је спремна да прими семе - само спаљена попуцала сува земља. Имајући овакав старачки орган жена, наравно, није способна да зачне.

Постоје и друга средства за контрацепцију. На пример, спирале. Оне механички надражују слузокожу материце и ембрион не може да се учврсти у њој да би се развијао. Зар то није силовање сопственог организма? Један други православни гинеколог је спиралу у материци поредио с трном у прсту. Организам из све снаге одбија, избацује овај трн гнојем. Исто се дешава и у жениној утроби. Слични експерименти са својим организом не пролазе без последица. Невешта употреба спирале може да нанесе велику штету жени. Али чак и умешно обраћање увек шкоди.

Чак и ако супружници користе "невинија" средства за контрацепцију с тачке гледишта физиологије свеједно долази до поремећаја нормалног рада организма. Органи за рађање деце су човеку и дати да би рађао децу. Ако људи ове органе користе у друге сврхе за то морају да плате болестима. На пример, човеку су дати и органи за варење хране. Шта ће бити ако не будемо хтели да их користимо за исхрану, већ ради добијања задовољства? Један познати московски свештеник овим поводом каже следеће: "Волим да једем димљену рибу. Али колико могу да је поједем? Добро, килограм, више не могу. Ето, појео сам килограм и хоћу још, али не могу. Онда идем у тоалет, стављам прст у уста, повраћам, желудац се чисти, враћам се за сто и настављам да једем. Како вам се свиђа овакво понашање?" Нормалан човек не може то да ради. Иако су у античко доба постојали такви људи, они су се звали "гурмани". Поступали су управо тако. За време пира је у дворишту стајало брвно. Човек био појео, изашао у двориште, бацио на брвно на стомак да би боље повратио и опет би ишао да једе. Тада се то сматрало нормалним. Овакво мучење организма (човек надражује своје органе за варење хране, али им не даје пуновредну храну) плаћаћемо болестима - чиром, горушицом итд.

Човек ће такође платити за коришћење средстава за контрацепцију. За време блискости женин организам кроз хормонски систем добија упозорење да треба да се настроји на могуће зачеће. Ако нема супружничке блискости женски организам се налази у стању полусна. Ако постоји блискост, он ће бити у стању приправности.

Жене које су живеле целомудрено пре брака и које су чувале своју невиност знају за озбиљне промене у организму које почињу после почетка супружничког живота, још много пре зачећа првенца. На пример, мења се фигура жене: повећавају се груди, заобљавају се кукови, односно, организам се престројава већ од почетка супружничког живота. Већина људи чак не зна за ово целомудрено стање женског организма. Међутим, подсетићу на то да девственост није само и није толико физиолошки појам колико је духовни. Већина савремених девојака излази из девственог стања много пре почетка супружничког живота. Непристојни филмови, развратни текстови, вулгарна реклама - све ово рађа бујицу прљавих мисли. Од нечистих мисли рађају се блудна осећања и изводе организам жене из девственог стања. Сва осећања овакве полудевојке-полужене су већ промењена. Ако на пример, чедну девојку додирне младић у њој се од овог додира неће родити готово ништа осим можда непријатног осећања недозвољене слободе у понашању младића. Ако пак мушкарац додирне девојку која је већ изгубила своју моралну девственост овај додир може у њој да роди читаву буру осећања с којима она тешко да може да изађе на крај. Ово може да се односи чак и на случајне додире у возу или у аутобусу.

Ако супружници желе да имају блискост, али не желе да имају децу нека се супруга припреми за женске болести. Њен организам из стања девствености прелази у стање удате жене, односно у стање спремности за трудноћу, али супружници не дају могућност да ова трудноћа наступи. Ставите испред себе мирисну печену кокошку. Ваш организам ће почети да лучи желудачни сок, спремајући се за варење хране. Али ако ову кокошку не ставите у уста излучени сок ће разједати ваш желудац. Чинећи тако често у најскорије време ћете уништити своје здравље и добићете чир. Раније је жена живела отприлике у следећем циклусу: спремност на трудноћу (у просеку од два месеца до шест месеци) - трудноћа (девет месеци) - дојење (годину-годину и по дана, понекад до три године) - спремност... итд. Ово је природан циклус за организам, мењајући га наносимо штету здрављу.

Да бих у довео до краја тему контрацепције, треба да кажем то да Црква принципијелно дели средства за контрацепцију на две врсте. 2000. године на Јубиларном Архијерејском Сабору донете су "Основе социјалне концепције Руске Православне Цркве", које дају одговоре на многе одговоре од животне важности из савременог живота. Једно од најсложенијих питања био је однос Православне Цркве према средствима за контрацепцију. Пре прихватања овог документа овај проблем се није покретао на нивоу званичне црквене науке.

Сабор Руске Православне Цркве у "Основама социјалне концепције" средства за контрацепцију дели на абортивна и неабортивна. Абортивна средства су она која уништавају људски живот који је већ зачет у мајчиној утроби на најранијим стадијумима. На употребу оваквих средстава, како је истакнуто у документу "примењује се став који се односи на абортус" (Гл. 12, параграф 3). Значи, Црква сматра да је њихово коришћење недопустиво и греховно. Међутим, даље је речено: "Средства која нису везана за пресецање већ зачетог живота ни у ком случају се не могу изједначавати с абортусом."

Дакле, Православна Црква сматра да је идеално да се средства за контрацепцију уопште не користе, односно - или да се рађа онолико деце колико Господ пошаље, или да се брачни пар уздржава од супружанске блискости. Међутим, пошто због свеопштег пада морала не могу ни из далека сви да воде овакав подвижнички живот супружници могу по међусобном договору да предузимају мере за спречавање зачећа. Црква не благосиљајући директно ове мере ипак то допушта, знајући људску немоћ. Међутим, притом Црква сматра да је за хришћане категорички недопустиво да користе абортивна средства за контрацепцију.

Обратимо се медицинским изворима да бисмо се разабрали која средства за контрацепцију спадају у абортивна. Лекари-гинеколози указују на две основне врсте средстава за контрацепцију која поседују абортивно дејство.

Као прво, то су унутарматеричне спирале, које су већ помињане. Ова средства уопште немају права да се називају контрацептивима, пошто реч "контрацепција" означава "средство за спречавање трудноће", али она управо ни на који начин не спречавају зачеће. Њихово дејство се базира на томе да већ зачет (!) заметак не може да се причврсти за зидове материце, односно дејство је искључиво абортивно, пошто је везано за пресецање већ зачетог живота.

Други облик средстава за контрацепцију која имају абортивна дејства јесу већ помињани хормонски контрацептиви. Ова средства су сложенија и делују одмах у неколико праваца. Не упуштајући се у детаље истаћи ћу да ова средства имају четири механизма која спречавају рађање деце. Два прва механизма спречавају зачеће, али пошто до зачетка новог живота ипак долази с времена на време, она два друга механизма усмеравају свој ударац у већ зачети живот. Крајем 1998. године у САД је објављена декларација која упозорава на абортивност хормонских средстава за контрацепцију.

Такође ћу истаћи следеће. Хормонска средства делују у неколико праваца да би смањила ризик од трудноће. Међутим, што је "поузданија" заштита од трудноће, тим је већа штета која се наноси жени. Рађање деце је способност женског организма коју је у њега уткао Бог. Борба с овом способношћу као с болешћу ће се претворити у праве болести. Контрацептиви, како хормонски, тако и спирале доводе здрав женски организам у толико болесно и растројено стање да она више не може да зачне дете. Ако ме рецимо, не боли глава, али будем узимао таблете против главобоље сигуран сам да ће ме ускоро заиста заболети.

Иако број деце убијене хормонским средствима мањи него убијене спиралама, грех убиства (абортус) остаје убиство. Квантитет (мање абортуса) у овом случају не прелази у квалитет (мање сам грешан). Страшно је имати на својој савести чак и једну убијену душу.

Дакле, броју абортуса који се у огромном броју обављају у болницама додаје се много већи број микроабортуса, који се просто не могу евидентирати и избројати. И многе жене које сматрају да нису криве за извршене абортусе у ствари су криве за убистово деце зачете у њиховој утроби. Наравно, оне нису знале да су користећи средства за контрацепцију убијале децу, зато што им то нико није рекао. Али убиство, чак и из нехата свеједно остаје убиство. Кривица за нехотични грех је мања него за свесни, али зачетој деци то више није важно, она знају само то да су убијена.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!

pepeljuginadobravila
Корисников грб
Site Admin
Поруке: 3323
Придружен: 03 Апр 2008, 18:22
Место: GROCKA
Контакт:

Marijine beleske

Непрочитана порукаод pepeljuginadobravila » 29 Нов 2010, 16:01

Беседа 8

Колико деце треба да буде?


Аргументи у заштиту више деце
Егоизам
Издржљивост
С трећим је лакше
Слободно време (или Репић)
Губитак контроле
Улога старијег
Како изаћи на крај с њима?
Како прехранити оволико дрекаваца?
Пензија (или: шта чека супружнике који су родили само једно дете или су остали без деце)


Статистика за 2000. годину у Талдомском рејону је била следећа: око 220 породица с много деце у којима се васпитава око 660 деце. Захваљујући простом рачунању дошао сам до открића које ме је запањило: испоставља се да се многочланом породицом сматра породица с троје деце. Ово откриће се није одмах могло да уђе у моју главу. Ипак реч "много" не могу да повежем с цифром "три". "Много" - па то је барем пет.

Наравно, постоје лингвистичка истраживања која доказују да су у првобитна времена људи бројали: један, два, много. Број "три" код њих наводно није постојао због примитивног мишљења. С овим човек делимично може да се сложи: један мамонт је добро, два је још боље, а три мамонта је већ много. Истраживачи словенског језика истичу да је појам "много" код Словена и њихових предака Прасловена користио ако је објеката било пет и више. Сведочанство за ово се може видети и у савременом руском језику. Кажемо, једно дете, два детета, три детета, четири детета, али већ петоро (и даље) деце, односно много деце.

Још у време перестројке једном сам на радију слушао како говори нека жена, стручњак за демографска питања. Она је објаснила да је за одржавање бројчаног стања становништва на истом нивоу потребно да 60% породица има по троје деце. И то још није све: ако осталих 40% породица буде имало по двоје деце, онда ће 100 породица или 200 родитеља имати само 260 деце, односно наталитет становништва ће бити свега 30%. У стари, немају све преостале породице двоје деце и реално ће у следећој генерацији бити само 230 деце, односно наталитет од свега 15%, ових 15% тешко да ће моћи да покрију морталитет. Део деце умире не достигавши зрело доба, а део одрасле деце никад неће створити породицу. Дакле, у следећој генерацији ће бити опет само 200 родитеља или 100 породица.

Уз овакву поставку испада да већина породица (60%) треба да има много деце по савременој терминологији. Сложите се да је нелогично назвати породицу породицом с много деце кад више од половине свих породица треба да буду такве. Зато бих желео да знате да је породица с 1-2 деце још увек породица с мало деце, породица с 3-4 деце је нормална породица, а 5 и више деце је права породица с много деце. Хтео бих да у вашој глави оно што треба да буде норма (ако не желимо да се изродимо) престане да има префикс "много", односно да се сматра неким вишком. Нажалост, данас на младе родитеље који желе да имају треће дете рођаци и познаници гледају у најбољем случају са снисходљивим осмехом, а пре ће бити да врте прстем поред слепочнице: "Двоје не могу да прехране, а још треће рађају." Не плашите се, рађајте, да бисте постали нормална породица.


Аргументи у заштиту више деце


Данас породица с много деце има све мање и мање. Скоро нико више не жели да има много деце. Често још једно дете бива нежељено, случајно. Чували су се, али нешто није помогло. Хвала Богу, решили су се да роде и неприметно су постали много срећнији, зато што Господ за свако дете родитељима додаје среће. Мало деце представља један од облика егоизма. А егоистичном човеку је тешко да буде срећан.


Егоизам


Под егоизмом треба подразумевати посебну тачку гледишта на свет кад човек све што се дешава оцењује с тачке гледишта својих личних интереса.

Ако у породици има једно дете, оваква ситуација јако погодује стварању егоизма у детету. Дете у породици с једним дететом види испољавање само једне воље - своје, само једних жеља - својих. Наравно и у породици с једним дететом присуствује још воља родитеља. Међутим, жеља родитеља за дете ни из далека није исто што и жеља његовог брата или сестре. Родитељи имају власт и неопозиви ауторитет, зато што испуњавање своје воље могу да остваре на силу. Вољу својих родитеља дете је принуђено да поштује, а да у својим поступцима узима у обзир жеље своје браће и сестара - то је већ добровољна ствар. И ако у породици постоји макар још једно дете у души човечуљка може да почне велики рад - да сваки свој корак пореди с интересима другог човека. Међутим, наравно овај рад може и да не почне - све зависи од родитеља. Али, што буде више деце, тим лакше ће родитељима бити да помогну свом детету да савлада егоизам.

Данас се често могу чути следеће речи: могу да обезбедим срећно детињство (солидно образовање или т.сл.) само једном детету, максимум двома. Звучи ако не убедљиво, оно макар логично. Међутим, животна логика је другачија. Ако је дете једно, од њега родитељи често желе да направе вундеркинда, ако не великог, онда у крајњој мери малог вундеркинда који би умео да пева и да игра, да свира клавир и гитару, који би умео да држи кичицу у рукама, да познаје јуриспруденцију, менаџмент и маркетинг (ни дан-данас не знам тачно значење ових мучних речи). И циљ родитеља постаје да изведу дете у живот. "Нека имамо једно дете, али зато оно неће бити обичан човек." Родитељске жеље се природно, преносе на дете, оно их упија свом душом, и почиње искрено да живи с вером у то да је он заиста нека посебна личност. Интересовања детета почињу да играју превелику улогу и оно се навикава на то да се његова интересовања увек стављају на прво место, а ово и јесте одређено васпитавање егоизма у детету.


Издржљивост


На богословији сам, разуме се, познавао многе студенте. Међу богословима су била и браћа из породица с много деце. Није их било толико много - две-три породице. На пример, најстарији брат је већ студирао на факултету, средњи је завршавао богословију, а најмлађи се тек уписао. По правилу, они су се истицали, али не зато што су се разметали, већ због своје доброте, спремности да помогну и отворености.

После уписа на богословију човек често доспева у прилично строге услове, који личе на војне академије. На пример, чак је и свакодневни живот био прилично суров. У годинама кад сам се ја школовао ученици првог разреда су по правилу били смештени у прилично велике собе и у свакој од њих је било по око 20 кревета. И добро се сећам како се много мој цимер који је лежао на суседном кревету нервирао кад није могао да заспи док су се његови другови из разреда ноћу дошаптавали. Није могао да се одмори дању, зато што је просто било немогуће остварити тишину дању. Често је морао да негодује и понекад да се свађа са својим цимерима. Он је био јединац у породици.

Потпуна супротност оваквим нежним бићима били су богослови из породица с много деце, од којих сам једног знао ближе. Он је тонуо у сан чак и у пролазној соби, где су људи стално ишли из једне собе у другу. Могао је мирно да заспи и кад је на суседном кревету по десетак богослова пило чај дижући галаму.

Лично бих желео да моја деца чврсто стоје на ногама, да буду врло издржљива и да лако подносе све тешкоће. У породици с много деце она ће лако моћи тако да се прекале.


С трећим је лакше


Многи се не одлучују да роде више деце с ужасом се сећајући непроспаваних ноћи, прљавих пелена, болести, одлазака код лекара итд. Заиста, свако дете захтева много снаге. Али, по правилу, с другим дететом је лакше него с првим, а с трећим је много лакше него с другим. На првом детету практично сви добијају чворуге. Грешке не прави само онај ко ништа не ради. На другом детету грешке већ почињу да се исправљају, а почевши од трећег детета жена постаје већ "професионална" мама.

Колико грешака се прави с првим дететом! Најпростији пример ћу навести из сопственог живота. Рађа се прво дете, код куће сви иду на врховима прстију, све госте строго упозоравају: "Пст, дете спава, шапућите." Истина, како се може говорити гласно у присуству детета ако може да га пробуди чак и камион који пролази поред куће? Након годину и по дана рађа се друго дете, историја се скоро понавља, иако је већ теже не реметити тишину. На крају се рађа треће, право дете из "породице с много деце". О тишини не може бити ни речи, јер по кући стално јурцају два моторчића која дижу буку. Родитељи су већ избављени од нужности да стварају идеалну тишину, а беба се, са своје стране, не трза на сваки шум и буди се само ако у њена колица у пуној брзини неко удари бициклом са трицикл. Број бесаних ноћи се смањује, пошто мама већ зна како да научи дете да се не буди ноћу ради дојења.
Слободно време (или Репић)


Свако дете захтева пажњу. Оно је као сунђер који све упија, не може без општења. Док је дете једно једини извор комуникације за њега су родитељи. Дете као репић трчи за њима, или ако још не уме да трчи често тражи да га носе или да се барем неко налази поред њега. Од детета човек буквално нема куда да се дене, оно брзо примећује одлазак родитеља. Многе маме родивши једно дете с ужасом мисле да слободног времена с другим дететом уопште неће бити. Међутим, није тако. Кад репића има већ два она се могу спојити! Кад је друго дете (ћерка) напунило нешто мало више од годину и по дана постало је довољно одрасло да може да се игра са старијим. Ми смо тад одахнули. Сад нису јурцали за нама него једно за другим. Нама је преостајало само да периодично решавамо конфликте између деце мирећи их, учећи их да једно другом попуштају и да све деле.

А и треће дете је већ са пола године могло да се стави да седи недалеко од старијих и оно је барем пола сата могло са занимањем да гледа како се они играју. Да ли се могло замислити да најстарије дете с пола године оставимо само макар на десет минута?

Наравно, бриге с троје деце постају веће, али старија деца већ с четири године могу да буду помоћници, макар у томе што ће се поиграти с млађима ослобађајући вас за друге послове.


Губитак контроле


Ако је дете у породици само, шанса да ће родитељи изгубити контролу над својим дететом је врло велика. Иако је наизглед лакше пазити на једно дете него на петоро.

Једном купујемо у продавници одећу за своју децу. Продавачица са завишћу гледа нашу децу и каже: "Сигурно вам је лако с децом, она се вероватно много сама играју. А ми имамо једно. Досадно му је самом, а ми не можемо стално њиме да се бавимо. Али, није страшно - сад ћемо га дати у вртић па ће бити лакше."

Наравно, детету с огромном енергијом и маштом, није довољно само општење с родитељима, оно тражи друштво себи слилчних. Међутим, једна је ствар ако се много дружи с браћом и сестрама с којима добија исто васпитање, а потпуно је друга ствар ако већи део времена проводи међу друговима који су далеки од ваших представа о моралу и од ваших животних принципа. С 14-15 година, кад дете постаје одрастао човек, родитељи с ужасом схватају да њихов синчић или кћерка постају за њих потпуни туђинци. "Откуд то у њему?" чудиће се родитељи. А ради се о томе што је дете већи део времена проводило ван породице и формирало свој карактер негде са стране.


Улога старијег


Прво дете често бива размажено. Није баш лако избавити се од каприца. Међутим, постоје услови који помажу у борби против каприца.

Ево једне илустрације из живота овим поводом. Наше најстарије дете је због нашег неискуства много боловало у узрасту од једне до две године. То је још више помагало да буде размажено. Једном смо купили велику лубеницу, донели је кући и почели да се бавимо својим пословима. Најстарије дете које је тада напунило три и по године пола сата је ишло за нама и кукало: "Тата, кад ћемо да једемо лубеницу?" Из искуства зна да ће ако дуго кука или чак заплаче брзо остварити своје. На крају, после извесног времена ја пристајем. Међутим, дошавши у кухињу са сином видим да је тамо неред. "Чекај, сад ћемо ово да средимо, а онда ће бити лубеница." Дете почиње да кука и да досађује дупло више. У кухињи се појављује кћерка која нема још ни две године: "Тата, 'беница," она почиње да истиче своје захтеве. "Сад ће почети," мислим са ужасом. Међутим, у помоћ неочекивано долази старији син: "Шта ти је, Улијана, зар не видиш да тата спрема? Сад ће да спреми и биће лубеница." Настављам да спремам и с чуђењем запажам како се из каприциозног детета кој је кукало старији син у трен ока претворио у старијег брата, који је у току следећих десет минута важно наговарао сестру да још мало причека.


Како изаћи на крај с њима?


Разговарао сам са два свештеника који имају много деце и питао их како они излазе на крај. Један од одговора је био следећи: "После петоро деце већ не примећујеш колико их има. У смислу да тешкоћа нема више приликом рађања још једног детета." То је говорио свештеник који је имао седморо деце. Заиста, кад се појави пето дете, најстарије по правилу има око 10 година. То је већ прави помоћник. До шестог расте већ други драгоцени помоћник итд.

Једном смо имали госте, живели су код нас неколико дана. И попадија и ја смо приметили да морамо мало више пажње да посветимо дисциплини. С троје мале деце (двоје наших и једна мала гошћа) морали смо да променимо распоред јела. Кад је Григорије (најстарије дете) био сам, разуме се, задовољавали смо његове каприце. Ако неће да једе сад, добро, појешће касније. С двоје се историја понављала. На крају, нахраниш једно, после пола сата друго, после сат времена прво је опет огладнело. То већ није баш згодно, али смо с двоје још излазили на крај. Кад се сакупило троје деце схватили смо да нисмо више у стању да хранимо свако посебно. Онда смо почели да стављамо све троје деце за сто одједном и чим је неко покушавало да испољи свој карактер одмах би излетело од стола или би добро добило по туру. Процес храњења троје деце убрзо је почео да одузима много мање времена него двоје. Онда смо се сетили прича старијих људи о њиховом детињству. Сви седе за столом, нико не сме ни да писне. Први једе отац, затим сви остали. За смех и разговор одмах добијеш кашиком по челу тако да све пуца. Дете је у стара времена расло у потпуно другим условима, где није било места за било какве каприце. Кад је дете једно, мами је лакше да сама опере судове, веш, да помете. Какво ће дете притом одрасти - јасно је. Али кад деце има много мама је принуђена да васпитава у њима марљивост већ просто због тога што сама више не може да изађе накрај.

Закључак је прост - атмосфера у породици с много деце приморава родитеље да правилно васпитавају децу, избављајући их од сваког повлађивања деци. И убрзо родитељи с много деце добијају читаву бригаду помоћника.


Како прехранити оволико дрекаваца?


Овој теми, очигледно треба посветити посебну беседу. Засад се једном реченицом може одговорити: ако неко жели да има много деце он ће их имати, чак и ако иметак у породици није велик. Ако човек не жели да има децу, он ће, чак и ако је богат говорити себи: не, нећу моћи да их прехраним. За некога дете представља сувишна уста, а за некога извор радости.

Мисао о томе да лоше живимо је мит. Наравно, могли бисмо да живимо и боље, али не живимо лоше. Сећам се прича старијих људи о томе да су шећер први пут без проблема могли да купе тек 50-их година, а месо 60-их. И они су живели, и преживели су и неколико пута јачи су од наше генерације.

Ако размислимо како живимо и како трошимо свој новац обузима нас ужас. Код нас је из Краснојарска допутовала бака. Чим је дошла почели смо два пута ређе да купујемо нову одећу за децу. Сад су се све шпилхозне и хулахопке поправљале, крпиле и трајале су по два-три пута дуже. Прво нам је било необично да видимо хулахопке с огромним закрпама, раније бисмо их просто бацили без поправљања. Чак нас је на почетку било срамота што наша деца иду као неки сиромаси. Али, касније смо се навикли и не видимо у томе ништа страшно или срамотно.

Квалитетна одећа може да служи врло дуго. Наше најмлађе дете и дан-данас користи зимске панталоне у којима је одрасло већ петоро деце - двоје деце моје сестре и наших старијих троје. Односно, најмлађе је већ шесто, које их носи. Квалитетна обућа без проблема издржава троје-четворо малишана. Истина, у старијем узрасту не више од двоје деце. Сетимо се енглеске пословице: "Нисмо тако богати да купујемо јефтине ствари." На пример, мами предстоји избор: какве панталоне да купи - за 100 или за 200 рубаља? "Ми смо сиромашни, можемо да отхранимо само једно, купујемо за 100!" Обично је то кинеска роба широке потрошње која на овом једином детету у породици завршава своје постојање. Укупно: 100 рубаља по детету. Мама која има више деце мора да купи панталоне за 200 рубаља, али су оне довољне за четворо деце. Укупно: 50 рубаља по детету.

Родитељи лако могу да размазе једно дете. Бомбоне, кекс, сладолед итд. Све се завршава скупим лековима против алергије, дизбактериозе, чира (у Талдому је већ било случајева кад су деца са 14-16 година имала чир). А с друге стране, пред очима ми је неколико великих породица с крајње оскудним средствима у којима расту нормална, здрава деца. Ограниченост средстава приморава их да се хране скромно, деца ни из далека не виде посластице сваки дан. Они морају да штеде, али деца од тога не постају слабуњава и болесна, пре ће бити обрнуто, јер, показало се да је литар млека који се узима од млекара по 10 рубаља много квалитетнији од тетрапака који је у продавници купљен за 16 рубаља. А месо или риба спремљени својим рукама су много кориснији него кобасица или штапићи од крабе у којима је количина правог меса или рибе сасвим мала.

Исто се може рећи и за одећу. Да ли одрастао градски човек има много заиста изношених ствари? Практично врло мало! Одећа се по правилу не мења зато што више не може да се носи, већ зато што се променила мода, крој је већ демоде. И најмања закрпа на јакни или мантилу је просто недопустива, јер ће човек изгледати као просјак или бескућник.

Шта ми је потребно да прођем главном сеоском улицом? Мислим да су ми потпуно довољне чизме од чоје, радничке панталоне и кошуља с паром закрпа на рукавима. Потпуно пристојан изглед. А шта треба да обучем да се прошетам главном градском улицом? Све што буде на мени коштаће два-три пута више. Зато је у ствари до правог сиромаштва или глади још далеко. А сви разговори о сиромаштву су изазвани просто навиком на комфоран и безбрижан живот, којег, наравно, неће бити ако се роди неколико деце.

Да би се имало много деце треба се само одлучити, треба човек да буде спреман да живи ради своје деце и да заборави на себе. Док размишља само о себи породица с много деце ће му изгледати као пакао. А кад све мисли и жеље буду везане за сопствену децу породица с много деце ће бити једини услов за срећу.


Пензија (или: шта чека супружнике који су родили само једно дете или су остали без деце)


Међу људима су често уврежене лажне представе о овим или оним предметима. На пример, скоро сви сматрају да своју пензију обезбеђујемо доприносима који се уплаћују у пензиони фонд. Односно, ми као да зарађујемо себи пензију, тј. као да уплаћујемо свој новац у неку банку, одакле ћемо затим, кад остаримо, добијати пензију.

Авај, авај, авај!!! Све се одвија другачије. Новац који зарађујемо и уплаћујемо у пензиони фонд се не чува за наше будуће пензије, него се користи за пензије нама савремених пензионера. Они су нас родили, васпитали, да бисмо их ми, генерација која следи за њима, хранили. А нас ће да храни и да обезбеђује нашу старост, већ друга генерација, она која следи за нама.

Па шта онда? Шта се од тога мења? Једна генерација или друга, али неко ће нас хранити, никуда се неће денути! Ми уплаћујемо, и они ће!

Ипак, није баш све тако једноставно. По прорачунима стручњака за демографске проблеме, ако наталитет остане исти до 2030. године ће на једног човека који ради долазити два пензионера. Данас је средњи ниво наталитета 1,17 на једну породицу уместо неопходних 2,2-2,3. У Европи 1,7, они такође изумиру, али не тако брзо. Заиста, ако у породици у просеку има једно дете, колико деце ће помагати родитељима у старости? Јасно је да ће то чинити једно, друго нема одакле да дође. На његовом врату ће седети двоје стараца, док на сваког човека који ради треба да буде један старији човек. Доприноси за пензиони фонд кроз 30 година морају постати два пута већи.

Данас људи често рађају једно дете убеђујући себе у то да само тако може да ме се обезбеди срећно детињство. А шта притом спремају драгом чеду за 30-ак година? Тада ће се родитељи управо одлазити у пензију. Они сину или кћерки спремају леп поклон - удвостручени допринос за пензију.

Свака генерација која ради храни старце и децу. Заиста, лакше је отхранити једно дете или уопште немати децу. Данас мама и тата обезбеђују срећно детињство једном детету (више не говорим о размажености овог детета), а да ли ће се сутра (односно кроз 30 година) ово размажено срећно чедо бринути о оба своја родитеља?

Зар данас има мало усамљених стараца? А сутра ће их бити дупло више. Ако ниси родио и васпитао двоје-троје деце спремај се за старачки дом где ће бити једна медицинска сестра (или дадиља) на десет-петнаест стараца.

Зашто се данас активно разматра питање о могућности еутаназије кад болестан старац може бити убијен ако да свој пристанак? Зато што неко спрема наш разум и срца за потребно решење. Ускоро ће стараца бити много и неко жели да нас научи да убијамо најслабије - болесне. Такође је лакше убити болесног старца него га неговати. Све је повезано. Прво нас навикавају на мисао да се рађају само жељена деца. Међутим, кроз 30 година ова жељена деца ће бити спремна да убију своје (или туђе - то није важно) болесне старце, зато што тешко да ће пожелети да хране дупло више стараца. Страшно је, али за 30 година ови старци ћемо бити ми - они који су се одрекли рађања деце.

Зашто данас о томе скоро нико не говори?

Црква не само да говори него у последње време на сва звона виче о ономе што нам се дешава. А ван Цркве заиста скоро сви ћуте. Старија генерације неће доживети ово страшно време. Она је поштено родила нас, средњу генерацију и сигурна је да ћемо их ми некако прехранити. Млађа генерација расте и ништа не схвата. А ми, средња генерација, куда гледамо, о чему размишљамо? Размах индустрије забаве нам затвара очи. Не дају нам да видимо и чујемо, а ми то и не желимо.

Међутим, вратимо се питању пензије. Жалосно је што висина пензије и данас не зависи од броја деце. Двоје људи добијају исту плату, уплаћују исте доприносе у пензиони фонд. Али један васпитава троје деце, а други ниједно. Први троши мање новца на себе, користећи га за децу, и два пута више ради код куће. Васпитање деце је други и одговорнији посао. Корист од овог посла ће имати цело друштво, али свака породица овај подвиг носи на своју иницијативу, не добијајући за овај изузетно тежак рад готово ништа од државе. Други човек који нема деце сав новац троши на себе, има гомилу слободног времена, уопште живи дигавши све четири увис. И после тога они ће добијати исту пензију? Ја бих чисте савести дупло повећао пензију родитељима с много деце, а родитељу с мало деце би притом на његово негодовање могло да се одговори: "Ти се своје већ потрошио на себе у младости."

У разним државама и разним епохама уводили су се специјални порези с циљем повећања наталитет. На пример, у совјетско време је постајао порез на неожењене, самце и грађане с мало деце. Како је жалосно што оваквог пореза нема и у савременој Русији. Средства која би се добила од овог пореза могла би се искористити за подршку породица с много деце.

Чак је и совјетска држава уводећи овакав порез схватала да што је више деце тим је више руку које раде, тим је земља јача. А савремени човек се све више боји прекобројних уста која ће појести његово парче. Раније, кад није било никаквих фондова све је било просто и јасно. Деца су благослов Божји. Што мање радних руку у породици - то горе. "У старости ће ме неговати моја деца, нека их буде више!" Ако не изродиш децу доћи ће време, умрећеш, неће имати ко ни да те сахрани.

Због ниског наталитета кроз 30 година ће бити лоше свима осим можда оним ретким породица које се нису плашиле да имају много деце. Њихова деца неће оставити родитеље ни у најтежим околностима.

Сад се често на децу гледа као на казну судбине. Међутим, истинска казна ће нас задесити ако се не пробудимо из духовног сна који нам не дозвољава да увидимо најпростије ствари.
Беседа 9

Ко је глава породице?


Данас ћу покушати да изложим поглед на породицу, који је код нас у Русији постојао у току дугог низа векова, поглед Православне Цркве на односе између мужа и жене. Али почећу мало поиздаље, од заблуде која се дубоко укоренила у умовима људи. Већина људи далеких од Цркве сматра да наводно Црква тврди да је жена ниже биће од мушкарца, да је она биће ниже врсте. Овакав утисак могу да стекну они који су нешто начули о црквеним обичајима, али не разумеју суштину појаве. С једне стране може се учинити да је стварно тако. Видите, жена не може да прими свештенички чин, женама је забрањен улазак у олтар, а за време Венчања читац чита "страшне" речи из Посланице апостола Павла: "Жена да се боји својега мужа" (Еф. 5, 33). Стварно је хришћанство некаква религија мушкараца-поробљивача женског пола.

Покушаћу да изложим правилно православно учење о природи мушког и женског пола. У ствари, само је хришћанство укинуло презрив однос према жени који је владао у целом свету. Управо хришћанство је изјавило да је жена исти такав човек као и мушкарац и да је људска природа јединствена за мушкарце и за жене, јер како каже апостол Павле: "Нема мушког пола ни женског, јер сте сви ви једно у Христу Исусу." (Гал. 3, 28). Али, истовремено Црква не ћути о разликама које постоје између мушкарца и жене. Хајде да анализирамо ове разлике, а затим да истакнемо и оно у чему су мушкарац и жена потпуно јединствени.

Човек се по учењу Цркве састоји од духа, душе и тела. Почећемо да анализирамо човека по реду.


Тело. У то да се мушкарац по својој телесној (физиолошкој) грађи разликује од жене нико не сумња. Постоји читава област медицине - гинекологија, која се бави искључиво женским болестима. Мушкарци од ових болести просто не пате. Већ смо разматрали телесне разлике кад смо говорили о греховима против породице. Подсетићу на то да је женски организам много сложенији од мушког. Навео бих следеће поређење: мушки организам је као писаћа машина, а женски организам је као компјутер с принтером. Машина не зависи од струје, она се може поправљати уз помоћ шрафцигера и чекића. Али, могућности компјутера су много веће иако је много нежнији.

Истаћи ћу врло важну страну: све разлике у телу између мушкарца и жене су везане за рађање деце. Све особености женског организма су оне које су јој Богом дате ради рађања деце. И особености мушког тела су такође везане за породицу. Кад је жена трудна или доји она постаје незаштићена. Заштиту треба да обезбеди муж којем је Господ ради тога дао физичку снагу.

Безумно је говорити да је жена у погледу телесне грађе на нижем нивоу од мушкарца. Они су (мушкарац и жена) различити, али нико није на вишем или нижем ниову од другог. Чак су и две руке једног човека различите. Лева рука не може много тога што може да уради десна и обрнуто. Ако је у питању такмичење у тешкој атлетици, наравно да је жена слабија. А ако се такмиче у способности да ношења и рађања деце мушкарац је просто немоћан.

Душа. У човековој души свети оци понекад издвајају следеће силе: разум, воља и осећања.


Муж Жена

ум


воља


осећања



Драга децо, одговорите ми ко је паметнији: мушкарци или жене? Прво одговарају девојке, онда младићи... Да, мишљења су се поделила. У ствари, питање које сам поставио је формулисано потпуно погрешно. Не може се говорити ко је паметнији и ко је глупљи. Ради се о томе што су разум мушкарца и жене просто различити. Код мушкараца је разум више разумски, склон строгој логици. Женски разум је интуитивнији. Запамтимо, жена није глупља од мушкарца, али је женска логика другачија. Често жена својом женском интуицијом може много брже да се снађе у замршеној ситуацији, посебно у клупку људских односа.

Следеће питање: ко има више воље? Већ вам је јасно да је питање опет некоректно.

Кад се говори о томе да мушкарци имају карактер с јачом вољом, ово у ствари не значи да мушкарци имају вољу, а жене је немају. Воља је такође различита. Код мушкараца је крута, јарко изражена, а код жена је мекша и због тога је неприметна. То се нарочито види у васпитавању деце. Отац ће пре постићи да дете испуни његову вољу директном принудом, а мајка нежношћу, заобилазећи оштре ћошкове у дететовом карактеру.

Кад сам једном ово питање (ко има јачу вољу?) поставио у слушаоници у којој је било неколико ожењених мушкараца они су у један глас рекли: "Наравно, жена!" Они су на својој кожи већ искусили утицај женске воље. Жена може да има веома јаку вољу, али се она благо испољава. Ако жена жели да постигне своје, она неће викати на свог мужа: "Ах, ти ленгове, опет лежиш на каучу! Устај, лењивче, да радиш!" Не, наравно да неће. Нежно ће прићи мужу и нежним гласом рећи: "Мили, прошле године си направио тако згодну и лепу поличицу. Направи ми још три такве. Ти си мој врхунски мајстор!" Мужевљево срце ће се нарочито растопити од последње реченице и он ће одмах кренути да испуни молбу своје вољене жене.

Испољавање осећања је такође различито. Мушкарац слабо испољава своја осећања, све своје утиске пореди с аргументима разума. А жена је напротив, склонија бурном испољавању својих емоција. Тешко да ћемо на сахрани видети мушкарце који ридају и чупају себи косу. Али истовремено су жене захваљујући својој емоционалности осетљивије на туђу бол. Жени је својственије да пригрли дете и да се разнежи.

Може се навести следећа слика, која илуструје разлику у осећањима између мушкарца и жене. На пример, има различитих вага. Постоји вага уз помоћ које се у задругама мере возила. На возило се натовари кромпир (једно пет тона) и оно се вози у просторију за мерење да би се утврдила тежина. А има вага уз помоћу које јувелир прецизно до милиграма може да измери производе од драгоцених метала. Ако на ову малу вагу стане исти онај камион од пет тона, од мале ваге неће остати ништа. Исто се често дешава са женом која доспева у екстремну ситуацију. Може се десити да њена психа не издржи.

Ево једног случаја из живота. Родитељи су оставили дете од годину дана на две минуте. Оно пада у воду у базен и почиње да се дави. Већ у следећем тренутку отац у ужасу налази дете које плута лицем окренуто на доле на површини воде, јури с њим кући да би му дао вештачко дисање. Кад угледа мужа који носи помодрелог сина који је већ престао да дише, мајка просто побеже у шоку у другу собу с речима: "Не могу то да гледам, он је већ потпуно плав." Дете је спасено, али ћемо из ове приче запамтити следеће. Није мајка отишла због тога што није волела сина и није хтела да му помогне, већ просто то није могла да учини. Она је лако могла да ухвати сваки покрет у расположењу детета, што отац није могао због њему својствене грубости осећања, али њену снагу премашује да гледа дете како умире. Зато мања осећајност и мирноћа који су својствени мушкарцу омогућавају да се адекватно понаша у ванредним околностима.
Да резимирамо оно што је речено:


Муж Жена

ум
логика интуиција

воља
чврстина мекоћа

осећања
мирноћа осећајност


Свему што је речено о душевним снагама мушкараца и жена треба додати следеће. Разлике у душевној снази потичу од разних улога које мушкарац и жена треба да имају у породици. Жена је као мајка и супруга осетљиви барометар, који треба да ухвати душевно стање сваког члана породице да би својом нежношћу и пажњом помогла мужу да правилно усмери децу приликом њиховог васпитавања. Жена ствара унутрашњу атмосферу у породици. Њој је Бог за то дао све потребне моћи: посебну интуицију, мекоћу карактера и осећајност. Мушкарац је као отац и муж глава породице који треба да уме да доноси одлуке и да сноси одговорност за целу породицу. Муж је спољашња заштита за целу породицу, њему је Бог за то дао све што му је потребно: логичан ум, чврстину воље, способност да се не препушта случајним емоцијама.

Особености душевних снага у контексту породице постају врлине. На пример, различита осећајност мушкарца и жене је просто неопходна. Они се допуњују у породици, било би им тешко једном без другог. Васпитавајући децу без жене отац би могао просто да не примећује много онога што се дешава с децом. А мајка би васпитавајући децу без мужа чинила мноштво грешака због спољашњих околности које је притискају. Односно ван породице специфичности сваког пола постају или пороци или се доживљавају као недостаци.

Физичка снага мушкарца која није усмерена на заштиту породице претвара се у хулиганство. Женска емоционалност и осећајност без породице жену понекад увлаче у страшне грехове. Мекоћа женског карактера за неудату жену у наше сурово време постаје казна које жена жели да се избави као проклетства. И тако даље.

Међутим, опасно је одрицати се улоге која је Богом предодређена. На пример, жена жели да буде независна и храбра, али због тога треба да унакази своју природу. А кад ова храбра жена ступи у брак она више не може да испуни своју улогу у породици. Исто се догађа и с мушкарцима као губе своју мужевност.

Овде треба мало застати. Да ме жене не би оптужиле за то да желим да их понизим и потчиним мушкарцима објаснићу шта за мене значи реченица: "Муж је глава породице".

Треба јасно раздвојити два појма - "глава" и "деспот". По чему се они разликују? Укратко се може рећи овако: глава одговара за све што се дешава и крив је за све. А деспот - напротив - ни за шта не одговара и за њега су криви сви унаоколо.

Ко је крив ако се човек оклизнуо: глава или нога? Јасно је да је глава. Она има очи које треба да гледају пред ноге на путу, она има памет која треба да бира безбеднији пут. Она има уши које је слушају, које треба да бирају безбеднији пут. Она има уши које слушају да ли пролази аутомобил. Ево, муж треба да буде таква глава и да одговара за све.

Мала илустрација да би се схватило по чему се глава разликује од деспота. Муж и жена се спремају на далек пут. Жена се дуго лицкала испред огледала, бирајући одећу, закаснили су на аутобус, значи и на воз. Ко је крив? Уобичајени одговор: жена. Није истина! Крив је муж! Гледајте сами: па он је знао да жена воли дуго да се спрема бирајући одећу. Њему је од Бога дат јасан ум, способност да трезвено расуђује и да на све рачуна. Зашто није искористио своје способности и није се досетио да одреди време за излазак из куће за пола сата раније? Зашто није прорачунао све могуће пропусте? Мушкарцу је дата чврста воља. Зашто је није искористио да би на време одвојио жену од огледала? Мушкарцу су дата груба осећања. Зашто се препустио осећањима, био дирнут и дивио се својој жени-лепотици која се лицкала испред огледала? Крив је само он!

Ако је муж прва глава породице, он неће прекоревати жену за кашњење, већ ће за све кривити себе. А деспот ће хистерично викати на жену која је испред огледала дотеривала пола сата дуже и уопште је крива за све његове неуспехе.

Зато, кад Црква каже да је муђ глава породице, то није толико страшно подсећање жене на њено ропство колико упозорење мушкарцу какав он треба да буде да би га жена сматрала главом. Оваквих мужева данас скоро да нема, зато жене и не могу да се налазе у послушању које је раније код жена постојало. А стварно је ужасно потчињавати се самовољном деспоту.

Желео бих да кажем свим женама: "Радујте се што је муж - глава породице! Сад ви ни за шта нисте криве. За све су криви мушкарци!" И желео бих да викнем да чују сви мушкарци: "Ридајте што сте криви за све! Ви сте глава породице и ма шта да се деси ви ћете морати да одговарате."

Жена абортира. Она чини ужасно суров поступак. Притом губи своју женственост: њена душа груби и губи осећајност, она интуитивно схвата да је овај поступак ужасан, али ову мисао потискује хладном рачуницом. Али ко је за то крив? Није она крива! Крив је отац детета (добро је још ако није муж, већ само љубавник). Крив је зато што је изгубио своју мужевност. Он је ступио у везу са женом, али није желео да сноси одговорност за ову везу. Зар је то мушкарац? Жена с дететом постаје нејака, а он није хтео да је заштити. Зар је то мушкарац?

За многе абортусе, у 90% случајева криви су мушкарци. Они су изгубили своју мужевност због тога што наизглед не гурају жену у абортус, али одбијају да донесу одлуку о нужности рођења детета, што треба да учини прави мушкарац. Жена не може да издржи ово оптерећење - доношење одлуке - и чини непоправљиви поступак - убиство сопственог детета. Жене су принуђене да губе своју женственост чинећи груб, врло суров и потпуно неженствен поступак, унакажавајући самим тим своју женску природу. Међутим, ако жена иде на абортус упркос вољи мужа, наравно да је за то она крива.

Међутим, вратимо се анализирању човека. У телу су разлике очигледне, врло је тешко изгубити их или савладати. У душевним снагама разлике су такође значајне, иако мушкарци већ могу да изгубе своју мужевност и да постану феминизирани, а жене могу да изгубе своју женственост попримајући мушка својства која им нису својствена.

А да ли се код мушкарца и жене разликује људски дух?

Дух је онај део људске природе, која је у стању да тежи ка Богу. Блискост Богу не одређује стање душе, већ стање духа. Васпитан човек може да се налази даље од Бога него неваспитан, али чист срцем. Стање духа одређује човеково спасење: куда човек иде. Људски дух се или удаљује од Бога губећи оно што су у дали Бог, родитељи, учитељи, или се напротив приближава Богу, савладавајући пороке које је стекао за време васпитања. Дакле, духовне снаге човека, устројство духа се код мушкараца и жена ни по чему не разликују. Овде нема разлика! И мушкарцу и жени је подједнако приступачно спасење. Иако је број светаца мушког пола који је Црква прославила већи него светих жена, број светаца, који су прослављени код Самог Бога, ми не знамо. Аритметика у овом случају није показатељ. Црква као највећу од свих светих, узвишенију чак и од анђеоских сила поштује Мајку Божију. Она је по Својој светости изнад свих светих мушкараца.

У житију преподобног Макарија Египатског постоји следећи моменат. После дугих и заиста великих подвига поста и ноћних бденија у молитви одједном је почео да размишља да можда нико на земљи по подвизима није већи од њега. Господ, да би смирио и уразумио подвижника објављује му о томе да у оближњем граду живе две жене које су Му угодиле више него Макарије. Преподобни се упутио да види ове жене да би сазнао какав то подвиг носе, који превазилази све његове напоре. Кад је Макарије нашао ове жене и почео да их моли да му испричају о својим подвизима, чуо је одговор да оне не знају ни за какве своје подвиге. Оне су биле јетрве, а пошто нису имале деце хтеле су да се се подвизавају као монахиње отишавши у неки женски манастир, али их мужеви нису пустили, зато ни о каквим подвизима није могло бити говора. Једино што знају да имају, то је да се за све време заједничког живота ниједном нису посвађале. Преподобни је отишао од њих поставши свестан да је за Бога незлобивост срца много изнад телесних подвига.

Запамтимо ову причу. Женски подвиг је по правилу неприметан и многе жене које су угодиле Богу својим животом Црква није прославила, већ су прослављене само код Бога. Испоставља се да то ако се две домаћице не свађају поред једног шпорета није мањи подвиг од многих постова и бдења отшелничког живота.

Дакле, у духовном делу људске природе нема разлика између мушкарца и жене! Спасење је подједнако доступно, како мушкарцу, тако и жени. Овде влада потпуна равноправност. Хришћанство говори управо о оваквој једнакости у духу, али разлике у душу и телу остају.

Веома бих желео да сви: и мушкрци и жене поштују свој пол и да теже ка томе да постану прави мушкарци и праве жене и да мушкарци буду мужевни, а жене женствене.

Породица је жив организам. А у сваком организму постоје различити органи који испуњавају различите задатке. На пример, узмимо дрво, рецимо, јабуку. Дрво има корење, које га држи чврсто на земљи и храни га. Јабука има и гране, на њима расте лишће, појављују се цветови, и на крају, сазревају плодови - јабуке. Ко је важнији: корење или гране? Глупо питање, све је важно! Али шта ће бити, ако корење почне да штрчи из земље да би на њему расле јавуке, а гране се повију према земљи како би се саме храниле из земље? Какво наказно дрво ће то бити? Ово ће бити слика савремене породице у којој су мушкарци женствени, а жене мужевне. Врло наказна слика.

Права породица се може приказати отприлике на следећи начин. Отац је спољашњи круг, он одговара за све везе породице са спољашњим светом. На пример, породица се сели у нови стан. Жена може мирно да пакује ствари, знајући да ће муж наћи возило и договорити се с носачима. То је његова дужност. У свим компликованим ситуацијама муж иде да се расправи. Мајка је круг који скоро у потпуности обухвата децу, она је сва у породици и у деци. Жена је чуварка домаћег огњишта. Од ње зависи атмосфера у породици. Какве завесе да се окаче у кухињи, какви карнери да се направе на њима, шта да се спреми за ручак, коју одећу деци треба хитно купити - боље је да све то решава жена.

Не треба правити гране од корења, а корење од грана. Да, данас је тешко време. Једном сам разговарао с девојкама о породици и дотакли смо се теме где желе да иду на школовање. Све су без изузетка желеле да стекну престижну струку и да тек онда ступе у брак да би у случају да се растану с мужем могле да прехране себе и дете. Покушавао сам да им објасним да ту нешто није у реду, да је њихов задатак да се припреме да буду достојне жене и мајке. Међутим, то је било бескорисно. Мушкарци су на њихове очи били превише непоуздани да би могле да с ослоне на њих.

Ствара се затворени круг. Жене постају одлучне и продорне, да не би зависиле од мушкараца. А кад мушкарци виде превише самосталне жене, они подсвесно потпуно губе сваку одговорност: "Могу да се не бринем за њу, она је сналажљива, неће пропасти." Једна парохијанка је дуго после разговора о томе ко је глава у породици дуго јадиковала: "Целог живота сам се спремала за активан живот, да бих у свему била прва, да бих све постизала. Муж није подржавао ниједну моју активност. У башти, у повртњаку - свуда сам копала сама. Увек сам га прекоревала за неодговорност, за то да се не секира и да се ни за шта не брине. А сад схватам да сам сама крива, јер ни у чему му нисам попуштала, увек сам инсистирала на своме, у свим ситницама сам покушавала да остварим признање тога да сам у праву." Жена својим рукама може да убије мужевност у мушкарцу ако не жели да буде женствена.

У породицама врло ретко има ситуација кад је за неслогу крива само једна страна. Скоро увек су крива оба супружника. Муж је преварио, отишао је из породице, наизглед, све је једноставно, он је лош и крив је за све. Међутим, све је много компликованије. Почињеш да разговараш с мужем и испоставља се да је и он у многоме у праву и да је и сам делимично жртва жениног понашања. На пример, жена веома поштује своје родитеље што само по себи није лоше. Али ако је за њу реч родитеља важнија од речи мужа породица се распада. Ако приликом решавања важних питања мишљење родитеља односи превагу над свим аргументима мужа то већ није нормално. Јер у Библији Господ каже: "и оставиће човек оца и мајку и прилепиће се за жену своју, и биће двоје једно тело". Запазите: "оставиће оца и мајку". А ако уз то брачни пар живи у стану који су поклонили женини родитељи, ствар је веома лоша. Неколико конфликата са женом кад она заузима позицију родитеља, неколико прекора да ти (муж) живиш на рачун мојих родитеља и дужан си да им будеш захвалан за то. У оваквој породици глава више није муж, већ женини родитељи. У доброј породици од тренутка кад су се супружници потписали у општини за жену је мужевљево мишљење закон, а за мужа су интереси жене и деце изнад свега.

Мирно се може тврдити да жена у свој својој лепоти процвета тек онда кад је поред ње поуздан муж с којим се осећа потпуно сигурно. Иначе њена душа почиње да се "скамењује". И мушкарац се са своје стране преображава ако се поред њега налази кротка и брижна жена. Супружници који правилно испуњавају своју улогу у породици могу реално да промене или исправе другог. Мушкарац, који је мужеван чини супругу женственом. А жена која је женствена, може да учини мушкарца главом своје породице.

Мушкарац и жена имају различите дарове. На пример, уметник има посебан таленат - танану осетљивост вида, музичар има свој таленат - танани слух. Свако треба да искористи свој дар. Биће смешно ако музичар почне да завиди сликару и лати се кичице. Боље је да свако развија свој таленат, који му је Бог дао.

Данас се врло често дискутује на тему равноправности између мушкараца и жена, активно делују феминистичке организације које се боре за права жена. Али не треба заборавити да разлике између полова проистичу из организације породице и ударац по овим разликама биће ударац по породици. А све ове организације подржава Запад да би коначно уништио руску породицу и ослабио нашу домовину. Ударац је заиста лукав и прецизан.
Postoji los izbor, veoma los izbor i postoji Moj izbor

Можете да ме мрзите, можете да ме волите, али морате да ме поштујете

Миран је онај ко зна а ћути, и који не верује у оно што чује док не провери!


http://nbf.pl‎

Повратак на “"Зашто абортус треба забранити,осим када је то медицински неопходно"”




  Ко је на вези

Корисника прегледа овај форум: Нема регистрованих корисника и 13 госта

cron